БОЈ У СПЛИТУ

Стадион под Марјаном за фудбалере Црвене звезде као да је био зачаран (само пет победа од 1946. до 1991. године). Тако је било и 1. новембра 1953. године када су се Хајдук и Црвена звезда састали у полуфиналу Купа Југославије. Утакмица је почела савршено за Звезду, већ до краја полувремена водила је са 2:0. Била је то разлика коју наш клуб до тада није имала у Сплиту и чинило се да звездини играчи држе утакмицу у својим рукама. Али, показало се да је 2:0 стварно најопаснији резултат. Хајдук је у другом полувремену прво смањио резултат, а онда два минута пре краја меча изједначио из једне не много опасне ситуације. Сплићани су у продужецима постигли још два гола, преокренули резултат и отишли у финале. Никоме није било јасно како смо изгубили већ добијен меч – ни играчима ни навијачима. На крају крајева, не чуди што је овај (још један) пораз послужио као инспирација за песму и то у епском стилу. Објављена је у Ревији СД Црвена звезда и ми вам је преносимо у целости:

 

БОЈ У СПЛИТУ

Долећела два врана гаврана,
Те су пала на бијелу кулу
Баш на кулу од Црвене звјезде,
Мало време затим постојало,
На балкон је јунак ишетао,
То је главом Ћосић Слободане;
Те он пита два врана гаврана:
„чујте мене моја браћо драга
Бејасте ли ви у Сплиту граду,
Видјесте ли наше фудбалере,
Да л’ су русе сачували ноге,
А за главе већ је мање важно?“
Тад говоре два врана гаврана:
„ми бејасмо баш у Сплиту граду,
И видјесмо чудо невиђено;
Скупила се грдна маса свјета
Око неке зелене пољане,
Набили се да кркнут’ не могу
Па им и то није доста било,
На кровове све се посадили,
На гараве димњаке усели
(Ниђе дима у том Сплиту граду!)
Ми слећети нигде не могосмо,
И једва се некако спуштисмо
На стативу од Звјездиног гола
Мало било, за дуго не било
Кад ето ти тимови излазе.
Да је ком стати па гледати,
Кано да се земља отворила.
Од звиждука и од аплауза
Бубне су нам опне попуцале.
Да се скупе све народне песме,
Кол’ко год их обрађених има,
Неби таква гужва настанула.
И у таквој мирној атмосфери
Утакмица беше започела.
Тад „Хајдуци“ јуриш учинише
На буљуке звездаше разбише.
Беше ведро па се наоблачи,
Дође лопта до Митића Рајка
Те се јунак грдно забринуо
Шта ће сада са лоптом да ради?
Ал’ се Рајку јаду досетио,
Преко гола лопту упутио.
Но погреши жалосна му мајка,
Те је лопта у гол уљегнула.
Сад се Звезда мало разиграла,
До лопте се Цокић докопао
Па је шаље на лијево крило
Баш на ноге младом Бутковићу.
То је Делић једва дочекао,
Бутковића пољем поћерао,
На њега је јуриш учинио,
Од жуте те лопте раставио,
Лопту Делић напред упутио,
Ал’ је Спајић одмах захватио,
Па је шаље он својој навали,
Ја каква је Звездина навала,
Сви су кадри сами себе прећи
Испред празног гола постојати
На обадва ока зажмурити
Из све снаге лопту промашити.
Лопту доби Матошићу Фране
И ко год је на њег’ насрнуо,
Падао је и десно и лијево,
Док се није мало примакао
Примакао Нешовићу Бранку,
Нешто пуче и нешто фијукну –
Играчи се на земљи нађоше.
Лопта оде небу под облаке.
(Шта је она сиротица крива?)
Мало било, за дуго не било
Рудински је пред гол ишетао,
Али му се беше учињело
Да га неки камен ударио
Ударио међ очи чарне.
Но то није, веруј побратиме,
Јер у Сплиту каменица нема
Кад с’ крај игре беше примакао
Тек је онда Хајдук навалио
Љуштица се лопте докопао
Те је Звезду у црно завио
У вулкан се поље претворило,
Шенлук чине сплитски навијачи!
Да ти брате ја више не дуљим,
Шта би после то ти и сам знадеш,
И почуј нас Ћосић Слободане,
Спремај нове, млађане играче,
Јер се Хајдук победит’ не може!

                                Пецко Диркић