Црвена звезда – то није клуб, већ спортско друштво

У години у којој славимо 75 година постојања Црвене звезде можемо бити задовољни резултатима који су наши клубови постигли у претходној години (чак 52 трофеја). Па ипак, финансијски проблеми озбиљно су изазвали низ тешкоћа у раду СД Црвена звезда.

Рукометаши се грчевито боре за опстанак у Првој лиги (из које никад у историји нису испали) и остаје нам да се надамо да ће наш нов тренер, легенда клуба Жикица Милосављевић, успети да заустави слободан пад. Оно што је сигурно јесте да, без обзира на крајњи резултат, мора да дође до промена у начину функционисања клуба. Ту су и муке одбојкашког клуба од како је отишао Александар Боричић. Тренутно се и одбојкаши боре за опстанак, а не тако давно били су у самом врху. Због недостатка новца клуб не само да није у могућности да задржи своје најбоље играче и играчице, већ је неколико пута био принуђен да одустане од Европе. Наравно, не смемо да заборавимо и на проблеме осталих клубова из наше велике породице.

Ово није први пут да Црвена звезда пролази кроз кризу. Кад год причамо о нашим славним данима, спомињемо прошлост као безбрижно доба, без проблема. Међутим, током свих ових година било је успона и падова. Ово је прича о периоду када је Спортско друштво Црвена звезда постојало само на папиру.

Кренимо од 04. марта 1945. године. Јер, када причамо о Црвеној звезди не можемо, а да не споменемо почетке без објеката, средстава, спортске опреме, када су играчи јели рибље уље, а после утакмица и тренинга добијали тзв. ,,појачану исхрану“ – шољу чаја или шољу јаја умућених са шећером. На гостовања се путовало фургонима и отвореним камионима без обзира на временске прилике.

,,У то време је свако путовање било веома напорно. Сећам се да је Мркошићу на путовању прсло слепо црево. На стомак сам му ставио цео комад леда и он је тако, са залеђеним стомаком стигао у Београд“, присећао се годинама касније Бранко Станковић путовања у Албанију 1945. године, када су се преко Проклетија пребацивали камионима (на том гостовању су иначе били више гладни него сити, у собама које су биле без воде и тоалета било их је по осморо, а ако су желели да се умију морали су да пешаче до стадиона).

На крају, клуб је добио малу собицу у згради у улици Краља Милутина 2 и ту сместили прво седиште новооснованог фискултурног друштва. Фудбалери и атлетичари су добили терен Југославије, кошаркаши и одбојкаши терене боб-клуба на Малом Калемегдану, веслачи и пливачи зграду на Ади Циганлији. Објекти су били у јако лошем стању, али то није поколебало звездине играче, већ су се ,,бацили на посао“ и сами градили и обнављали терене. Кренули су и први спортски успеси, предњаче фудбалска и кошаркашка секција, док играчи попут Рајка Митића, Небојше Поповића, Саше Геца, Цмиљке Калушевић, Велише Мугоша, Боре Ивкова и многих других постају идоли навијача.

С временом су секције СД Црвена звезда почеле да се осамостаљују. Био је то ,,резултат развоја секције и успеха које су оне постигле“, тврди се у једном документу из 1949. године.

Међутим, са формирањем клубова ослабила је организација рада, често су се мењали  председници (од 1960. до 1963. године Звезда и нема председника), све је мање повезаности унутар Друштва и све је мање трофеја. Само су још фудбалери, кошаркашице и одбојкашице држали ,,шампионски барјак“. А највећи потрес догодио се у кошаркашком клубу када је 1956. године – после једанаест успешних година –   Небојша Поповић напустио клуб. Кажу да није отишао својом вољом. Наиме, наводно је Страхиња Браца Алагић, бивши Звездин играч и тренер, вршио притисак на њега – или да оде или да престане са својим централизмом. Врхунац кризе била је појава озбиљних финансијских проблема због немогућности ФК-а да више издваја дотације за друге клубове (изградња стадиона).

Ова криза је трајала све до 1963. године, када на сцену ступа група ,,старих звездаша“ (Небојша Поповић, Душан Поповић, Бранка Ципруш) и заједно са председником ФК-а Милићем Бугарчићем, Мирком Поповићем, Радованом Пантовићем, Војом Вуцелићем, покрећу иницијативу да се обнови рад Спортског друштва. У фебруару исте године одржана је Скупштина СД Црвене звезде на коме су оштро критиковани нерад, неорганизованост, апатија и неангажованост клубова Друштва. Припремљен је и први Статут Звезде, којим је прецизирана обавеза свих да раде на чвршћем повезивању клубова.

Како су клубови били у огромним дуговима, формиран је финансијски сервис са задатком да обезбеди нормалан рад клубовима. Решење су пронашли у успостављању сарадње са СД Партизаном, што би данас било незамисливо. Покреће се заједничка лутрија, која и једнима и другима доноси за то време огромна финансијска средства и клубови су тако добили услове за рад. Створена је тако основа за припремање кадрова за будуће врхунске тренере: у фудбалу – Миљан Миљанић, у атлетици – Александар Маринковић, у ватерполу – Ђуро Рудан, у рукомету – Никола Вучинић, у боксу – Небојша Прокић и Богдан Миланков, у кошарци – Ђорђе Андријашевић, Здравко Кубат и Страхиња Алагић.

Непуне две године касније, Управни одбор Друштва оценио је да ,,ситуација оздравила“ и тако је најдужа (трајала скоро деценију) и највећа криза Црвене звезде била преброђена. Седамдесетих година Звезда је убирала плодове новог начина функционисања – био је то период нових и сјајних спортских остварења. Наш кошаркашки клуб је постао први клуб из Југославије који је освојио европски трофеј, док до 1975. године скоро сви клубови постижу успехе. Само куглаши, хокејаши и ватерполисти нису били прваци Југославије.

Да не дужимо више! До краја 80-их година наш СД је, уз мање осцилације, одржавао тај висок ниво квалитета готово свих клубова. Не само да су се освајала првенства и купови, већ су и на европској сцени наши клубови блистали. Европски прваци биле су кошаркашице, затим атлетичари и фудбалери, а наш фудбалски клуб је постао и Клупски првак света (да није било судије Микелотија, освојили би и Куп УЕФА 1979. године).  Слободан Живојиновић се пробио међу најбоље на свету, Драгутин Топић постаје европски шампион, а Светска стрељачка организација је за најбољу на планети изабрала Јасну Шекарић. Али оно што је карактеристично за тај период јесте да су сви запослени у нашем спортском друштву увек размишљали о будућности, нису дозвољавали да их одлични резултати уљуљкају, ишло се увек напред. Јер, како је Владимир Цветковић говорио, ,,нема напретка ако се не прате збивања у свету, и ако се традиције не ′освежи′ савременим кретањима“.

Сагледавајући све постигнуте резултате Црвене звезде и све кризе кроз које је пролазила, можемо закључити да до статуса националног и европског гиганта наше Друштво није дошло ни изненада, ни случајно, ни преко ноћи.

Вратимо се у садашњост, после овог кратког осврта на једну кључну годину која је преокренула све и спасила нашу Црвену звезду. Морамо да се запитамо шта то можемо да научимо из прошлости, због чега је битно да размотримо што је било, зашто је тако било и како. За почетак, важно је да се схвати да без јединства нема напредовања. Ево како је то Љубиша Секулића, први генерални секретар СД-а, објаснио: ,,Мислим да основе нашег успеха, бар у тим првим годинама постојања, управо лежи у томе што смо се од почетка осећали као права породица, дружени, пуни поверења једни у друге, чврсти и монолитни и невероватно одани имену Црвене звезде.“

Управа Спортског друштва Црвена звезда мора да се што пре ухвати у коштац са свим проблемима које нас данас муче, јер од проналаска решења зависи и даљи опстанак и напредак свих наших клубова. Свестан је тога и Небојша Човић, који је поводом рођендана Црвене звезде упутио свима нама честитку:

,,Ми смо велика породица у којој се не налази само 36 клубова и на хиљаде спортиста, већ и милионска армија навијача и људи који воле Црвену звезду, у Србији, Црној Гори, Републици Српској, осталим деловима бивше СФРЈ, Европи, Америци, Аустралији…у свим деловима света! Зато морамо више него икада да одговоримо изазову времена, да се припремимо за озбиљне реформе и креирање другачијег и дугорочнијег плана развоја и стратегије рада, да имамо механизам одбране од многих којима је Црвена звезда ,,трн у оку“ и вечита патња, да имамо решење чак и за ситуацију опстанка Спортског друштва Црвена звезда у годинама које су пред нама“.