Драган Стојковић Пикси

Драган Стојковић је рођен 3.марта 1965.године у Пасипољани, надомак Ниша. Играчку каријеру је започео у Радничком из Ниша, наставио у Црвеној звезди, затим играо две године за Олимпик из Марсеља и шест месеци за Верону, да би чак осам година наступао за Нагоју, у време прогреса јапанског фудбала.

У репрезентацији је дебитовао 12. новембра 1983. у Загребу против Француза /0:0/, а последњи пут играо је против Словенаца /1:1/ у Београду 14.марта 2001. Био је то његов 84.меч за репрезентацију, за коју је постигао 17 голова. У Црвеној звезди је између 1986. и 1990.год. одиграо 219 мечева/од тога 128 првенствених/ и постигао 89 голова.

Са Црвеном звездом је освојио две титуле државног првака, 1988. и 1990.године,  и у обе такмичарске сезоне био најбољи појединац, у конкуренцији Просинечког, Мркеле, Мусемића, Шабанаџовића, Лукића, Бинића, односно Најдоског, Просинечког, Јурића, Панчева, Савићевића, Југовића, Белодедића.

У марту 2005.год. улази у четврту годину мандата председника Фудбалског савеза СЦГ, као човек који је, личним познанствима и шармом, али захваљујући играчком ауторитету освојио значајне позиције у УЕФА И ФИФА за наш фудбал. Тренутно је и члан Техничке комисије ФИФА.

Може се о фудбалерима светске класе писати на разне начине и с различитим мотивима, да писац или новинар, свеједно, увек буде ексклузиван и тај који ће први открити нешто ново. Тако је с Пелеом, Кројфом, Ди Стефаном, Пушкашем, Бекенбауером, Платинијем, Чарлтоном, тако је и у нашем фудбалу било са Митићем, Бобеком, Шекуларцем, Галићем, Костићем, посебно са оним најбољим и у много чему недостижним – Драганом Џајићем.

У случају Драгана – Пиксија Стојковића, међутим, поента је једна: био је млад човек са играчком биографијом неког нашег Стенлија Метјуса! Такав играчки занос још из пелена није носио у себи ни величанствени Бразилац Пеле. Неколико питања завређују посебну пажњу…

Зар је могућно да неко са две и по године почне да трчи за крпењачом, макар и несигурним ногама? Зар је могућно да неко само после три тренинга и без дуже провере буде регистрован за јак прволигашки клуб? Зар је могуће да неко само после стотинак минута проведених у националном шамионату буде проглашен за фудбалског генија?! Зар је могуће да неко после само 425 минута играња у већим или мањим градовима, свеједно, буде позван у национални тим са уверењем да се Европском шампионату  1984.год. може појавити и у стартном саставу? Зар је могуће, најзад да неко само после две године проведене у великом клубу, какав је зацело Црвена звезда, постане не само капитен, већ и жива легенда коју ће искрено прихватити и његови претходници?

Све је то Драган-Пикси Стојковић постигао за неколико година, без обзира што за фудбал, и са фудбалом, практично живи од рођења. Почео је каријеру у нишком Радничком, звездане тренутке доживео у Црвеној звезди, епизодне тренутке из Марсеља и Вероне желео би, сигурно, да што пре заборави, да би најзад, пуних осам година био симбол фудбалске Нагоје  и узор Јапанцима како се постаје и понаша истински ас.

Пиксијев долазак у Београд сигурно је једна од најлепших јава Црвене звезде. После Боре Костића био је тек “нови странац”, који игром даје печат целом тиму и постаје аутор догађаја на терену. У црвено – белом дресу стартовао је и наступао са  таквом елеганцијом и сигурношћу, да је то збуњивало навијаче, нарочито оне најбучније са “севера”, који желе да буду и селектори.

Младић из Паси пољане крај Ниша одмах је све импресионирао.Он је од првог дана играо на начин који је Црвена звезда неговала од 4.марта 1945.-еминентна вештина, техничка перфекција, луцидност и креација – али у Драгану –Пиксију Стојковићу би, не ретко, севнуо и голгетерски бљесак. Све је он то имао и зато се тако брзо уселио у срца навијача. Једноставно, припадао је племенитој  ложи градитеља игре у Црвеној звезди: постао је наследник Митића и Такача, Џајића и Палфија.
Било му је довољно само четири године, проведене у Црвеној звезди, па да постане званично пета звезда и легенда нашег најтрофејнијег клуба. Нико до тада,  али ни до сада, није играо тако кратко, а остао тако дуго упамћен по мајсторству и дејству на терену, без обзира да ли је реч о другарима из тима, противницима на терену, навијачима на стадиону и крај тв и радио – апарата. Драган –Пикси Стојковић је, једноставно, био жива кошница маште, духа, вица, вештине, технике, смисла за игру и осећаја за гол. У тој вишегодишњој мрежи фудбалских збивања у клубу и репрезентацији, готово редовно био је тежишна тачка,све се окретало и највише зависило од њега!

На Европском шампионату 1984.у мечу против Француза у Сент Етјену/јунак вечери био је са три поготка Мишел Платини/, досадашњи репрезентативци су бежали из шеснаестерца и окретали главу. Лопти је пришао најмлађи, Драган – Пикси Стојковић, и ставио је на белу тачку.

Ношен неком чудном сигурношћу, пун младалачке ватре, залетео се, добро погледао  противничког голмана и лопта се у закопрцала у горњем левом углу. У том тренутку, добили  смо фудбалера који ће достићи сјај и славу светског аса. Био је сјајан и на Светском шампионату 1990. у Италији. И данас се на шпицама многих светских тв-канала “врте” његови голови против Шпанаца у Верони.

На  том  финалном турниру био је једна од највећих звезда. На жалост, тежа повреда ће га удаљити од лопте у најбољим играчким година, и то у време кад је из Црвене звезде прешао у Олимпик. Заборавиће брзо и Марсељ и Верону, све невоље, сумње и понижења која је доживео после /не/успелих операција у Минхену и Бриселу.
Интелигентно одмеравајући своје моћи,оставио је Европу и одлучио се за далеки Јапан, односно Нагоју у којој ће осам година демонстрирати врхунски фудбал. Није се мирио да у 25.животној постане играчки пенизонер.

Драган –Пикси Стојковић је јака личност. Зато и није чудо што су га селектори, пре свих Сантрач, позивали под заставу и без провере. Знали су да је са капитеном лакше и да ће он бити њихов најбољи сарадник. Увек на ризичном путу Ниш – Београд – Марсељ – Верона – Нагоја, Драган Стојковић је знао шта хоће у сваком тренутку, и више од тога, шта неће. Навијачи посебно цене његово изгарање на терену. Светски ас, уносио је у игру фанатизам, занос, храброст, пркос.