• Welcome to РСБ Форум / RSB Forum. Please login or sign up.

И они су део Звезде

Започео Bela, Дец 30, 2019, 14:49 поподне

« претходна тема - следећа тема »

Bela

Četiri decenije u Zvezdi - Milena Pavlović
(NIN)



Pre nekoliko godina u muzej je došao Ratko Mladić, sa sinom. U jednom trenutku mi je rekao: "Divan je ovaj muzej ali, znate, ja sam navijač protivničkog tabora." Nasmejala sam se i rekla: "Gospodine generale, jasno mi je da ste indoktrinirani, još dok ste bili mladi"

Jedna od "Zvezdinih" legendi, manje poznata široj javnosti, Milena Pavlović, kustos muzeja "Crvene zvezde", ovih dana otišla je u penziju. Oni koji su posetili ovaj muzej, znaju sa kakvom ljubaznošću ih je gospođa Milena vodila kroz "Zvezdinu" istoriju i eksponate, koji ne predstavljaju samo muzejsku vrednost sporta već su i deo naše kulture. Ali, ona nije bila samo službenik "Zvezdinog" muzeja već i neko ko je svojim prisustvom decenijama stvarao pozitivnu atmosferu u klubu potvrđujući da su ljudske vrednosti jednako vredne sportskim.
- Ne, ne osećam se loše zbog odlaska u penziju, verovatno još nisam potpuno svesna toga. Imam utisak kao da sam na godišnjem odmoru. Naravno, odlaziću na utakmice, ali ne kao do sada, kad sam smatrala da mi je to obaveza. Pretpostavljam da mi "Zvezdina" vrata neće biti zatvorena, kao što se to, donedavno, događalo starim novinarima "Politike".

BRANKO ZEBEC: Diplomirala sam istoriju 1960, ali nisam želela da radim u školi već u nekom institutu, tako nešto. Pošto nisam bila u partiji, bilo je to teško izvesti. Godinu i po bila sam bez posla. Pomišljala sam da upišem arheologiju ili istoriju umetnosti, što je moj brat prokomentarisao rečima: Nisi normalna. Malo ti je jedan blesavi fakultet, hoćeš neke još blesavije. Desilo se da je jedna gospođa koja je radila u "Zvezdi" otišla u penziju, i ja sam dobila savet: Što ne ideš tamo, pa kad nađeš nešto bolje iz struke, možeš da odeš. Prihvatila sam ga i od 1. juna 1961. počela da radim u sektoru "Zvezde" koji se zvao Propaganda i članstvo. Bio je smešten u Kolarčevoj 3, staroj jednospratnoj zgradi, koja je prokišnjavala. Nije bilo mnogo zaposlenih: Dara Zec, sekretarica, doktor Aca Obradović, Đole Mirković, sekretar, čija Raja koji je kuvao kafu i Slobodan, blagajnik. Nažalost, svi su pokojni.
Kad završe trening, igrači su dolazili; malo bi sedeli u Gradskoj kafani, pa se popnu gore, kod nas. Bili smo kao porodica, nisam imala neku posebnu distancu, tipa: ja sam žena. I pre toga družila sam se sa muškarcima, išla na utakmice sa drugovima mog brata. Naravno, kad sam došla među fudbalere, bilo je tu i udvaranja, ali sve je to meni izgledalo nekako čedno. Kad bi mi se neko, baš, dopao, nisam sa njim ulazila u prijateljske odnose. Ko me je, recimo, impresionirao? Branko Zebec! Bio je u zenitu, došao je iz Zagreba želeći da karijeru završi u "Zvezdi". Mada, imam utisak da me nije primećivao. Znate, ne samo što je romantika bila u fudbalu, nego u svemu. Bilo je takvo vreme.

REAKCIJA: "Crvena zvezda" nije obična radna organizacija u kojoj ljudi zarađuju svoj dohodak od šest do dva. Prvo, "Zvezdu" morate da volite. I onaj koji bi došao u nju a nije bio navijač, i te kako je to postajao. Kamoli oni koji su već navijali za nju i voleli je. Disali smo "Zvezdinim" plućima, živeli za klub.
Uvek se nešto događalo, iz nedelje u nedelju. Danas ste prvi, sutra ste izgubili, padate. Stalno ste pod emotivnim nabojem jer volite svoj klub i želite da on bude najbolji. U krajnjoj liniji, od toga vam zavisi i lični dohodak. Ako se osvoji prvenstvo, svi zaposleni dobijaju nagradu, ali to je poslednje.
Mnogo puta rekla sam da volim da dobijemo "Partizan", po cenu da ne dobijem platu. Tih šezdesetih bili smo malo u drugom planu, jer je čitav politički vrh navijao za "Partizan". Na jednoj utakmici desilo se da mi je čovek, koji je sedeo pored mene, rekao: "A što vi navijate za 'Zvezdu', sva reakcija navija za nju?!" Odgovorila sam: Zar u Jugoslaviji ima toliko reakcije?!
Slobodan Ćosić i Aca Obradović postavili su temelje velikoj "Zvezdi", svedok sam toga. Četiri godine kao domaćini igrali smo na "Partizanovom" stadionu i na Karaburmi. Prva utakmica na novom stadionu, odigrana je 1. septembra 1963, sa "Rijekom". Bile su završene tribine na istoku, severu, delu juga, i samo četiri reda na zapadu. Dobili smo po dve karte; moj deda bio je strastveni navijač "Zvezde" a moja sestra je želela da vidi novi stadion, tako sam ja sedela na severu. Bilo je više od 50 hiljada gledalaca, onoliko koliko je moglo da stane. I umalo nismo izgubili utakmicu; "Rijeka" je vodila, ali nekoliko minuta pre kraja dali smo dva gola.

PIŽON I DULE SAVIĆ: Ćosić je veoma dobro uočio da Miljan ima smisla za trenerski posao, da je perfekcionista. Sećam se koliko je imao problema u početku: palili su nam stative kad je "Zvezda" izgubila od "Olimpije", dobacivali mu zato što je forsirao Kuleta Aćimovića - Gde ga samo nađe!? Ako taj postane igrač, ja sam rimski papa! Miljan je istrajao, napravio je sjajnu ekipu koja je osvajala prvenstvo za prvenstvom i dominirala u domaćem fudbalu od 67. do 72.
Posle te Miljanove generacije, došla je takođe sjajna generacija "Zvezdinih" igrača: Pižon, Savić, Šestić, Keri, Radović... Pižon je imao 17 godina kad ga je Miljan lansirao, u prijateljskoj utakmici sa "Realom". Dobili smo je sa 4:2, Pižon je dao dva gola. Sećam se naslova teksta, koji je tim povodom napisao LJuba Vukadinović. Noć u kojoj se rodio as.
Jednom je Pižon došao kod mene, kaže: Ovi igraju karte, zabavljaju se... Šta ja da radim? Predložim mu da počne da čita neku knjigu. Kaže: Ne znam koju, a i nemam ih... Obećala sam da ću mu je ja doneti. Nađem Zena Greja u mojoj biblioteci; kad se vratio s puta bio je oduševljen: Mnogo je lepa ova knjiga! Rekoh: Ima i lepših. Počeo je mnogo da čita, kupuje knjige, napravio je svoju biblioteku. Jednom prilikom dolazi Dule Savić kod mene, kaže: "Šta si to uradila s Vladom?! Zateknem ga u sobi, plače. Zgranut, pitam ga: Šta ti je, je l' se nešto desilo? Kaže: Ma, pusti me, čitam 'Anu Karenjinu'."
I Dule je poseban momak, iskoristio je svoj boravak u inostranstvu da se obrazuje. Kad je došao u "Zvezdu", bio je opšti ljubimac, moram priznati i moj. Čak smo se i okumili, krstila sam njegovog sina Uroša. Milovan Đorić je svojoj starijoj ćerki dao ime po meni; mnogo mi je draga, to je jedna pametnica i lepotica. Sa Dujkovićem sam, takođe, ostala u prisnom prijateljstvu, a Dojčinovski obavezno svrati kod mene kad dođe iz Skoplja.
Često smo zajedno sedeli u kancelariji, pričali o muzici, knjigama i devojkama... I zajedno patili kad su im se rasturale veze. Poslednja generacija sa kojom sam bila tako bliska jeste ona iz '91.: Piksi, Savićević, Mihajlović, koga su zvali Barbika. Mnoge devojke bile su zaljubljene u njega, devojčice mojih prijatelja su me proganjale, kažu: "Jao, tetka, upoznaj nas sa njim! - "Ma, pustite vi Mihajlovića, mlade ste za njega!"
Praktično, igrači su me doživljavali kao stariju sestru, tako su se i ponašali prema meni.

ŠESTIĆEV GOL: Dve najuzbudljivije utakmice "Zvezda" je igrala protiv Nemaca, utakmice za infarkt. Prva je bila sa "Dinamom" iz istočnog Berlina, u kupu Uefa, 1978. Tamo smo izgubili rezultatom 5:2, gotovo da nije bilo nade za revanš. Došao je skroman broj gledalaca, smatralo se da "Zvezda" nema nikakvih izgleda. Na samom početku utakmice, njihov centarfor Ridiker dao nam je i šesti gol. Igrao se 20. minut drugog poluvremena kad je moja poznanica pogledala na sat i rekla: "Još samo 25 minuta do kraja, kad ćemo im dati četiri gola?" Kažem: "Ćuti, bre, kakva četiri gola. Nećemo im dati nijedan!" U tom trenutku Savić je postigao gol, ubrzo je i Borovnica dao dva gola. U njihovom kaznenom prostoru stajao je 21 igrač, svakog trenutka očekivao se sudijski zvižduk. U poslednjem trenutku neko od naših igrača je centrirao, njihov centarhalf je pošao na loptu, ramenom zakačio Šestića, kome je lopta prešla preko noge i ušla u gol. Nije se ni pošlo sa centra, sudija je svirao kraj. Publika je bila u šoku, ljudi su polegali po sedištima...
Ali, ima priča pre toga: Slobodan Ćosić je doživeo infarkt i oporavljao se u klinici u Sokobanjskoj. Dva dana pre utakmice posetili smo ga Dule Savić i ja. Naravno, razgovarali smo o predstojećoj utakmici, i Ćosa, koji je malo kotrljao r, kaže: Ništa nećemo uraditi ako Stanković ne stavi Borovnicu! Stane, koji nikad ničije savete nije slušao. Dule, koji takođe kotrlja r kaže: Sumnjam da će to učiniti! Naravno, Borovnica nije ušao u tim, ali dogodilo se pred kraj poluvremena da se bek Jelikić povredio, i Stane je uveo Borovnicu. Ostvarilo se ono što je Ćosa predvideo. Takođe, u vezi sa tom utakmicom, sećam se da je golman Dika Stojanović posle Berlina došao kod mene, kaže: "Znaš, Coko, ja do finala neću primiti gol!" "Ma, ćuti, kakvo finale. Mi i finale!? Uostalom, toliko si se golova naprimao da više i ne treba da ih primaš!" Kad, stvarno, dođosmo do finala.

AUGENTALER: Druga naj utakmica bila je, takođe, ovde, protiv "Bajerna" u Kupu šampiona '91. Tamo smo ih dobili sa 2:1; Mihajlović je dao sjajan gol, bilo je 3:1 za nas, a onda je Stevan Stojanović primio gol kroz ruke i noge. Ne sećam se da je ijedan "Zvezdin" golman primio takav gol. Nemci su dali i drugi gol, došli smo u neizvesnu situaciju - hoće li se igrati produžetak? Šansa na jednoj strani, šansa na drugoj... Kad su Nemci pogodili stativu, sebi sam rekla: Šta mi bi da se zaposlim u "Zvezdi"?! Umesto da sedim kod kuće uz televizor, ja ovde drhtim i rizikujem da kažu: Luda žena, umrla na stadionu zbog fudbala! Nije prošlo nekoliko minuta, iz potpune depresije prešlo se u veliku radost. Dva minuta pre kraja lopta pređe preko noge njihovom centarhalfu Augentaleru, i, ni danas mi nije jasno kako, ušla je u gol. Znao je da su mu Binić i Pančev za vratom, tako je zahvatio loptu da su svi pomislili da će otići preko gola. Međutim, lopta je u luku ušla u njihovu mrežu. Nastalo je ludilo na stadionu, izgledalo je da će DŽaja pasti sa terase. Hvala ti bože, mislila sam u sebi, samo da smo otišli u Bari. Naravno, apetiti su posle porasli.
Kad je bilo najlepše, i kad je trebalo ućariti nešto na toj tituli šampiona, zabranili su nam da igramo. Sledeće sezone igrali smo na terenima u Segedinu, Pešti, u Bugarskoj... Čak ni protiv "Mančestera" nismo mogli da igramo u Beogradu.

RATKO MLADIĆ: Godine 1985. otvoren je muzej na stadionu. Nisu hteli da prave trofejnu salu, nego, baš, muzej. Izloženo je 570 trofeja, u depou se nalazi još 550. Pravilo je da budu izloženi najznačajniji trofeji, potom i najlepši. Kad u muzej dođu značajniji i lepši eksponati povlače se oni koji su to u manjoj meri. Naravno, dva trofeja se nikad neće povući: pehar evropskog šampiona iz Barija i pehar svetskog šampiona iz Tokija, takođe osvojenog '91.
Pehar iz Barija stajao je tri meseca van vitrine. Reke ljudi su dolazile. Svako je mogao da ga pipne i poljubi. Dnevno sam ga pet puta brisala, bio je sav umackan. Sećam se pesme koju nam je poslao 'pesnik' iz Benkovca, njen poslednji stih glasi: Raznesite protivničku metu, volimo vas najviše na svetu.
Pre nekoliko godina u muzej je došao Ratko Mladić, sa sinom. U jednom trenutku mi je rekao: "Divan je ovaj muzej ali, znate, ja sam navijač protivničkog tabora." Nasmejala sam se i rekla: "Gospodine generale, jasno mi je da ste indoktrinirani, još dok ste bili mladi." Osmehnuo se i rekao: "Dobro, ali moj sin navija za 'Zvezdu'." "E, to je srećna okolnost. Na mladima svet ostaje!"

PET VELIČANSTVENIH: Kad sam došla u "Zvezdu", Ćosić mi je rekao: Zapamtite da su ovde najvažniji igrači i navijači. Ako vas neko pita a vi ne znate podatak, morate da nađete način da saznate! Koliko puta su me zvali samo iz Nemačke! Klade se u kom sastavu je tad i tad igrala "Zvezda". Rekla bih da pozovu za desetak minuta, da ću proveriti. Retko je prošao dan a da se neko nije javio i tražio podatke. Naročito ako na televiziji ide kviz, neprestano zvoni telefon. Poslednji put pitali su me koliko je utakmica Dule Savić odigrao za "Zvezdu". Kažem: 411. "Ali, ja sam pitao pa su rekli da nije!" "Taj koji vam je to rekao može slobodno da me pita!."
Sve vreme vodila sam dokumentaciju, od formiranja "Zvezde", 4. marta '45. do danas. Kroz prvi tim "Zvezde" prošlo je 570 igrača, od onih koji su odigrali po jednu utakmicu, do DŽaje koji drži rekord: 587 utakmica. Još četvorica igrača odigrali su za "Zvezdu" više od 500 utakmica: Rajko Mitić, Bora Kostić, Kule Aćimović i Boško Đurovski.

BEZ NASLEDNIKA: Na rastanku, DŽaji sam rekla: Od velike "Crvene zvezde", ostali ste samo ti i ovaj muzej. Prošle godine sam najavljivala da moram da idem u penziju, da treba da nađu osobu koja će me zameniti. Da mi neće biti teško da joj objasnim svaki trofej i fotografiju. Nažalost, nisu imenovali mog naslednika, i to me muči. Muzej mora da ima svog kustosa jer pripada zajednici muzeja. Ne bi bilo u redu da se to dugo odlaže, da se ne bi dogodilo ono što je kod nas čest slučaj: napravi se nešto lepo i to traje neko vreme a onda se zapusti i pretvori u alajbegovu slamu. Kad bi se to dogodilo, imala bih utisak da sam protraćila svoj život.


LJUBIŠA STAVRIĆ
Uskrs '44. Od savezničkog bombardovanja postradali su Čukarica i Banovo brdo, gde smo živeli.

Oktobar '44. Oslobođenje. Mnogo leševa na ulicama i poljanama. Malo kasnije počinjemo da idemo u školu koja je polurazrušena.

1955. Upisujem Filozofski fakultet, grupa za istoriju.

Februar '60. Diplomiram, počinje traženje posla. Nude mi neki rođaci i prijatelji posao u Bihaću i Prištini, moji ni da čuju.

1. juna '61. Počinjem da radim u 'Zvezdi', prostorije u Kolarčevoj 3. Stara zgrada, više ne postoji; kad je pljusak ili se topi sneg, prokišnjava, pa čika Raja podmeće kofe.

1964. Prvo putovanje u inostranstvo. Prvo pa Pariz, vozom preko Italije. Venecija me opčinjava. Putujem sa Radmilom, drugaricom iz osnovne škole, kasnije kumom, i do danas najprisnijom osobom.

1975. Prvi rođendan moje bratanice Jelene, tetkine miljenice.

1979. 'Zvezda' igra finale kupa Uefa sa 'Borusijom' nažalost gubi sa 1:0. Sudija je svirao jedanaesterac koji je samo on video.

'91. Dogodio se Bari i Tokio. "Zvezda' postaje prvak Evrope i sveta. Počinju i tragični događaji u našoj zemlji, koji nas vraćaju 100 godina unazad.

Mart. '99. Opet bombardovanje, opet oni isti saveznici. Nameće mi se misao: kako je teško sačuvati prijatelje a lako napraviti neprijatelje. Čini se da smo poslednju deceniju radili sve naopako.

Jun 2000. Moja Jelena diplomira je psihologiju na univerzitetu u Londonu. Visok prosek ocena omogućava joj doktorat.

5.10.2000. Rodila se nada da će nam najzad krenuti bolje. Svakako ne odmah i brzo, ali krenuće.

31.3.2001. Odlazim u penziju. Imaću više vremena za moje prijatelje i kumove: Savića, Đorića, Carevića, Dujkovića. Za izložbe i pozorišta, naročito više vremena za devojčice, koje su se u međuvremenu rodile - LJiljanu, Tamaru i dve nove Milene.


__________________________________________________________________________________________________

YU MITOLOGIJA
Čuvar bogate Zvezdine istorije




U ovoj rubrici se, to je već uobičajeno, bavimo ličnostima i događajima koji su obeležili istoriju eks-jugoslovenskog sporta. Neretko, pokušavamo da nekim novim saznanjima ponovo sklopimo kockice tog nekad slavnog sportskog mozaika, da nešto otrgnemo od zaborava...
O najvećem srpskom (nekad jugoslovenskom) klubu Crvenoj zvezdi se uglavnom sve zna, a opet... Koliko li zidovi i svodovi "Marakane" čuvaju tajni, koliko li ih je tek ostalo pod ruševinama bivšeg stadiona "Avala", gde su posle rata počeli crveno-beli... Koliko je tu ljudi ugradilo svoje živote da bi Zvezda bila to što jeste.
Jedna od tih osoba je i Milena Pavlović. Nikad do kraja poznata široj javnosti, a svima koji su pažljivo pratili hroniku zbivanja u ovom klubu dobro znana. U klubu je bila već od prvih dana. Iz stare, građanske beogradske porodice, mlada, poletna, obrazovana - završila je dva fakulteta, na prvi pogled zaljubila se u zvezdu na grbu novog kluba. Tu je, kraj autoriteta, koji su u svakom pogledu predstavljali Zvezdini fudbaleri, treneri i funkcioneri, ponajviše legendarni Slobodan Ćosić, pronašla smisao života.
Bila je promoter i nosilac svega što je napredno u Crvenoj zvezdi. Zapisivala je podatke o svakom igraču, utakmici, osvojenom peharu i akciji ovog kluba. Ta njena dugo godina brižljivo vođena arhiva i danas je polazište svima koji želi da nešto više saznaju o Crvenoj zvezdi.
A, kad je sredinom osamdesetih godina prošlog veka podno zapadne tribine "Marakane" otvoren svojevrsni Muzej Crvene zvezde, dika ovog kluba i tada i sada, bilo je prirodno da Milena bude kustos. Jer, ona je o crveno-belima znala i zna više od bilo koga. Tako je bilo i dok je tokom radnog veka prva dolazila i poslednja odlazila sa stadiona, tako je i danas, kad odavno u penziji u svom stanu na Vračaru dočekuje i ispraća goste s kojima priča o fudbalu i književnosti.
U subotu 20. februara stariji pripadnici crveno-bele porodice Mileni Pavlović poželeće dobro zdravlje i srećan rođendan. Nije bitno koji, dame se ionako ne pitaju za godine.
No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha.


Цитат: 19Simke93
Нисам ја навијач Звезде јер сам ја њој потребан, него она мени. Када год сам у могућности, ја тих 2 сата недељно не бих мењао ни за шта друго.

Bela

Миодраг Милосављевић - Миле Србин


Најчистија љубав према клубу, толико јака да је Звезди завештао скромну кућу у Горњомилановачкој улици, у београдском насељу Звездара.

Инспирацију за живот, после смрти деце и супруге, пронашао је у љубави према спорту и Црвеној звезди од 1945. године.

Рођен је 1921. у Јовцу, крај Ћуприје. Као 15-годишњак преселио се у Београд. Ратни вихор однео му је најмилије. Док је био заточен у Бањичком логору, преминули су му кћерка и син. Неколико година касније изгубио је и супругу, није се женио други пут...

Учествовао је у оснивању Црвене звезде, пратио је свуда и био омиљен међу разним генерацијама. Тешко је преживљавао неуспехе клуба и према изјавама у интервјуима три пута био на ивици смрти због Звезде.

Кад је Партизан победио Црвену звезду са 7:1, 1951. године, доживео је инфаркт на стадиону. Провео је у болници 27 дана и затим наставио да бодри омиљени клуб.

Још теже је поднео пораз од Фиорентине у полуфиналу Купа шампиона, легао је на шине и чекао да га прегази воз. Склонили су га пријатељи.

Није заобишао скоро ниједну кафану од Калемегдана до Црвеног крста после Звездиног пораза у Атини од Панатинаикоса 1971, испушио је две паклице ,,Кента" иако никада раније није пушио. Пронашли су га како лежи на улици, пребачен је у болницу.

Апсолутну срећу доживео је 1991. године, кад је Црвена звезда постала најбољи клуб на планети.









No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha.


Цитат: 19Simke93
Нисам ја навијач Звезде јер сам ја њој потребан, него она мени. Када год сам у могућности, ја тих 2 сата недељно не бих мењао ни за шта друго.

Bela

Bogdan Tirnanić o Zvezdi


Istorijski gledano, Crvena zvezda je fenomen jer je bila druga; postojala je jedna vrsta sapuna, jedan trolejbus (marka ,,ansaldo"), jedan jedini način kupovine cica (na tačkice), jedan strogi ujka iz daleka, i - dva fudbalska kluba na Topčiderskom brdu.
Lako je razumljivo zašto je te daleke 1946. godine klub beogradskih studenata privukao sve one kojima je iznad svega bilo do mogućnosti izbora. Među takvima našlo se i mnogo finog sveta, bivših trgovaca brašnom i bankarskih službenika, malih Mikica iz propalih rentijerskih porodica, bledunjavih senjačkih gospođica kojima je trošno igralište sa drvenim tribinama u LJutice Bogdana, nekada vlasništvo Jugoslavije, ođednom postalo simbol predratne elegancije, trag šarma prohujalih vremena, onoga što je bilo pre nego što je podignut kameni, sivi stadion Partizana (koji, istini za volju, nikada nije bio njegov). Ako ne možeš da slaviš krsnu slavu, navijaj za Crvenu zvezdu.

No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha. Probisveti iz Savamale, Marinkove bare, sa Čubure i Neimara, oni sa Bulbudera i Dorćolci, za koje je tramvajska karta bila misaona imenica, ringišpili domovi kulture, a 'leb i mas' osnovna ishrana, doneli su na Topčidersko brdo svoje prkosno nepriznavanje svakog autoriteta, svega što je iznad mere čovekove i što se postavlja kao direktna brana individualnosti, raznolikosti. Dušanovačke devojčice udavale su se, međutim, tih godina isključivo za navijače Crvene zvezde jer su oni bili glavni u kraju: nosili su uske pantalone zvane frula i, nehajno naslonjeni na banderu, pljuvali u dalj, sladeći se ukradenim voćem sa Kalenić pijace.

NJihova Crvena zvezda bila je predodređena da izraste u pokret oko koga će se, suprotno tajnom društvu ,,Crvena zvezda" iz velikih kafana, okupljati svi ljudi slobodnog duha. Beograd je preko Crvene zvezde ponudio svima neke od svojih najboljih osobina: svoju nonšalanciju, svoj urođeni prkos, svoju duhovitost koja će sve dati na kalambur, za vic čija se poenta može meriti i godinama. Od svih fudbalskih afera koje su zabeležene u poslednjih nekoliko decenija, a takvih ima na kilograme, jedino su one vezane za Crvenu zvezdu i - posebno - doktora O, koji je odrastao u dvorištu kafane Šumadija, u Nebojšinoj ulici na dnu Neimara, imale nekog šarma, ludosti: prodati autobus za Bearu, kidnapovati Ostojića - toga se trebalo setiti. A setiti se pravog štosa bilo je oduvek glavni cilj velikih Zvezdinih igrača poput Šekularca.

I kao što Beograd nije regionalni grad, već gomila zgrada na vetrometini svetova, tako je i Crvena zvezda klub ličnog opredeljenja, pripadnosti jednom stanju duha koje je, baš zato što je beogradsko, univerzalno. Došljaci se još čestito ne popnu uz Balkansku, a već navijaju za Crvenu zvezdu. Zato je Crvena zvezda strah i trepet na svim terenima, čak i onda kada je sastavljena od jedanaest levih smetala ili kada u njoj igraju poglavito učenici u fudbalskoj privredi, smer dunster.Kada je ona protivnik, vi se ne borite protiv određene škole fudbala, već imate okršaj sa ovde pomenutim stanjem duha, duha koji ne miruje i koji će vas, date li mu povoda, smestiti na pravo mesto uz pravu meru izvlačenja ušiju.

Klub možete nekako i pobediti, ali izgledi svih partikularizma, nacionalizma, lokalnih zaslepljenosti, svih mračnih vladanja dušom, pa i onoga što je katkada mračno u samoj Crvenoj zvezdi, jedva da su vredni pomena kada se zna da za Zvezdu navijaju ljudi koji, na povike ,,cigani, cigani", sledeće nedelje istaknu kilometarsku parolu: Cigani pozdravljaju svog šampiona.
No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha.


Цитат: 19Simke93
Нисам ја навијач Звезде јер сам ја њој потребан, него она мени. Када год сам у могућности, ја тих 2 сата недељно не бих мењао ни за шта друго.

Bela

Живојин Лазић, ратник, солунац...



ЗАКОЧИО БИ ДВА ПУКА...


,,Драга наша децо,
Терам 83-ћу годину. Љубитељ сам свих спортова, а ватрени навијач Црвене звезде. Синоћ од 21 часа посматрао сам на телевизији утакмицу са Реалом у Мадриду. Нисте имали среће, па ипак ја Вам честитам на борбености.
Желео бих да 19. марта дођем у Београд, да вас, наше борце видим на делу, да са вама учествујем у великој победи.
Све вас децо, играче, поздравља чика Живојин Лазић, село Санковић, з. п. Мионица ваљевска."

                                                                      ****

И жеља је постала стварност. Допутовао је Живојин у Београд. Старина, весељак. Живахан и насмејан, са младићким срцем, не обазирући се на бреме својих година. Румених образа, украшених седим брковима, у одори која нас враћа у прошлост. Шајкача, црни копоран са ордењем на грудима, панталоне од чоје, руком везене чарапе и нови жути опанци. А за појасом, солунска чутурица, испуњена ваљевском препеченицом коју је деда Живојин сам испекао.
Дошао је у нашу редакцију, са унуком Стевом Лазићем, спринтером нашег Атлетског клуба. Дошао је да нас поздрави и види. Да прича како се недавно, прошлог лета, пео на Кајмакчалан. Како је испунио завет дат палим друговима из 17. Пешадијског пука Дринске дивизије. Донео је и делове шрапнела нађених у камењару ове коте. Каже да је пронашао свој ров, обрастао у траву, у коме је био командир митраљеског гнезда. Ров у коме је провео најстравичнији период своје младости, ров у коме су остали његови вршњаци да би вековима чували границе наше слободе.
Показивао је деда Живојинсвој ратни дневник. Текао је разговор уз чашицу изврсне ракије. Сећао се старац и лепих дана. Фудбалских утакмица у Солуну, у којима су увек побеђивали Италијани, јер ,,били су бољи".
- Волео сам спорт, иако никада нисам играо ни фудбал ни неку другу игру. Ту љубав сам пренео и на децу. Један син ми је наставник фискултуре, а унук - атлетичар.
Време је кроз разговор брзо протицало. Неумитно се приближавао догађај који смо сви жељно ишчекивали - утакмица са Реалом. Кренули смо на Брдо, са зебњом на срцу. Само је деда Живојин био ведар. Растеривао нам црне слутње:
- Па овде је читава армија људи - ускликнуо је деда Живојин угледавши 100.000 звездиних навијача, ,,100.000 бораца", како их је он видео. Оставили смо га у ложи да сам преживљава тренутке драме и тријумфа и посматрали га из прикрајка. Како реагује?
Дизао се на сваки шут упућен ка голу Мадриђана, поздрављао сваку успешну акцију наших младића. Једанпут му се спонтано из грла отео борбени поклич: Урааааа...
Пенали.
Скупила се око старца, који је помно пратио све што се догађа, групица младих, да би му за сваки звездин гол љубила шајкачу и честитала му, одајући му признање што је и он увеличао ову победу, ово невиђено славље. А он? Срећан, пресрећан. Веровао је и раније у ту своју, Зведину децу, у њихову коначну победу.
Све је завршено иако не жели да напусти поприште једне од најславнијих победа Црвене звезде и југословенског спорта.
Наставили смо разговор са деда Живојином, желећи да чујемо његове утиске.
- Уживао сам. Била је то борба, права борба која ме је вратила у прошлост. Алал вера овој нашој деци, то су дивови, јунаци.
Ко вам се, деда Живојине, највише свидео?
- Савић. Страшан је. Он први иде напред, пробија лед. А Кери је бедем, тај би закочио и цела два пука. Оља? Оља је јунак, јуначина, херој...А код њих је опасан онај смутљивац, Са, Са, Сантиљана.
- Уплашио сам се само у једном тренутку, када су почели пенали. Рекао сам: зар сада, после свега, да овако изгубимо?
Отишли смо са стадиона осветљеног бакљама у овој ноћи тријумфа, отишли са деда Живојином који је журио да се врати у своје Санковиће, да својим сељанима исприча о свему што се одиграло. На растанку нам је поручио:
- Побеђиваћемо ми још сто година, до год у срцима постоји овакво јуначко срце. Доћи ћу опет. Јер, јунаштво нас је одржало, јунаштво ће нас и изнети.

(Звездина ревија)



No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha.


Цитат: 19Simke93
Нисам ја навијач Звезде јер сам ја њој потребан, него она мени. Када год сам у могућности, ја тих 2 сата недељно не бих мењао ни за шта друго.

Bela

No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha.


Цитат: 19Simke93
Нисам ја навијач Звезде јер сам ја њој потребан, него она мени. Када год сам у могућности, ја тих 2 сата недељно не бих мењао ни за шта друго.

Bela

Звездина ревија

Број 545 децембар/јануар 2005.


Троје апсолутних ветерана деценијама дишу за Звезду и њене победе

ПРАВА ЉУБАВ ГОДИНЕ НЕ БРОЈИ!

Саберете ли године њиховог живота добиће те невероватну цифру од 212 година. Од првих тренутака постојања спортског друштва Црвена звезда до данас, троје апсолутних ветерана нашег стадиона не престаје да бодри Звезду, било на ''Маракани'', другим стадионима широм Србије и Црне Горе, па до иностраних утакмица. На западу стално седе у реду 39, седишта 28, 29 и 30.

Госпођа Ксенија Павловић, најстарија је дама (51 година), активни навијач Црвене звезде. Фанатично навијајући деценијама за вољени клуб, изражава последњу жељу да после смрти буде кремирана, а пепео посут изнад нашег стадиона или бар око њега. Присећајући се првих контаката са трибином Звездиног стадиона, издваја:

- На Звездиним утакмицама сам редовна од када је саграђен стадион. Али, од малена навијам за Звезду. Како ми је Шекуларац био комшија у Хиландарској улици, сваки слободан тренутак проводила сам гледајући њега и другове из краја како играју фудбал. Шекуларац је био диван пријатељ и знао је да направи одличну атмосферу, која је просто мамила да одете на утакмицу.

Бескрајно много волим Звезду. Никоме није сметало што сам девојка и што сам активни навијач. Чак ме нису ни примећивали.
Неодољивог шарма и осмеха, присећа се да су је другови са утакмица више посматрали као момка него као девојку.

- Оно што доживим кад уђем на стадион, и после толико година не могу вам описати. То је емоција која траје и која никада неће престати. Једини прави свет за мене је онај који се налази на ''Маракани''. Тамо сам најсрећнија и најиспуњенија. Тек када се нађем далеко од стадиона, враћам се у монотону стварност. Звездом сам просто омађијана. Не подносим навијаче који долазе на утакмице само када Звезди добро иде. Звезду сматрам својом било да остварује добре или лоше резултате и ја сам као навијач у обавези да долазим редовно на утакмице и бодрим Звезду у сваком тренутку. Колико само су ми се пријатељи смејали када сам изразила жељу да после смрти будем кремирана и да ми пепео буде посут над стадионом. Тако би и моја душа остала на месту које волим највише на свету. И као девојка сам се дружила са навијачима Звезде и никада нисам имала момка који није навијао за Звезду. Осећам да је емоција сада много већа него с почетка доласка на утакмице. Упркос толиким годинама проведеним на стадиону, и даље се сва погубим када се нађем на трибини. Иако је многима било чудно, моје место је тамо где игра Звезда.

Мој супруг је доајен београдског, малог фудбала, Аца Павловић, и увек је био моја апсолутна подршка. Никада није покушао да ме спута у одласку на утакмице. Путовала сам и у Букурешт, Софију са навијачима, као и у многа друга места где је Звезда играла и где игра, и увек сам наилазила на супругову подршку. Звезда је једина која осликава метрополу, и саставни је део духа овог града и ових људи. Раније је ситуација у земљи па и у спорту била опуштенија и другачија. Тада је била лига јача, било је много јачих утакмица, па је јако битно што су се навијачи у оваквој ситуацији заджали. Кошарка је узела примат, као и политика, што ме лично ужасава.

Садашња генерација Звездиних навијача је фантастична. Када смо са њима путовали у Букурешт, као и за Софију, никакав инцидент нисмо доживели. То су дивни момци. У почетку су били изненађени, али и срдачни и ни у једном тренутку нам нису ускратили поштовање. И ми смо Делије, али у годинама, али су то они знали итекако да цене.

Присећајући се гостовања са Делијама, грохотом се смејући, госпођа Ксенија и господин Драган причају о догађајима са путовања и утакмица.

Господин Драган Секулић (71 година), некада врхунски атлетичар, себе сматра да је врхунски идеолог навијача Црвене звезде. Приликом разговора са водећим људима нашег маркетинга, скупио је идеје за побољшање у свим сегментима битним за једно Спортско друштво.

- Оно што привлачи масу на стадиону су звучне поруке и добар однос челних људи из Управе и организације нашег Спортског друштва са свим навијачима. Када би се неко из Управе пред сваку утакмицу, срдачно обраћао навијачима и однос према доласку на утакмице би био другачији. Међутим, и поруке које навијачи преносе Звезди морају бити још звучније, боље, јаче. Са господином Аврамовићем сам разговарао о маркетиншким моментима. Сматрам да је потребно окенути се оним људима и Делијама који су стварали Звезду. Оно што смо ми заправо тражили су најминималније бенефиције. Постоји списак апсолутних ветерана и желим да се нађемо на њему. Волео бих да сугестијама помогнем побољшању рада у свим сегментима. Оно што желимо су основне навијачке бенефиције, као што су годишње пропуснице. Желео бих да одређеним идејама и сугестијама волонтерски помогнем. Чисто да се и наш глас чује.

Господин Павле Сомборац је најстарији, активни навијач Црвене звезде. Са своје 84 године не пропушта ни једну утакмицу. Допратио је и испратио, деда Паја, генерације Звездиних играча и радо се присећа свих момената који су били од пресудног значаја по Звездине генерације фудбалера. Са сузама у очима показује прве навијачке пропуснице. Од Шекуларца са којим се дружио, преко млађих, талентованих играча, шалио се деда Паја али и делио савете и безграничне подшке. Целокупна ситуација у клубу га изузетно погађа, али од доласка на утакмице не одустаје.

- Оно што је у овим тренуцима Звезди потребно је особа која би била слична покојном Аци Обрадовићу. Он је био невероватно способан човек, који је волео Звезду. Иако сам од оснивања Звезде на утакмицама не занима ме добијање службених пропусница, већ желим да по приступачној цени купим исте. Јако сам незадовољан ситуацијом у клубу, Звезди су потребни добри спонзори а не они људи који само желе да буду виђени. Добро би било полако основати акције и приватизовати клуб. Интерес људи који би уложили био би доста другачији. Потребно је младог света, отвореног за нове предлоге, али и дискусије, разговор. Понижавајуће је да годинама одлазимо на утакмице, а да чекамо у реду на карте које и не знамо да ли ћемо добити.
Госпођа Ксенија додаје:

- Једино желимо могућност да по приступачним цени откупимо наша места на Западу, јер смо годинама тамо, а дешава се да за велике утакмице одлазимо и на Југ јер не можемо да за сваку већу утакмицу издвојимо новац да би смо седели на Западу. То би нас у потпуности испунило.

Немирни, навијачки дух годинама опстаје, а сасвим је сигурно да ''права љубав године не броји''.
Ту има стварно разних, и појединаца и екипа. Неко воли ово, неко оно, а неко трећи ни једно ни друго не воли превише већ фура неки свој фазон. То је и нормално, сви смо ми у суштини различити. Али, сви смо и ту због једне ствари. Због Звезде. И ето: оног дана када сви будемо размишљали тако, да нисмо ту због свог личног провода, иако он уме итекако да прија, нити да смо ту због "своје екипе, а не оних поред, што имају свој фазон", е тог дана ће свима да нам буде боље. Јер ће Звезди тада бити најбоље, када нас има све заједно уједињене око једног циља
No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha.


Цитат: 19Simke93
Нисам ја навијач Звезде јер сам ја њој потребан, него она мени. Када год сам у могућности, ја тих 2 сата недељно не бих мењао ни за шта друго.


Bela

SVI PODVIZI KADRI RAME


Preplanuo, mladalačkog hoda, odaje utisak bar desetak godina mlađeg. Čvrt stisak žuljevite šake, osmeh i ,,zašto baš ja u novine?"

Kadri Rama, šezdesetogodišnjak, Prizrenac, već punih 28 godina ostvaruje svoj radni vek na terenima Crvene zvezde. Uz Branislavu Stojadinović, ekonoma fudbalskog kluba, ,,najstariji" je radnik u Radnoj zajednici našeg fudbalskog kluba.

,,Posle dve godine ratovanja, 1946. sam se obreo u Beogradu. Zaposlio sam se u Gradskom zelenilu, radio oko dve godine, pa 1948. godine došao u Zvezdu..."

Baštovanske makaze zamenjuje lopatom. U početku, domar Duško Pavlović i Kadri Rama sami vode brigu o starom zvezdinom stadionu. Posle je bilo ,,preko glave". Teren prekriven šljakom i crvotočne tribine sklone padu zahtevale su svakodnevne popravke.

,,Na stadionu su se tada, osim fudbalskih utakmica, održavli i bokserski mečevi, igrao rukomet, čak i, istina kratko, i ženski fudbal. Utakmice su se smenjivale jedna za drugom, sve odlično posećene, i trebalo je dosta raditi kako bi navijači bili bezbedno i udobno smešteni."

Nekoliko generacija fudbalera, slavnih i onih manje poznatih, igrale su na terenima koje je ravnao, ,,krpio" i obeležavao čika rama. Početkom 60-ih, na mali i oronuli stadion stigle su snažne mašine. Moćni buldožeri su začas sravnili sa zemljom drvene tribine, koje zbog starosti više nisu mogle da prime hiljade poklonika crveno-belog kluba.

,,Nas nekoliko koji smo radili na odrćavanju stadiona odmah smo se priključili građevinskim ekipama" - seća se čika Rama dana kada se rađalo današnje zvezdino sportsko zdanje. - ,,Udarnički se radilo, bez predaha..."

Prvog septembra 1963. na još nedovršenom crveno-belom stadionu, okupilo se oko 60.000 ljudi. Prva utakmica, prvenstvena sa Rijekom, i prva pobeda (2:1).
,,Noć pred utakmicu, vršili smo poslednje radove na stadionu. Sećam se, ,,istok" još nije bio ni počeo da se gradi, na ,,zapadu" samo dvanaest redova."

Teren pokriven crvenkastom šljakom, danas je samo sentimentalna uspomena. Pred Kadri Ramom, Momčilom Filipovićem, Ljubom Nenadovićem, Stankom Ilićem, Brankom Marinkovićem, Draganom Vasiljevićem i Stankom Jovanovićem, sada je novi radni izazov - briga o zelenom tepihu crveno-bele arene. Grabuljanje terena posle utakmice ili treninga, ,,krpljenje" tj. zasađivanje trave na oštećenim delovima, valjanje travnate površine, obeležavanje, konzervacija i drenaža, samo su deo onog što tokom godine obavi ekipa u crvenim radnim odelima.

Od priznanja koje skoro svakodnevno dobijaju za svoj rad, osim onih stručnih, najdraža su im pohvale sportista i trenera jer, kako Rama kaže, ,,oni na svojoj koži osete kvalitet našeg rada". Od kvaliteta igrališta u mnogome zavisi igra tima, u krajnjoj liniji i rezultat. Prošlo je vreme ,,busena" koji su odlučivali utakmice.

Kada govori o Kadri Rami, direktor stadiona Miodrag Pertović nikad ne propušta da istakne jedan od ,,podviga" svog predradnika:

,,U dvadeset sedam godina, koliko radim, još nikada nisam sreo takvog radnika kao što je Kadri Rama. Impresionira njegova privrženost klubu, njegova ljubav prema poslu koji obavlja. Eklatantan primer njegove požrtvovanosti je ono što je uradio aprila 1974. Te aprilske noći na Beograd se sručila oluja. Videvši da se približava nevreme, Kadri Rama je noću preskočio kapije stadiona, sišao do terena, i sam, bez ičije pomoći, golim rukama, pokrivao igralište sa 45 plastičnih folija. Kada se zna da svaka folija teži oko 150 kilograma i da teren ima oko 7.000 kvadratnih metara, onda je jednostavno neshvatljivo da je u njemu bilo toliko snage i volje za takav poduhvat. Dda nije bilo Rame, to tvrdim, ne bi više ni bilo zvezdinog terena."

Svojim radom, prijateljskim odnosom prema ostalim saradnicima i ljubavlju prema klubu, skromni Kadri Rama je stekao opšte simpatije i poštovanje. Jednoglasno je 1959. izabran u Upravu fudbalskog kluba. Danas je član Skupštine FK Crvena zvezda i jedan od najagilnijih u klupskoj Radnoj zajednici. Tamo gde se predlažu rešenja u donose odluke od životne važnosti za naš klub.

Do pre nekoliko meseci, Rama je sa svojom porodicom stanovao u adaptiranim prostorijama na stadionu Zvezde. Supruga Ljubinka, ćerka Zulfa i sinovi Dragan i Velja, Novu godinu su dočekali u super-komfornom stanu na dvadeset i trećem spratu jednog od solitera koji simbolizuju vrata grada.

Svoje zadovoljstvo, koje traje već blizu trideset godina, Kadri Rama ne može i ne želi da prikrije. Jer, kako reče, on sa ljubavlju radi svoj posao i plodovi njegovog rada su i plodovi njegovih dubokih osećanja prema sredini u kojoj živi. A to je, priznačete, za mnoge bio i ostao cilj koji za života nisu ostvarili.





No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha.


Цитат: 19Simke93
Нисам ја навијач Звезде јер сам ја њој потребан, него она мени. Када год сам у могућности, ја тих 2 сата недељно не бих мењао ни за шта друго.

Bela

ĐORĐE MARJANOVIĆ

U omiljenom dresu



_________________________________________________________

Miodrag Petrović Čkalja

-- Ja sam zavoleo Crvenu zvezdu, počeo za nju da navijam, samo zbog Rajka Mitića. Zajedno smo studirali veterinu i ponekad zajedno igrali fudbal u istom dvorištu. Kažem vam, ko god je tada upoznao Rajka, taj je »morao« da postane »zvezdaš.« Istina, danas u Zvezdi više nema Rajka, ali moje je srce ostalo naklonjeno crveno-beloj boji. Rajko je otišao, ali Zvezda danas ima Džaju ...

-- Pitate me zašto navijam za Crvenu zvezdu. A ja vam odgovaram: ljudi, ne navijam ja za Crvenu zvezdu, ja je obožavam! Bio je to naš, moj tim, tim našeg Rajka. I do danas se ništa nije promenilo. Doduše, nema više Rajka, ni Šekija, ni Tase, ni Vladice, ni Bore, ali se oni mogu ponositi da imaju dostojne zamene. Možda ću jednog dana prestati da volim Crvenu zvezdu. Ali, to će biti samo onda kad jednog od nas dvoje ne bude bilo!











No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha.


Цитат: 19Simke93
Нисам ја навијач Звезде јер сам ја њој потребан, него она мени. Када год сам у могућности, ја тих 2 сата недељно не бих мењао ни за шта друго.

Bela

DVADESET GODINA ODANOSTI
DARA ZEC - VERNIK, PRIJATELJ




Po sopstvenom kazivanju - ona je sasvim obična žena. Po drugima - izvanredna žena. Svako ko poznaje Daru Zec, sekretaricu našeg fudbalskog kluba, ne propusti da istakne njenu ljubaznost i - šarm. Njen osmeh nije ,,namešten", već lep u svojoj iskrenosti.
Dvadesetogodišnjica rada. A čini joj se kao da je pre neki dan došla u Crvenu zvezdu. Dok priča o tome radost na njenom licu je očigledna.
-Volim Zvezdu još od njenog osnivanja, od kada sam prvi put čula za njeno ime. Zato mi je taj oktobarski dan jedan od najlepših u životu. Imala sam dosta sreće i uspela da se zaposlim kao sekretarica fudbalskog kluba.
Prolaze godine, a njen radni zanos ne jenjava. Sa ponosom nam je pokazala dokumentaciju o fudbalskom klubu. Vrlo detaljnu i savršeno preglednu. Novinari i ljubitelji fudbala smatraju da je Darina evidencija najverodostojnija. Presudila je ona i niz vatrenih navijačkih opklada, jer njena dokumentacija sadrži detalje sa svih utakmica koje je Zvezda odigrala, kao i podatke o svim igračima koji su nosili crveno beli dres.
Velika angažovanost na radnom mestu nije omela ovu vitalnu ženu mladog duha da fudbalerima nađeg kluba pokloni puno prijateljske pažnje. Kažu, u šali, da je Dara ,,čuvar tajni zvezdinih fudbalera". A ona to ne može da porekne. Jer, Dara Zec nije od onih ljudi koji kriju svoja osećanja. Uvek je spremna da pomogne. Razgovorom, savetom, ponekad, i da uteši.
-Poverenje koje mi ti mladi ljudi ukazuju, za mene je veoma dragoceno. Njima je, uostalom, kao i svim mladim ljudima, potrebna pomoć, prijateljska reč, mogućnost da se nekome povere. Sve njihove tajne nosim u sebi i nikome ih ne bih odala.
Generacije fudbalera su prošle kroz Crvenu zvezdu, a Dara je sa svima bila i ostala odličan prijatelj. Sa sentimentom nam je pričala o danima kada je Šekularac, sutradan posle meča, po celo prepodne provodio u njenoj kancelariji, detaljno analizirajući proteklu utakmicu. Najlepši su joj oni dugi razgovori sa dečakom koji je kasnije postao jedan od simbola Crvene zvezde - Draganom Džajićem.

-Teško mi je da kažem ko je od fudbalera bio moj ,,ljubimac". Svako od njih je imao nešto svoje, nešto što nas je sprijateljilo. Ja fudbalera nikad nisam posmatrala kao sportsku zvezdu, već kao običnog mladog čoveka, snažnog ali i ranjivog, onakvog kakav stvarno i jeste. Mislim da je to osnov našeg prijateljstva.
Crvena zvezda je klub u kome je rad svakog člana povezan i sinhronizovan, kako kod igrača tako i kod službenika. Na neki način,  ,,timska igra" sa terena se oseća i u kancelarijama našeg kluba. Svako ima svoj udeo u sportskom rezultatu.
-U klubu vlada jedna izuzetna prijateljska atmosfera. Ta klima puna razumevanja i spremnosti za rešavanje svih problema koji se jave, ima odraza i na naše fudbalere. Svi su svesni da iza njih uvek stoji klub i to ima uticaja i na njihovu igru.
Dara Zec nije propustila nijednu utakmicu naših fudbalera. Ponekad sa fudbalerima putuje i u inostranstvo. Za nju je najlepši grad Madrid, najsrećniji dani kada je Zvezda trijumfovala nad Partizanom (6:1) i Karl Cajsom (4:0). Najtužniji dan? Koji drugi, nego onaj atinski...
-Bilo je to užasno, bolno. Ali, stara je istina da su i porazi sastavni deo sporta, da se ne može uvek pobeđivati. Pa ipak, možda tada nismo morali da izgubimo. Možda neku drugu utakmicu, ali ne baš tu, pred odlazak u London, na finale Kupa evropskih šampiona.
Slobodno vreme Dara Zec provodi u krugu svojih prijatelja. Odlazi na pozorišne predstave, u bioskop, kupovinu. Neposredna i otvorena, ona svaki svoj razgovor počinje i završava Crvenom zvezdom. Smešeći se, ispričala nam je da je jedna njena prijateljica, družeći se sa njom, i sama postala redovan posetilac svih zvezdinih utakmica.
-Svojim prijateljima ne postavljam uslov da budu navijači Zvezde. Oni se, vremenom, sami priklanjaju toj ljubavi...
Svemu što je napisano o novom zvezdnom timu, Dara Zec dodaje još jedan interesantan detalj.
- Sadašnji fudbaleri Zvezde se ne zadržavaju u klupskim prostorijama. Završe trening, predahnu, i - odlaze. Vole oni Zvezdu kao i njihovi prethodnici. Dobri su prijatelji, ali imaju i masu obaveza van fudbala. Svi su, mahom, đaci ili studenti i svaki slobodan trenutak koriste za učenje. A nekada su Šeki, Spajić, Zebec i ostali, satima ostajali u klupskim prostorijama, igrajući svoje bezbrojne šahovske turnire.
Dve decenije su prohujale a Dara Zec, žena prijatnog, gotovo mladalačkog izgleda, i danas istim žarom voli svoj klub. Njena odanost Zvezdi nikada neće biti izneverena.

(Zvezdina revija)

________________________________________________________________

No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha.


Цитат: 19Simke93
Нисам ја навијач Звезде јер сам ја њој потребан, него она мени. Када год сам у могућности, ја тих 2 сата недељно не бих мењао ни за шта друго.

Bela

No, Crvena zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre. Tako je i ovaj veliki klub stekao oreol velike zajebancije svega i svačega kao glavne oznake beogradskog duha.


Цитат: 19Simke93
Нисам ја навијач Звезде јер сам ја њој потребан, него она мени. Када год сам у могућности, ја тих 2 сата недељно не бих мењао ни за шта друго.