Драги Дејо…

Ноћ када је освојена трећа узастопна титула првака Србије требала је да буде велика прослава историјски успешне сезоне Црвене звезде. Уместо тога, навијаче је дочекао шок када је на конференцију за штампу изашао Дејан Радоњић који је са сузама у очима потврдио оно о чему се одавно шушкало – да финансијска ситуација у клубу није нимало добра и да ако се ништа не промени он неће остати тренер Звезде. Иако смо се сви надали да ће као и прошле сезоне сарадња бити настављена, клуб су напустили Јовић, Гудурић, Џенкинс, Симоновић а за њима и Дејан Радоњић.

Конференција за штампу после те 3. утакмице финала је била изузетно некарактеристична за Радоњића. Радоњић је увек био сурови професионалац и његове конференције су увек биле помало предвидиве, и биле су савршен опис њега као тренера. Увек посвећен свом послу, Радоњић је приступао свакој утакмици као да је најбитнија, припремајући је детаљно са својим стручним штабом. Ван камера и конференција за штампу, Радоњић је пленио харизмом и ведрим духом. Човек који је озбиљну фацу претварао у осмех у милисекунди, није остављао никога равнодушним и то је исто од разлога зашто ниједан Звездин играч није имао шта лоше да каже о њему. Али, Радоњић је био строг али и праведан тренер, зацртавајући сваком играчу његове обавезе и одржавајући своју реч кад те обавезе играч и испуни. Под његовим надзором, многи бивши играчи Звезде су нашли одличне ангажмане, а неки су се и враћали у Звезду како би опет сарађивали са њим.

Прича о вези између навијача Звезде и Радоњића је јако компликована и променљива. Дејо никада није био особа која је причом умела да освоји срца навијача, већ је то чинио крвавим радом. Требало је времена да Дејо успостави свој систем, и када је Звездина машинерија кренула, више је ништа није могло зауставити. Убрзо су и највећи скептици постали део Радоњизма, скандирајући његово име у Пиониру. Заједно, навијачи, Звезда и Дејо постали су страх и трепет Европе, а Пионир неосвојива тврђава. Нажалост, свака лепа прича има свој крај али растанак Дејана Радоњића и Звезде је свакако јако болан али не и тужан, јер после оваквих успеха, та прича никако није могла да има тужан крај јер нам је Дејо са Звездом донео толико радосних тренутака.

Звезду није напустио само велики стручњак, напустио ју је и велики човек. Радоњић је био много више од јаке одбране, Радоњизма, и специфичних ситуација, Дејан Радоњић је искрено волео Звезду и њене навијаче и много се жртвовао за њу. Освојио је све што се може освојити, победио је свакога ко се могао победити, оборио је све рекорде који су се могли оборити и једне тихе јулске ноћи својим одласком и дефинитивно зацементирао свој статус у историји клуба.

Дејо, хвала ти на свему, уверени смо да и тебе и Звезду чека још много лепих тренутака. Једнога дана, нек нам се путеви поново споје и нек Радоњизам поново завлада Пиониром!