Да заједно стигнемо до сна…

Знате онај осећај када сте као мали одбројавали дане, сате и минуте до рођендана, Нове године, Божића… Сличан осећај сам бар ја имао у аутобусу за Трнаву. Само да стигнемо, само да почне, само да дамо гол, само да прођемо даље… Да отпакујем поклон за 30-и рођендан у виду визе за Лигу шампиона.
Пут као и сваки други, дугачак, помало и неудобан, свако од нас у аутобусу као да замишља тај последњи звиждук судије, резултат на семафору који нашу Звезду води даље…
Долазак у нашу базу у којој смо провели два дана је био помало и збуњујући, бар мени. Уместо у Трнави, стационирани смо били у бањи надомак Трнаве, по имену Пиешťанy. Нас двојица из РСБ екипе смо узели приватан смештај и авантура је могла да крене.
После 12 сати пута некоме би било логично да одспава, не и нама. Одмах смо се упутили да попијемо пиво у част наше Звезде и успешног гостовања. Добар део дана смо провели тестирајући словачка пива, после четвртог сва су већ имала сличан укус.

 

 

 

 

 

Након дегустације, пут нас је по плану напокон водио у Трнаву, да одслушамо конференцију за медије нашег тренера па после тога и на тренинг. Прво што ме је импресионирало је стадион, заиста изгледа светски, није превелик, таман онако, довољан. Ту већ крећу наше прве муке, интернет. Човек би рекао да у оваквом здању проблема не сме да буде, али ипак… Пола екипа новинара су имали интернет, а ја сам стандардно припадао оној другој баксузној групи.

 

 

 

 

 

 

Како нисам имао интернета, на моју велику жалост, нисам могао да шаљем сав материјал који би вам дочарао бар део нашег гостовања у Словачкој.Некако се већ на тренингу у ваздуху осећало да су момци спремни да иду даље, да победе неугодне Словаке и подаре нам неописиву радост, као што се касније и десило.

 

 

 

 

 

 

 

Полако смо после тренинга кренули назад у нашу базу, а колико је дан био луд, говори и то да смо нас двојица тај дан препешачили око 20 км шетајући и лутајући око бање. Да се дан заврши лудачки као што је и почео, побринуо се наш смештај. Када смо се вратили у њега, пољубили смо врата, онако баш јако.У хотелу погашена светла и све закључано, као да никад није ни радио. Стицајем чудних околности, некако смо на’ватали власника да нам откључа и да нам да кључ улазних врата хотела. Како смо већ добрано били изнервирани, одлучили смо да се вратимо у хотел где су били остали новинари и са њима попијемо пар пива, како бисмо смирили живце, а и поделили наше наде и очекивања пред, по мени, меч године. Лепо је заиста причати са колегама који годинама прате нашу Звезду, који у по ноћи могу да ти наброје стартних 11 из, рецимо, марта 1967. године. Сви су некако потајно веровали да пролазимо, били смо убеђени да против Милојеве Звезде не могу два пута да прођу иста цака и исти начин игре. Већ је дошла дубока ноћ, да не кажем јутро и пошто смо попили пиво, кренусмо назад у хотел надајући се да нови кључ ради. Шетајући назад, причи никад краја, али је некако увек завршавана планом путовања у Салцбург, јер код нас није ни трунке било страха. Наша вера у Милоја и његове ратнике никада није упитна, поготово овако мало припитима.

Свануло је, то је то, дан одлуке!

Пошто смо били одвојени од цивилизације, одлучили смо да поранимо, јер како каже стара народна „ко рано рани, два пива граби“. Кренули смо нападачки, као Звезда, на столу је била формација 2-3-1, два светла, три тамна и безалкохолно (Боле погрешно поручио па се опасно сморио. Бошкић, свака школа се плаћа :)))

 

 

 

 

 

Како смо открили пуб, тако смо позвали исту екипу од вечери раније да наставимо наше дебате и да једни другима дижемо морал и узбуђење због меча који је пред нама. Да ли да игра Павков или Стоиљко, да ли Бабић или Дегенек, да ли ће наши играчи на копачкама пренети вирус на нашу траву… Што је више пива стизало, приче су биле све луђе и луђе, теорије све ненормалније, а опет, расположење све боље!

Дошао је тај тренутак. Аутобус се чује док се приближава хотелу, ми се сви погледима разумемо, идемо бре да их покидамо! Добро, не баш ми, ми ћемо да навијамо, али наши момци. Пут до Трнаве је пролетео, цео пут су се слушале песме са Севера и као да смо се такмичили ко ће бити гласнији. Једноставно, не можеш тихо да певаш „Добро знај“ или „Заклетву“. То је грех

Стигли смо, испред стадиона гужва, али нема толико наших, иако смо чули да их је преко 2000. Није прошло пар тренутака и чула се добро позната песма „По зими, киши, сунцу…“ и то је био знак да кренемо према Делијама. Нема кафића у центру града који није био црвено-бео. Бања Лука, Нови Сад, Рума, Београд, Лозница, Ниш…. Делије су још једном доказале да онај стих „Звездо ти то знаш, да увек кад играш, ја проћи ћу читаву планету…“ није написан чисто онако.

 

 

 

 

Седамо са нашим људима у кафић и настављамо дегустацију, заједно певамо са њима, делимо стрепњу и трему. Али то је ваљда РСБ, ми смо пре свега велики навијачи наше Звезде па тек онда фотографи, новинари, дизајнери. Трнава одједном постаје црвено бели град, нема стране на коју да се окренеш, а да нема наших навијача. Осмеси, песма, загрљаји, то је бре гостовање. Пева се само Звезди, пева се само о Звезди и пева се само за Звезду.

 

 

 

 

То је то. 19:30. Још сат времена до утакмице. Идемо на стадион. Не могу да опишем осећај када сам ушао на стадион, сва трема, сва стрепња, све је нестало у секунди, неки осећај ми је говорио да ништа не бринем, па чак и када смо примили гол. Једноставно, ово је био наш дан. Звезда је сијала као некада, срце је било на месту.
Ја сам стандардно, као што то радим и у Београду, стао испред трибине са нашим навијачима, јер као што рекох пар редова раније, ја сам прво велики навијач Звезде па тек онда у овом случају фотограф.
Ко није био, не може ни да замисли колико се арена тресла од песме наших навијача, они нису стали 130 минута да певају у глас.

 

 

 

 

 

Тренутак за 1:2. Време је стало. Сва надања, сва стрепња, сва срећа, све је стало у један шут и један гол. Водимо! Идемо даље! Глас ми се још није вратио, иако ово пишем дан касније.

 

 

 

 

Када је судија свирао пенал, опет сам био миран, нешто ми је рекло да нема шансе да уђе, као да је хук са Севера подигао лопту таман толико да она погоди пречку.

Крај!!! Звезда иде даље!

Енергија која је у том тренутку експлодирала на трибини са Делијама се не може описати, то једноставно не може да се плати, то не може да се схвати… Сви заједно смо стигли до сна. Још само један корак нас дели од Лиге шампиона, где наш тим природно и припада.

Док смо излазили са стадиона, неки по мени назови новинари су искоментарисали „Боље можда Лига Европе, шта ако нам у групу западне Манчестер Сити па буде 11:0“, имао сам прилично занимљив одговор, али рецимо само да сам искористио стихове песме „Нек се свако тресе од Црвене звезде…“

Сели смо у бус за повратак у Србију и ако би неко мислио да је ту крај нашег гостовања, вара се. Група мала, али одабрана, наредних 300 км је провела певајући Звездине песме заједно и са оним старијим и искуснијим колегама које сам већ спомињао. Невероватна срећа је угасила и њихову професионалност, ставили су свој посао напокон са стране и били оно у чему су увек најбољи, навијачи наше Звезде.
А ето, мени за закључак остаје само да отпевам још једном

„Довољно је да постојиш да бих срећан био ја…“