Истина о ККЦЗ: генијалност пројекта спаса и стални ход по ивици амбиса

Имајући у виду неописив порив одређене групе људи да манипулацијама и лажима створе искривљену слику у стварности о статусу нашег клуба, а имајући у виду и да је ниво њихове безобзирности у покушају остварења тог порива прешао све границе толеранције, осећамо потребу да се и сами тим статусом позабавимо и да звездашкој јавности презентујемо једину истину у погледу поменутог статуса.

До једине истине се мора доћи само путем инструмената који статус нашег клуба креирају, односно путем инструмената правне науке. Пут до истине захтева постављање одговарајућих питања, познавање правне материје, захтева руковање правним инструментима прецизно попут скалпела, хируршку умешност у примени истих, а не дрвосечарску аљкавост. Правом треба да се баве и исто тумаче правници, а не којекакви приучени новинари, колекционари уметнинама или мафијаши у покушају.

Потрагу за истином отпочећемо од два, за права питања и  праве одговоре кључна, правна института: Унапред припремљеног плана реорганизације и франшизе.

Унапред припремљени план реорганизације (даље: УППР) је правни институт регулисан Законом о стечају. Овај институт настао је као алтернатива банкротсву у стечају. Банкротство многи поистовећују са стечајем, што је и разумљиво јер се банкротство спроводи тако што се продаје целокупна имовина стечајног дужника ради намирења поверилаца истог, а сам стечајни дужник се гаси као правни субјект. Банкротство је у ствари само један могући правац у коме стечај може да се одиграва, а план реорганизације (који може бити поднет након отварања стечаја или пре кад се назива УППР), је алтернатива продаји и гашењу.

Када се у пословно – правном промету појави један „болестан“ привредни субјект који више није у стању да сервисира своје обавезе према повериоцима, такав субјект потребно је, ради заштите права и уопште имовине наведених поверилаца и трећих лица, изоловати и из истог промета уклонити. Правни поредак предвидео је, Законом о стечају, начин и поступак кроз који би се један такав субјект елиминисао из пословно-правног промета или кроз реорганизацију рехабилитовао и потом наставио свој живот.

Банкрот је смрт одређеног, болесног, правног субјекта, а план реорганизације је сламка спаса истог. Систем за реанимацију.

Реорганизација је последња шанса за рехабилитацију у којој нису дозвољена никаква одступања од прописаног рецепта. Свако одступање води у смрт. Свака прескочена рата договорена планом представља потенцијалну могућност да се поново отвори поступак стечаја који се тада једино банкротством може спровести (могућност реорганизације се може искористити само једном) и тада се гашење субјекта не може избећи.

Реорганизација је вид генералног судског поравнања дужника са свим повериоцима. Лаички речено, УППР је нови договор између дужника и повериоца чије закључење потврђује суд. Сва доспела потраживања добијају нове рокове доспелости, креира се не само план отплате, него и начин будућег понашања дужника према повериоцима. Наиме, поред обавезе да исплати дуговања у роковима и на начин уговорен планом, дужник је у обавези да своје пословање учини апсолутно транспарентним према повериоцима при чему начин пословања и уредност у спровођењу обавеза, у име поверилаца, стално контролише независно стручно лице.

Дужник шета по уском прелазу преко стрме литице и један погрешан корак га може коштати живота.

Ово све пишемо како би шира јавност стекла увид у ризик који је наш клуб преузео када се одлучио на пут опоравка кроз УППР. Само једна мала грешка на овом путу могла нас је све коштати клуба који чини велики део наших живота, али грешке није било и ми ове године имамо привилегију да гледамо један,  за европске стандарде, врло озбиљан кошаркашки тим кога је само сплет несрећних околности коштао пласмана у ТОП 16 фазу ЕЛ.

Тешко је представити некоме ко се никада није бавио предметном материјом колико је заиста обиман посао израдити УППР, а камо ли исти спровести. Подношењу УППР суду увек претходе дуготрајни, исцрпни, мукотрпни преговори са свим повериоцима, како би се већ унапред обезбедила већина за изгласавање реорганизације. Тешко је направити договор и са једноцифреним бројем поверилаца, а Црвена Звезда их је у моменту усвајања УППР имала приближно 200, па се може само претпоставити обим посла.

Али на разговорима се не завршава посао. Наиме, свим класама поверилаца потребно је понудити и са њима договорити одговарајући модус измирења обавеза. У колико рата, са којим грејс периодом, са којом каматном стопом, итд. Модус измирења обавеза мора бити базиран на реалним чињеницама и изводљивом бизнис плану, или поверилац неће имати интереса да учествује у реорганизацији.

Даном усвајања УППР, све обавезе Црвене Звезде измирују се у складу са наведеним планом. План се до данашњег дана стриктно поштује (клуб је чак и у претплати), што даље имплицира да клуб редовно измирује или је већи делом измирио све своје обавезе.

Ово је нарочито битно истаћи обзиром да се са неких страна (хинт: омиљена заменица у пропаганди истих тих неких) истиче како се „не зна како је Звезда измирила своја пореска и остала дуговања“, како је Звезда „преваром“ свела своје дугове на минималне проценте. Ето, за оне који не знају, могу се подучити кроз овај текст, а редакција ће љубазно на свако додатно питање дати благовремен одговор.

Звезди нико ништа није поклонио, Звезди нико ништа није опростио, Звезда је све своје обавезе прихватила и кроз план их решила или их решава. Звезда никога није молила за помоћ, Звезди нису стизали нафтни и телекомуникациони милиони када се гасила, као што се данас назови „гасе“ неки други. Звезда, односно људи који је воде, су створили свој „ноу хау“, први своје врсте и јединствен у Србији и невезано за спортске страсти, стручно анализирајући, може им се само на томе честитати.

Интегрални део УППР, којим је омогућен експресан повратак КК Црвена Звезда у кошаркашку елиту, је и Споразум о стратешкој пословно-техничкој сарадњи закључен са КК ФМП Београд.

Ту долазимо и до најспорнијег дела реализације овог великог пројекта за кога се, у недостатку ваљаних аргумената, неки воле ухватити као тек рођена беба за извор хране подно мајчине блузе. Али без бриге, и то ћемо питање разрадити и неукима унети светлост у мрак који влада већим делом њихове мождане хемисфере.

Почнимо од појашњења термина франшиза, односно од појма уговора о франшизингу, јер се управо овим појмом објашњава правна природа напред наведеног Споразума. Обзиром да је уговор о франшизингу неименован уговор настао као творевина аутономног права, односно с обзиром на то да егзистира ван посебног законског третмана, многи лаици ни не знају за његово постојање, или га пак сматрају специфичносшћу неких других права.

То што наведени уговор није Законом о облигационим односима предвиђен као посебна врста уговора не значи да исти не постоји и о овоме је пословна пракса дала своју реч која одговара напред изнетом.

У покушају да дефинишемо уговор о франшизингу, искористићемо следећу дефиницију употребљену у пракси француских судова: „Франшизиг је метод сарадње између два или више привредних предузећа, даваоца франшизинга и примаоца франшизинга, којим давалац франшизинга као власник права искључиве употребе фирме  жига, ознаке порекла производа, симбола и других нерегистрованих знакова разликовања производа и услуга, као и посебног знања и искуства ноу хау, ставља на располагање примаоцу услуга право коришћења уз одређену накнаду или уз остваривање других предности, скуп производа или услуга , оригиналних (властитих) или спецификованих, ради обавезног и потпуног искоришћавања у складу са комерцијалним техникама које је давалац франшизинга испробао и које повремено обнавља, на ексклузиван начин да би реализовао најбољи продор на одређеном тржишту и да би постигао убрзан развој привредне делатности предузећа о коме је реч“.

Такође, амерички стручњак за право франшизинга Харолд Браун дефинише уговор о франшизингу као: „Усмени или писмени споразум за одређено или неодређено време, којим једно лице уступа другом лиценцу да употребљава фирму, услужни знак, или друго обележје, у оквиру кога постоји заједнички интерес у пласирању робе или услуга на велико и мало, у закуп или други начин под том лиценцом“.

Економски посматрано, разлог обавезивања уговорних страна код франшизинга лежи у преносу дела освојеног тржишта, клијентеле стечене пословним угледом, а за који пренос прималац франшизе плаћа одређену накнаду давоцу.

Најлакши пример којим се може разумети конструкција франшизинга јесу ресторани ресторана брзе хране пореклом из САД, од којих је у нашој земљи свакако Мекдоналдс најупечатљивији, с тим да у нашем случају постоји ексклузивитет у погледу могућности коришћења франшизе, тј само један појавни облик франшизе може постојати на тржишту у исто време. Што се спортских друштава тиче, који би и могао бити најбољи пример у нашем случају, ту би се могао навести пример НБА клубова.

Примењено  на наш конкретан случај, може се беспоговорно рећи да је Споразум о стратешкој пословно-техничкој сарадњи, суштински, по својој природи, класичан уговор о франшизингу. Можда се он зове тако што се зове, али врсту уговора не одређује наслов већ суштина, предмет и кауза, а кауза, односно основ обавезивања, у нашем конкретном случају упучује искључиво на институт франшизе.

Оно што Споразумом дефинише као бренд ККЦЗ, есенцијално представља франшизу, за чије коришћење некадашњи носилац бренда ФМП плаћа одређену накнаду за измирење обавеза ККЦЗ утврђену споразумом и УППР-е.

Франшиза, бренд, је суштина неког пословног ентитета, или у нашем случају спортског клуба. Његов грб, име, историја, навијач, маркетинчки потенцијал… све су то елементи бренда односно франшизе коју носи одређено правно лице.

Овде долазимо до главне тачке на којој долази до ломова у главама оних који ову конструкцију покушавају разумети, и што је најгоре, мисле да је јесу разумели, па се онда тим својим незнањем размећу на по медисјком простору.

Та тачка лома настаје из немогућности да се спозна чињеница да је оно што је есенција клуба – бренд, (франшиза), у ствари одвојен вантелесни корпус права и обавеза од правног лица које тај исти бренд и користи, односно из немогућности да се спозна чињеница да је правно лице само носилац онога што бренд представља. Носилац бренда је суштински небитан, он је само инструмент кроз који франшиза улази у облигационе односе са трећим лицима. Бренд је тај за који се везују људи, успеси, трофеји, није носилац. Онима који прате франшизу, односно уживају у експлоатацији истог, није битно да ли је носилац бренда, ДОО, АД или удружење, њима је битна егзистенција франшизе.

Звезду су створили чланови окупљени око заједничког циља у удружењу. Онога момента када је Звезда створена настала је могућност њеног одвајања, односно одвајања бренда од матице – удружења грађана у комерцијалне сврхе, с тим да је комерцијална вредност бренда у почетку била изузетно мала, да би временом расла до момента када кориснику истог данас нуди бројне могућности (које се од скора и те како користе).

Користећи се овом могућношћу, КК Црвена звезда је, у склопу мера реализације УППР, као давалац франшизе изнајмила своју франшизу на коришћења у периоду од пет година примаоцу франшизе, за шта од примаоца франшизе прима накнаду, којом се измирују обавезе даваоца франшизе према повериоцима, а истим је уговором предвиђено да свако повећање вредности франшизе у периоду коришћења (у виду трофеја, учествовања у такмичењима, тзв. „гудвил“) припада давоцу франшизе.

Давалац франшизе није у стечају како то неки умеју да кажу. Усвајањем УППР стечај који је отворен у само једном кратком моменту истим решењем је и затворен. Давалац франшизе није чак ни у стању мировања, већ је активни правни субјект, који ће у складу са уговором о франшизингу, након истека истог, поново постати носилац бренда Црвене звезде, што за навијаче Звезде није уопште толико ни битно јер оно шта су они заволели и оно чему су они својим присуством, ангажовањем и љубављу дали толику вредност да су је издигли на питање живота и смрти, и даље егзистира.

Име и грб Црвене звезде (иначе спољне манифестације бренда), заузимају прва места на свим табелама свих такмичења у свим кошаркашким лигама у којима Црвена звезда учествује и то је једини разлог зашто се једна компликована правна конструкција жели релативизовати кроз неколико флоскула које се до изнемоглости понављају они којима такво стање не одговара.

Флоскула и и проста образложења је увек лакше запримити. Лакше се имплементирају у нечију свест, али лакоћа имплементације одрећених чињеница није гарант тачности истих, чак напротив.

Јасно је да је тешко допрети до мозга некомпетентним, злонамерним, људима који знају само језик силе и лажи, али ово није текст за њих, ово је текст, наук и порука за све звездаше који су поклекли под пропагандом послушника центара моћи и лажних идола.

Сва питања везана за ову тему можете поставити ОВДЕ.