Они су стварали кошаркашку секцију: Слободан Јанковић “Гуза“

Кошаркашки клуб Црвена звезда имао је периоде у којима није освајао трофеје, али и та времена рађала су победнике и велике играче. Прави пример истинске легенде Црвене звезде је Слободан Јанковић “Гуза“ – играч који је готово целу своју каријеру провео у црвено-белом дресу, оличење правог звездаша, београдског шмекера на терену и идола млађим генерацијама.

Јанковић је рођен 1963. у Лучанима. За Црвену звезду дебитовао је са 16 година и у свом најдражем дресу провео је пуних дванаест сезона. По квалитету Бобан је могао да се мери са највећим југословенским играчима свих времена (Петровићем, Кићановићем итд.), међутим у томе су га спречиле физичке предиспозиције, као и не баш сјајна радна етика, па и не чуди надимак који је добио још у млађим категоријама. Ипак, Јанковић је на интелигенцију и таленат досегао највеће кошаркашке висине. Његов тренер Влада Ђуровић, који га је тренирао две године у Панионису, споменуо је да није тренирао паметнијег играча.

За Црвену звезду одиграо је 326 утакмица и забележио 201 победу. Био је висок 202 цм и играо на позицији крила и био је прави ол раунд играч: поседовао је фантастичан шут, постизао кошеве из немогућих ситуација, а успут био и добар дефанзивац. Када је било потребно, знао је да изнуди или одглуми фаул; умео је да шутира тројке (које су тек уведене у његово време) и са осам-девет метара и да погоди, што је противнике доводило до лудила. Стално је био у разговору са судијом, бунио се, приговарао. Често је био превише нервозан на терену, што га је, нажалост, и коштало каријере.

Оно што га је разликовало је огромно срце, фајтерски дух и огромна жеља за победом и надигравањем. Никада пре борбе није признавао да је неко бољи, већ је то на паркету морао да потврди. Зато се и као млад играч изборио за улогу капитена поред искуснијих саиграча. О томе говоре и изјаве Слободана Николића и Неше Илића његових саиграча:

– Какав је то био човек и кошаркаш најбоље говори податак да је био најбољи математичар у Београду, говорио је перфектно енглески, а на паркету, иако млађи од Авдије, Дабића и осталих, убрзо је постао прави лидер. Поседовао је јак карактер, није признавао величине, у спортском, позитивном смислу. Био је рођени победник – сећа се Слободан Николић.

– Имао сам срећу да ми Бобан буде капитен, јер је он, као старији од нас, био узор мојој генерацији на паркету, али и ван њега. Био је комплетан тип и није заслужио овакву судбину. Све ове године проживљавали смо одређену тугу због њега – рекао је Илић.

Осамдесетих година тренер Звезде је био Ранко Жеравица, који је форсирао брзу кошарку са пуно шутева. Посебан тон тој игри давао је Јанковић шутевима из великих удаљености. Иако доста јаче, екипе Цибоне, Југопластике и Партизана имале су доста проблема са Црвеном звездом и често и губиле од црвено-белих.

Позната је и једна прича о опклади између Јанковића и досадашњег тренера ФК Партизан. Јанковић је веровао у победу против фаворизованих црно-белих који су у то време харали Европом (генерација Паспаљ, Дивац, Даниловић…). То се и десило, па је Вермезовић морао да испуни обећање и да Бобану 100 франака.

Данас можда несхватљиво професионалним спортистима, Бобан је за Звезду играо због велике љубави према клубу и кошарци. Због њега су читаве генерације долазиле на Мали Калемегдан и кренуле да тренирају у Црвеној звезди. Била је привилегија тренирати са њим, знао је да остане после тренинга и вежба ни мање ни више него слободна бацања. Одушевљени млађи саиграчи су са уживањем додавали лопту, а он као од шале везивао неколико серија са по 20 погодака. У случају да из неког разлога тренер млађих категорија не дође на тренинг, Јанковић је одрађивао тај посао са уживањем.

О његовој величини говори и поштовање и углед који је стекао код противничких навијача. Готово да нема кошаркашких навијача који могу да кажу нешто негативно о Слободану Јанковићу. На опроштају Саше Ђорђевића, тада већ у колицима, на крају утакмице Јанковић је добио дрес од Салета и овације пуне хале Гробара.

Своју каријеру је окончао на трагичан начин, у дресу грчког Паниониса. Из револта после фаула над Алвертисом против Панатинаикоса, како не би насрнуо на судију ударио је главом у конструкцију коша. Остао је парализован, а те ноћи када су се лекари борили за његов живот испред болнице је 6.000 Грка чекало и молило се за њиховог јунака.

Саиграч из Паниониса и играч који је касније направио добру НБА каријеру, Пи Џеј Браун, рекао је да када Бобан има своје вече то није кошарка, већ вече Бобанове креације. Паниониос је имао најбољи пар странаца: Пи-Џеј Браун и Бобан Јанковић.

– Читава Европа је причала о нама, најјефтинији и најбољи пар странаца. Једном приликом смо гостовcали у Италији екипи Масађера, за коју је тада играо Дино Рађа. Постигао сам 41 поен и победили смо у Риму. Штампа је давала наслове „српски Лери Бирд“, а све што сам им рекао било је: „Људи, ја сам само један Гуза који је играо баскет у Београду“.

Бобан Јанковић преминуо је 28. јуна 2006. године од срчаног удара.