Игор Ракочевић: Ја припадам Црвеној звезди!

Некадашњи кошаркаш и легенда Црвене звезде, Игор Ракочевић је изјавио да је тешко пронаћи праву реч којом би описао однос према Црвеној звезди. Уколико је већ бира онда је то „припадност“:

„Црвена звезде јесте део мог идентитета, моје личности и животног дела. Моји отац, мајка, сестра и ја тренирали смо у Црвеној звезди, мој син сада тренира у Црвеној звезди. Почео сам између калемегданских зидина и заљубио се у кошарку. Једноставно, осећам се као да сам ја Црвена звезда у неком малом делу, као што су Црвена звезда Шекуларац, Џајић, Капичић и остали. То је део мог идентитета, то је емоција коју осећам. Нестваран ниво припадности, дакле не нешто што само волиш. Припадност, то је права реч“.

Игор је у три наврата је наступао за тим са Малог Калемегдана и у сва три имао по један освојен трофеј. Поникао је у Црвеној звезди и свој први мандат је имао крајем 90-тих када је Звезда имала веома критичне периоде:

„Врло турбулентна ситуација – велики проблеми, смене тренера и руководства, тако да смо сви платили дебелу цену. Не само ја као талентован јуниор, већ и остали таленти као што је нпр. Јестратијевић, сви ми одрастали смо кошаркашки у том неприродном амбијенту. Уместо да имамо стабилну ситуацију са једним тренером, изграђеним системом и програмом од три-четири године унапред, ми смо на сваких неколико месеци били погођени неком шок терапијом – нови тренер, нова структура, нови приоритети и планови тима. Било је јако тешко напредовати, али ипак смо успели да освојимо ту титулу 1998. године. Ја сам тада играо, био сам у стартној петорци са 18 година и било је феноменално – уживао сам у томе, играо сам јако добро. То ми је први велики трофеј и фантастична успомена“, каже Ракочевић и додаје:

„Било је много добрих саиграча из тог периода. Сећам се да сам био јако близак са Игором Перовићем, који је био плејмејкер и доста ми је помагао саветима. Миленко Топић, Жељко Топаловић, Војкан Бенчић, Влада Кузмановић, то је била екипа добрих људи и фантастичних играча. Ту ми је у једном моменту био тренер Михајло Павићевић, мој омиљени тренер из младости, као и Лале Лучић који ме је убацио у прву екипу“.

Други период се десио након повратка из НБА у европску кошарку, када је тим водио Змаго Сагадин:

„Велику захвалност дугујем Змагу Сагадину, који ме је ревносно терао да исправљам неке ствари. Најдуже сам остајао после тренинга и радио индивидуално на споредном терену – дриблинг, правовремена додавања, одбрана, баш ме је на детаље усмерио. Додуше, мој екстремни напредак почео је у САД јер тамо нисам добио прилику. Играо сам у просеку 6,5 минута, тако да сам био слободан да енергију усмерим на тренинг. Тренирао сам по пет-шест сати, буквално су ме избацивали из хале. Долазио сам по два сата раније, остајао два сата после. У неком моменту ни тренери нису желели да остају толико, имали су своје породице, животе, а нису ни плаћени за то. Зато сам користио оне машине што саме враћају лопте и бесомучно сам шутирао. У Америци сам много побољшао технику и шут, вратио сам се као потпуно други играч. Те две године су дакле биле кључне за моју каријеру. поготово та са Сагадином у Звезди, када смо освојили Куп уз она невероватна три продужетка. Били смо на путу да освојимо титулу, али неславним прекидом лиге, тј. нашим иступањем због инцидента у Вршцу, нисмо били у прилици да то учинимо. А верујем да бисмо могли јер смо ишли узлазном путањом. Ту сезоне памтим по томе што ми је била најлепша атмосфера од свих година и у свим екипама, много смо се добро слагали и смејали. Јеретин, Дозет, Јован Копривица, Аца Ђурић, Мирковић, Нешовић, Лука Богдановић, Милко Бјелица, била је екипа стварно упечатљивих и јаких карактера. Сваки дан нека нова догодовштина, таква атмосфера стварала је позитивни набој и баш смо кваитетно тренирали. Стварно је било милина играти у том амбијенту. То ми је најдража екипа и најдража сезона“.

Трећи мандат се десио на крају његове каријере, и често је истицао да жели да каријеру заврши у Црвеној звезди:

„Обећао сам себи и навијачима да ћу каријеру завршити у Црвеној звезди. То сам испунио, а ефекат је био феноменалан и за клуб и за мене. Та сезоне је била кључна у повратку Звезде на праву сцену – освојили смо трофеј после шест година, стабилизовали смо клуб, вратили публику и, што је најбитније, пласирали се за Евролигу. То је довело до доласка спонзора и потпуно нове климе око клуба. Та екипа је у неку руку родоначелник промена и садашње Звездине велике улоге у регионалној кошарци. Моји другари, колеге, тадашњи тренери и ја сматрамо се и те како заслужним за почетак те велике промене и за плодове које сада убирају играчи, публика и цео клуб. Атмосфера је била јако тешка, ми играчи смо били под стравичним притиском управе да направимо резултат. Упркос способности управе да се неке ствари обезбеде, то је био отежавајући фактор и сигуран сам да бисмо направили још значајнији резултат да је била мало боља клима. После десет победа десеи се пораз и то се схвати као катастрофа, а то зна да буде оптерећујуће јер знаш да следи негативност ако изгубиш. Једноставно, наш менталитет је такав“.