Драгослав Шекуларац

Драгослав Шекуларац је рођен 30.новембра 1937.год. у Штипу.

Шекуларац је првотимац Црвене звезде постао 6.марта 1955. и црвено-бели дрес носио до 5.јуна 1966. У Црвеној звезди је одиграо јукупно 375 мечева, од тога 156 првенствених и постигао је 119 голова.

Годину дана провео је у Карлсруеу, да би се потом вратио у Београд и, заједно са Милошем Милутиновићем, играо једну сезону за ОФК Београд. Пред крај 1969.год. поново је прешао границу, играо за Санта Фе и Милионариос из Боготе, односно из Калија.

Играчку каријеру је завршио на малом фудбалу у америчком Даласу.

У А репрезентацији је дебитовао 30.септембра 1956., у мечу против Чехословачке (1:2) у Београду, последwи, 41.меч за “плаве” одиграо је 1.јуна 1966.год. против Бугарске (0:2), такође у Београду.

Припремајући се за тренерски позив, водио је младе селекције Црвене звезде, затим Младеновац и много касније Обилић. У међувремену, био је тренер у Аустралији и Гватемали, али највећи успех као тренер остварио је са првим тимом Црвене звезде. Сезоне 1989/90 успео је да освоји дуплу круну – титулу и куп. Та његова екипа била је претеча будућих европских и светских првакa.

Нико пре и после њега није поседовао тако огромну страст за лоптом. По таленту и оданости фудбалу, Драгослав Шекуларац је једноставно био предодређен да досегне високу класу и постане ас светског формата.

Амбициозан и заqубљен у фудбал, био је и непоправљиви оптимист. Као дечак, који је тек закорачио у јуниорски тим Црвене звезде, пред Мишом Павићем је смогао храбрости да гласно истакне:”Данас постоје само тројица великих фудбалера. То су Ди Стефано, Пушкаш и – Шекуларац“!
Кад га је Димитрије Милојевић, легендарни “Чика Митке”, некадашњи фудбалер БАСК-а, тренер и штампарски радник “Политике”, приметио у дворишту Друге мушке гимназије, одмах му је било јасно да тај враголан са кривим ногама осим сјајне технике има смисао за игру коју води имагинција и најмање рационалност.

Велики ловац на таленте одмах га је одвео у Црвену звезду, али је у клубу свог живота, стицајем разних, чак и парадоксалних околности (неки стручњаци су му се смејали!?), стекао “право грађанства” тек из трећег покушаја.
Рођен у Штипу 30.новембра 1937, Драгослав  Шекуларац је основну школу, четири разреда гимназије, као и метереолошку школу учио у Београду. Међутим, за школу није марио, јер је фудбал постао његова главна преокупација, животна опсесија, крајњи циљ. Статистички подаци нису му претерано наклоњени, што само потврђује општи утисак да је Драгослав Шекуларац дао мање него што је могао или, што је ближе истини, неки догађаји су га спречили да у каријери достигне највише висине.

Инцидент који је у јесен 1962. имао са арбитром Павлом Тумбасом (ошамарио га усред препуног Чаира у мечу Раднички – Црвена звезда) удаљио га је из фудбала  годину и по дана, заправо много дуже, јер се налазио на врхунцу каријере. Затим је повредио кичму и као дископатичар отишао у осредњи немачки Карлсруе, где није био ни сенка истинског јунака са Светског шампионата 1962. у Чилеу.

Није боље прошао ни у колумбијском Санта Феу из Боготе, али се није предавао: наставио је наставио је да игра мали фудбал у САД, јер му је велико фудбалско име отварало сва врата.

Зашто је, на жалост, прекретницу у његовој играчкој каријери учинио баш инцидент у Нишу?

Драгослав Шекуларац се вратио са Светског шампионата 1962. у Чилеу као велики јунак и морални победник. За све објективне, он је био први ас светског шампионата, али су ту почаст поделили Бразилци Гаринча и Амарилдо, јер је њихова репрезентација освојила титулу. По повратку у земљу, Јувентус је понудио тада рекордну суму за његову фудбалску уметност/ 600.000 долара!/, али водећи политичари земље нису дозволили да напсути Црвену звезду и армију клупских навијача.”Нешто је у мени пукло и догодило се најгоре”, говорио је Драгослав Шекуларац у једном фељтону у децембру 1962. у Билећи, где је у Школи резервних официра служио војни рок.

Па, ипак, остаје као необорива истина да популарнот и остварења Драгослава Шекуларца на терену стоје у обрнутој пропорцији. Није ли то доказ да је у његовој игри и личности било неке магије? Поседовао је виртоузну технику, сјајан преглед игре и мајсторство које се не може копирати.

Кад је први пут шутнуо лопту, зарекао се да неће бити епизодиста. Патио је кад није централна личност меча, посебно у дербијима против Партизана. Његово унутрашње биће носило је чудан спој нарцисоидности и нападне амбиције: увек је желео да утиче на игру и одлучује на терену.

За мајсторство Драгослава Шекуларца, који је понекад услед личног истицања, занемаривао интересе тима, везана су највећа навијачка усхићења. Био је фудбалер бравура, вица, духа, маште. Износио је на “пазар”  све што је могао и имао. Кад је отишао из Црвене звезде, многи су престали да посећују стадионе. Био је љубимац и идол маса,јер је са лоптом био чаробно надмоћан. Истраживачи говоре и пишу да би Драгослав Шекуларац и у данашњем фудбалу, на све мањем простору, поново био сјајан. Његов мит и данас траје, обожавају га чак и они који га никад нису гледали, али су пажљиво слушали како је играо.

Дао је низ незаборавних партија, али у сећању, посебно, остају историјских 5:0 против Енглеза у Београду, које је згромио заједно с Милошем Милутиновићем и Тодором Веселиновићем.

Данас је у свету мало фудбалера такве луцидности, какву је поседовао Драгослав Шекуларац. Врцавост његовог духа у игри узносила је публику у највише сфере радости. Навијачи су обожавали његове личне преставе, када је, на тренутке, заустављао и игру тима.

Са Црвеном звездом је освојио пет титула првака /1956,1957,1959,1960. и 1964/ и један трофеј у националном купу /1959/, када је био творац победе над Партизаном у финалу. За А репрезентацију је одиграо 41 меч, премало за његову неспорно светску класу, уз подсећање да је дебитовао с непуних 18 година и до дебија Митра Мркеле у Софији држао тај рекорд.
Учествовао је на Олимпијском турниру 1956.год. у Мелбурну и на Светским шампионатима 1958. у Шведској и 1962. у Чилеу.

Драгослав Шекуларац је све у играчкој каријери постигао брзо и лако. Имао је 17 година када га је Миша Павић увео у први тим Црвене звезде. Годину дана касније, није одолео ни Александар Тирнанић. Један вешти коментатор је тада добро приметио: “Ја сам ставио прст на обарач, уколико Тирнанић не постави младог Шекуларца у национални тим”.

Све је то Драгослав Шекуларац. И много више од реченог и написаног: једна необична судбина аса који је фудбал претварао у уметност.

ПОДЕЛИ
Претходна вестРајко Митић
Следећа вестДраган Џајић