Душан Алимпијевић: Године нису фактор!

Тренер КК Црвена звезда, Душан Алимпијевић, за званичан сајт Евролиге је написао блог којо вам преносимо у целости.

„Ово је моја пета сезона као главни тренер. Раније сам био главни тренер у још три српске екипе. Две сезоне сам провео у Војводини, након тога две и у Спартаку из Суботице, а прошле сезоне сам завршио као главни тренер ФМП-а из Железника. Леп је осећај што сам добио могућност од евролигашког и тако великог тима као што је Црвена звезда да у својој 31. години будем главни тренер.

Бити млад и главни тренер ме води ка суочавању са неким двоструким стандардима што се тиче мишљења о годинама тренера. Људи то виде како и осећају. Када успевате да победите противнике попут Реал Мадрида, Барселоне или Макабија, онда је сјајно што сте млади и кажу вам како сте најталентованији. Али када изгубите у Евролиги, ваше године постају проблем и одједном недостаје искуства.

Међутим, ова ситуација у којој сам ја уопште није нова за мене. Добио сам свој први тренерски посао кад сам имао 27 година. Тако ме већ пет година сматрају младим тренером, и претпостављам да ће ме сматрати младим још неколико година. И ја сам навикао да носим титулу „најмлађег“, јер још када сам почео са 22 године, био сам најмлађи асистент тренера у Српској лиги. Али и тада и касније, када сам се преселио у Војводину као први асистент, никада нисам имао сумње о томе како ћу радити на послу.

У свакој претходној ситуацији, осећао сам да је то био сјајан нови изазов са којим сам добијао узбуђење и мотивацију да учиним нешто добро, добре резултате. Увек сам постављао циљеве. Дакле, када бих дошао да одржим први тренинг, већ бих осећао одређено поштовање за оно што доносим са мном  у тим. То су припреме. То је оно што кажете. То је оно што показујете. То је комуникација и однос који имате са људима и играчима у тиму. Неке од ствари које радим као главни тренер су дошле природно и показало се као прави начин да се приближавам стварима, а неке друге ствари сам сазнавао са временом. Време је често најбољи судија.

До сада у мојој каријери никада нисам имао проблема са радом или изградњом односа унутар тима, а за ових пет година као главног тренера било је немогуће немати бар једног играча сваке сезоне који је био старији од мене. Тако да сам морао да научим како да се опходим са играчима у мојим тимовима који су старији од мене, што са старне може изгледати и и чудно за неке.

Схватам, традиционално су људи навикли да виде тренера који је старији од његових играча. Изгледа природније. Међутим, у многим занимањима није неуобичајено да су млади људи одговорни. Оно што је још интересантније је то што у свим тимовима где сам био тренер, укључујући и ову сезону са Звездом, најбољи однос сам имао управо са старијим играчима. То је зато што су као старији  били у многим ситуацијама, били у различитим тимовима, радили са различитим тренерима, тако да схватају да нема стереотипа и да разумеју како ствари функционишу. По мом мишљењу, то је једини исправан приступа томе.

Мислим – и то се не односи само на кошарку, већ на било који посао – да ли знате свој посао или не. Да ли сте посвећени или нисте. Или сте професионалци или не. Старост не игра улогу, а играчи лако препознају то.

Играче прво мере оно што говорите, а онда да ли имате одговор на њихова питања. Тек након те две ствари постоје друге варијабле, као што су посвећеност и међусобно поштовање. Као тренер, ако желите да вас играчи поштују, прво морате поштовати своје играче. Једном када све ово прођемо, мислим да је старост тренера на самом крају листе.

Кључ за ову везу је то што када играч добије одређене информације и улогу у тиму – било да је велика или мала улога – мора да види предности, како би га учинио бољим. Побрините се да има бољу сезону од претходне, дајте му савете о томе шта да промени, и кад види да је кренуло на боље то је оно што купује играче. Ако види да је боље ако послуша свог тренера, онда ће то урадити опет. Али изнад свега, поштовање мора бити узајамно. Тренер мора показати исто поштовање према свом играчу, како се очекује и од играча. Тако се гради однос и поверење. Међутим, то није нешто што се гради преко ноћи. Гради се током недеља, месеци, па чак и током неколико сезона. Али то је нешто што се може изгубити за тренутак.

Старост није фактор у изградњи односа на такав начин, јер то није фактор нашег тима. Можемо се чак шалити и немам проблема да се шалим о мојим годинама са мојим играчима, једноставно зато што немам никаквих проблема са својим играчима током тренинга. Осећај је да сам ја млађи од три играча у овогодишњој сезони је чуднији свима око него нама у тиму. То није чак ни тема међу нама.

Тејлор Рочести, Перо Антић и Милко Бјелица су старији од мене, а мој однос са њима је јако битан за цео тим. Али то није због њихове староисти, већ због њихових улога и важности у тиму. Зато што имају квалитет, а пуно значе тиму и начину на који играмо. Такође зато што су добри момци који, велики професионалци, вероватно професионалнији од већине млађих играча. Професионално се односе према тренингу, припреми утакмице, самој утакмици, и на крају у комуникацији са тренерским особљем и свима у клубу.

Оно што је позитивно, заправо, је што сам генерацијски ближи играчима, што може помоћи да их боље разумем. Без обзира на старост, уопштено говорећи, један од најважнијих људских атрибута и карактеристика је да се прилагоди датој ситуацији. Огледа се на вашој интелигенцији и култури, да се прилагодите а не да упорно форсирате ствари које не функционишу. Међутим, не смете изгубити саму суштину. барем ја покушавам да је не изгубим, и трудим се да не пређем ту линију. Прилагођење је пожељно али се не треба изгубити.

Кошарка је врло динамичан спорт и често се мења, па без обзира на своје године морате и сами да се мењате и прилагођавате новим тенденцијама. И не смете да станете, без обзира на године. Велики тренери, попут Жељка Обрадовића, одлични су јер се и даље усавршавају без обзира што су већ стигли до елитног нивоа.“