До када ћемо, тачно, излазити са губитничким менталитетом на ЈНА?

У јучерашњем дербију мало шта, или готово ништа, није било добро…

Екипа Црвене звезде, слободно можемо рећи, преживела је гостовање на стадиону ЈНА, и извукла важан бод. И мада је гол чист као суза, без обзира на претензије мотивисане мржњом људи са друге стране брда, синоћ готово ништа није било добро. Почнимо само од менталитета.

У ЧЕМУ ЈЕ НАШ ПРОБЛЕМ СА ДЕРБИ ГОСТОВАЊИМА?

Рећи ће многи да у дербију нема фаворита, да је то утакмица момента, инспирације и веће борбености, и ми се са тим слажемо. Оно што никако не разумемо је чињеница да вечити ривал по правилу излази мотивисанији на мегдан, и недостатак свог квалитета компензује агресивном и срчаном игром, на шта имају право. И даље одговорно стојимо при томе да Звезда има неупоредиво шири и квалитетнији играчки кадар од сваке екипе у лиги, па и од Партизана, али то не вреди док се не покаже на терену, који је једино мерило. Посебно боли чињеница да играчи који се декларишу као највећи могући Звездаши у нашем дресу играју тотално демотивисано. Боли и чињеница да шеф Милојевић није убризгао адреналинску инјекцију момцима који му верују, величају његове људске и тренерске квалитете (сасвим оправдано), да се ретко ко, готово нико, није издвојио вољним моментом. Остаје нејасно чега се тачно плашимо – да ли себе, да ли пораза, да ли нечега трећег? Већ дуго постоји тај негативан тренд, који нажалост и шеф Милојевић наставља, да се на ЈНА више иде на „икс“ него на победу. Као да се задовољавамо ремијем, као да кажемо себи „добро је, нисмо изгубили“. Са таквим менталитетом нећемо успети ни да побеђујемо. Ништа, понављамо, ништа не боли навијаче више од чињенице да Партизан излази мотивисанији у дерби утакмице.

СА ИГРАЧКЕ СТРАНЕ, ПРЕСИНГ НАМ ЈЕ ВЕЛИКИ ПРОБЛЕМ

Црвена звезда је до сада одиграла много јаких утакмица, а ове сезоне се издваја један шаблон који нас прати од Трнаве, преко Салцбурга, Наполија, па све до Партизана. Било који пресинг на нашу последњу линију изазива испуцавање лопте ка усамљеном нападачу, који у 90% ситуација апсолутно ништа не може да уради. Везњаци не прилазе саиграчима, бекови немају готово ниједну опцију за додавање у својој трећини терена, и резултат тога је или испуцавање бекова, или враћање лопте ка Борјану, који онда такође испуцава лопту напред. Константно се мучимо да изнесемо лопту напред, и ту посебно боли игра Чаушића и Крстичића, који су у оваквим мечевима слабо употребљиви. Дефинитивно је фалио играч профила Ебисилија, који би стао на лопту, успео да је задржи и поред „лупања по ногама“ од стране противника, који би одложио лопту на страну и развио напад. Уместо тога, одлучили смо се за Бена и Кафуа који никако нису успевали да праве разлику, ни продорима, ни пасовима за Боаћија. У другом полувремену, када смо мало преузели иницијативу, све очи су биле упрте у Марина, очекујући да он сам реши целу одбрану ривала. То, нажалост, не иде тако. Прошле године је Звезда преко Радоњића нападала простор између противничког бека и штопера, а тога сада нема. Кадровска решења изискују и одређену врсту прилагођавања и мењања, што наш тим, у великим мечевима, за сада не ради. Везњаци морају бити много више укључени у игру, иначе ће сваки иоле озбиљан противник приликом скаутинга јасно видети да је довољно да изврши било какав притисак на последњу линију, и лопта ће ићи далеко напред, после чега је јако тешко успоставити опасан напад.

ЈОВАНЧИЋ МОРА ИМАТИ СВЕ ВЕЋУ УЛОГУ

Без обзира на педигре и инвестиције у поједине чланове играчког кадра, до сада је јасно да разлику у нашу корист, када је у питању везни ред, прави Јованчић. Када год је овај момак ушао на терен као измена, осетила се нека сигурност, неки нови елан који овај борбени момак доноси. Јуче је заменио Чаушића и није се либио да преузме одговорност, понуди се дефанзивцима и покуша да учествује у нападачкој транзицији. Иако Милојевић има практично неограничено поверење у Чаушића, којег познаје из млађих селекција у којима му је био капитен, докле год Јованчић игра овако добро и коректно, била би грешка да се то не искористи. Јованчић можда није технички даровит играч, али прилично коректно обавља своје тактичке задатке, уноси елан и сигурност, а то је оно што нам је синоћ јако фалило.

ЗВЕЗДО, ШТА ЋЕМО СА КАФУОМ?

Једно од највећих појачања у летњем прелазном року био је Бразилац Кафу. Да се одмах разумемо, у питању је изузетан играч, и Кафу из најбољих дана Лудогореца је сигурно у топ 3 играча по квалитету у овом тиму. Међутим, он сада не пружа ни изблиза квалитетне партије због чега се надвија облак неизвесности и бриге око његовог имена. Против Наполија није био у протоколу, против Партизана невидљив. С обзиром на то да је његова откупна клаузула свакако велика у овом тренутку, остаје отворено питање шта са њим радити – да ли му давати све већу шансу како би, надамо се, достигао пун потенцијал и био онај Кафу из Лудогореца за мечеве Лиге Шампиона (и остале дерби утакмице), или посегнути за другим решењима, пре свега онима који су у стопостотном власништву Звезде? За сада делује да би Звезда требало да пружи овом момку шансу, али и он мора да јој врати много већим залагањем него јуче.