ДОКАЗ (1976-1990)

Задатак да нову прелазну фазу отпочне добио је тренер Гојко Зец.

Ниста лепше него када се “нова кућа” гради на правом темељу. Звезда га је имала. На турниру у Аустралији “црвено бели” су у чувеном мецу са лондонским Арсеналом громогласно најавили  ново Звездино време. Петровић, Филиповић, Савић, Шестић, Јеликић, Муслин, Огњен Петровић, Богићевић, Новковић, Сеад Сушић, Јовановић, Баралић добили су у Срби Стаменковићу бисерни украс.

Када је тим дошао у руке легендарног играча и тренера Бранка Станковића, жетеоци титула наставли су свој посао. Велики посао до те мере, да ни блага смена генерација није могла да заустави Црвену звезду до финала Купа европске фудбалске уније, до судара са тада чувеном Борусијом из Менхенгладбаха, клубу који је по начину одгајања талената био сличан Црвеној звезди.

Бедем  испред голамана Александра Стојановића употпунили су  Боровница, Милетовић,

 Јуришић, Крмпотић, Јовин, Благојевић, Ђорђе Миловановић… Било је то време незаборавних сусрета са Немцима, а поготово Енглезима, када је Звезда у волшебним сусретима елиминисала велике тимове Арсенала и Вест Бромвич Албиона. На врата првог тима куцали су браћа Ђуровски, Бошко и Милко, Ђуровић, Милојевић.

У предвечерје Звездиног дефинитивног похода на титулу у Купу европских шампиона, клуб није био без трофеја. У комбинацији постојећег кадра и новодошлих Елзнера, голмана Ивковића, Банковића, Мркеле, Халиловића, Шугара,  Ранка Ђорђића, Звезда је освојила две шампионске титуле.

У велике играче израсли су голман Љуковчан, Елзнер, браћа Ђуровски, Милан Јанковић, Хусреф Мусемић, Ђуровић, Милојевић.  Влада Стошић је први затражио пролаз ка највећем спортском делу Црвене звезде, ка трофеју у Барију. Придружио му се Слободан Маровић. Из Ниша је стигао Драган Стојковић, играч светског потенцијала, касније пета звезда Црвене звезде.
Он је био колосални вођа једног тима не тако звучних имена.Мркела га је пратио у стопу.  Бриљирао је Бора Цветковић. Доведени су Бинић и Шабанаџовић. У први план је избио голман Стеван Стојановић, сасвим се исказао Роберт Просинечки. Тренери Велибор Васовић и касније Драгослав Шекуларац  зналачки су руководили тимом који израста, видело се, у екипу за највећа дела.

У смирај предшампионских дана у убедљивој  шампионској титули у сезони 1989/90, капитен Драган Стојковић добио је велико друштво у Радиновићу, Панчеву, Најдоском, Дејану Савићевићу, Дризићу и дебитанту Владимиру Југовићу. Стигао је и величанствени краљ одбране Миодраг Белодедић.

СВЕДОК ЕПОХЕ: БРАНКО СТАНКОВИЋ:

Бранко Станковић

– Припадам првој генерацији Црвене звезде а већ је она имала своје место у европској конкуренцији. Не претерамо значајно у самом почетку, али већ после неколико година све значајније.
Тада смо сви ми научили да се не треба превише бојати Европе, нити себе сабијати у мишију рупу. Такву идеју о европској конкуренцији развијао сам код наших играча пред почетак такмичења у којем смо стигли до финала Купа европске фудбалске уније. Пошто нисмо могли да утичемо на вредности и навике противника, урађено је оно што се могло: само мало више дисциплине, рада и спремности за борбу и наша публика креће у бој са екипом. То смо постигли, а мене су без разлога назвали “гвозденим Станетом”. Јесам тражио од играча да раде више него што су научили, јесам неке “звездице” добро продрмао када је требало, али сам их поштовао и волео као своје синове. Коначно, са таквим успоменама смо се и растали. Борусија није била боља од нас у два финална меча, мало је и судија Микелоти умешао прсте, али  не жалим…