ДУПЛЕ КРУНЕ (1999-2005)

Звезда се потпуно вратила својим шампионским навикама покрај старог и почетком новог века. Још једна, па још једна дупла круна! Тренер Славољуб Муслин био је у истој ситуацији као и његови претходници – сваке године нови тим. Таква су, једноставно, времена. Велике економске тешкоће у  држави учинили су своје, И то се наравно у негативном смислу морало одразити и на фудбалски спорт.

Свестан стварности, Муслин је имао добру идеју. Знајући да тим састављен од искључиво младих играча, полетараца тако рећи, има свој природно лимитиран резултатски домет у првој сезони. Покушај са неколицином искусних играча, искусних такмичара, показао се као благотворан.

Звездин тим постао је неприкосновен у последњој полусезони прошлог и првој овог века.

Серија од 31 утакмице без пораза, учинила је “црвено-беле” толико надмоћним да се освајање дупле круне није доводило у питање. Опет је Звезда била ризница државних репрезентативаца, опет су за наше играче показивали интересовање велики европски клубови.

Три године доцније Звезда је потврдила потпун повратак доминацији  у нашем клупском фудбалу. Опет дупла круна, опет тренер Муслин и опет нови тим. Тим који је полако али сигурно прихватао основне такмичарске критеријуме. Испуњена су оба главна клупска критеријума :стварање тима и трофеји. “Црвено-бели” су гајили игру по узору на велике такмичарске екипе данашњице. Прво је обезбеђена игра без изненађења у зони одбране и у зони маневарског простора, а потом реализација долази сама по себи.

Ривали су, једноставно, тешко парирали Звездином тиму. У почетку Звездиних победа сваком противнику би се учинило да је равноправан, да располаже добрим делом терена.

Међутим, ривали су постигли рекордно мали број голова. И, пошто игра почиње заправо из одбране, Звезда је за кратко време решила питање потпуне ефикасности постајући целина и у том погледу.

Заједнички дух е ентузијазам сложне екипе Муслин је умео да укомпонује на чувени звездашки начин. Вођу таквог курса тим је имао у капитену Немањи Видићу, који је играјући и када је повређен капитално мотивисао екипу. Горостасни Никола Жигић постао је најбољи лигашки стрелац и својеврстан љубимац публике. Марковић и Милан Дудић су се стабилизовали у репрезентацији, Младеновић такође, а шансу су добили Дишљенковић и Жигић. Објективно, за главну европску сцену тим још није стасао, а због такође објективне финасијске ситуације тим није могао бити појачан са бар двојицом класних играча. Ипак, публика је била у комплетном саставу уз свој тим и то у незаборваним спектаклима на трибинама.

СВЕДОК  ЕПОХЕ: СЛАВОЉУБ МУСЛИН:

– Једна је Црвена звезда, тако сам је осећао и као играч када сам у клуб дошао и када сам отишао у иностранство. Тако сам је осећао и као тренер.
Убеђен сам да би и највећи европски клубови пали у агонију и нестали са главне сцене да им је материјална база била не иста као Звездина него слична. Две генерације играча које сам тренирао освојиле су пет од шест трофеја, а да је било могућности да их спојимо, јер се радило о младим играчима, били бисмо способни и за велике европске домете, али пред тешкоћама у којима је била цела земља, па и Црвена звезда, постигли смо најважније: Звезда је сачувала трофејне навике, сачувала је, па и подигла на виши ниво свој јединствени навијачки амбијент, прави европски амбијент. Тај услов за Европу имамо, а добрих играча и добрих тимова ће бити, у томе Звезда никада није и никада неће оскудевати.

ПОДЕЛИ
Претходна вестФЕНИКС (1995-1999)
Следећа вестРајко Митић