Истина о ККЦЗ: историја лицемерја Душка Вујошевића

 

„Заразна је и разорна моћ лажи“, написао је Андрић, један од највећих писаца у историји српске књижевности и, наводно, један од омиљених писаца вишегодишњег тренера нашег вечитог ривала. Власник бројних (скупоцених) уметничких слика, за које се интересовао и Интерпол, хвалио се преко својих медијских сателита како је иностране, а и српске, кошаркаше упућивао да читају нашег „нобеловца“, ваљда тиме хотећи да неутралише сопствени погубан утицај који на њих врши. Ако заиста читају Андрића, кошаркашки Партизана вероватно ће увидети једну од сталних тема у његовом књижевном опусу, уопште и у уметности, која је противречна свему ономе што њихов тренер представља. Овај увод представља само једну од „противречности“ у лику и делу наведеног у наслову које, након гребања по површини, нису ништа друго до – лицемерје. Нажалост, и не само то.

Навикли су сви они који подробније прате српски спорт да конференције за штампу наведеног служе свему осим коментарисању предстојећег меча, због чега се, ваљда, заказују. У jeдној од својих последњих, пред меч са Макабијем, Вујошевић је у получасовном монологу успео да пробије тешко замисливе границе које је до сада поставио. Најупечатљивији део био је онај када је у уста узео мртвог и убијеног, а све у служби бомбастичности изреченог, јер ваљда је и присутним новинарима досадило да стално слушају једно те исто, па би поменом убијеног премијера суптилно требало дати до знања да је његово излагање правдољубиво, искрено и на трагу истинитости. Већ годинама се Вујошевић води оном народном да „хиљаду пута поновљена лаж постаје истина“, с тим да је њено значење толико проширио да је створио читав комплекс лажи и малтене сопствену паралелну стварност, у чију замку су се, нажалост, уплели и многи неупућени. Међутим, Вујошевићу то неће бити први пут да коментарише мртве и убијене на конференцијама посвећеним кошаркашким такмичењима: остаће запамћена његова изјава о убијеном навијачу Партизана, када је, озбиљан, употребио аналогију са дешавањима из једног филма са мафијашком тематиком, тиме истичући не баш уметничку, педагошку, а ни људску црту своје личности.

Вујошевић се ту, наравно, не зауставља – а зашто и би када га ни медији ни државни органи не позивају да образложи своје тврдње? – па је у свом последњем обраћању јавности, јер то нису конференције за новинаре пред спортски меч, поручио Црвеној звезди да је – приватни клуб. Зна врло добро Вујошевић да је то неистина, да је Црвена звезда спортско удружење, то јест удружење грађана, исто као и Партизан и највећи број спортских клубова у Србији. Међутим, то се не уклапа у његову слику света или „стварност“ коју покушава да наметне не само спортској јавности, а где пара у Србији има само за „бебе, пензије и Звезду“. То чини с правом се надајући да је овај народ глуп и залудан, а новинари који га на лицу места слушају као да је у питању мелодрама, па се нико не сећа да је КК Партизан на директну ургенцију Александра Вучића добио трогодишњи уговор са НИС-ом, државном фирмом, на готово милион евра годишње, а да једно од ретких преосталих профитабилних јавних предузећа, Телеком Србија, Партизан спонзорише са пола милиона евра годишње (добро, ово за новинаре и јесте тачно, али о томе врло ускоро). Када се то сабере са новцем који Партизан добија од града Београда, и то по новом Правилнику, где критеријуми за дотирање новца зависе од конкретних резултата, а не од тајних приватних договора са градским функционерима, долази се до сасвим респектабилне цифре од око два милиона евра. То Душку Вујошевићу, наравно, није довољно, јер он је навикао да има све што пожели, у мери у којој пожели. Лицемерно се Вујошевић jaвно изразио жељу да Звезда добије Цибону, свесно се не присећајући чудног пораза од Задра пре неколико година, који је Звезду избацио из Еврокупа, а на шта је Вујошевић изјавио: „Може нам се“.

Да је његов недостатак поштовања према туђем личном интегритету озбиљан и да не остаје само на речима, показују бројне ситуације у претходних много година уназад. Једна од њих била је и она са прошлогодишњег финала Купа у Крагујевцу: у веома узаврелој атмосфери, уз прекид меча и на граници озбиљних инцидената на трибинама, капитен Игор Ракочевић и председник Небојша Човић донели су заједничку одлуку да се утакмица одложи и тиме спрече могуће повреде актера на паркету, који се услед велике врућине није могао одржавати сувим, али и могуће крвопролиће на трибинама, на којима су чак поједини малолетни навијачи Звезде били озбиљно физички малтретирани од стране оних са којима Вујошевић гаји блиске односе. Таква одлука је, наравно, наишла на опште неодобравање тренера Партизана из једног јединог разлога и испраћена је манифестацијом његовог уобичајеног кабадахијског понашања: он се управо у таквим ситуацијама, где се удара, вређа и прети, где је све на граници регуларности и физичког насиља, најбоље сналази.

Мртва деца и мртве мајке стални су део његовог фолклора у обраћању судијама, и то у току утакмице, пред четвороцифреним бројем гледалаца у хали и многоструко више људи пред малим екранима, у тој мери да нико више озбиљно ни не поставља питање његовог апсолутно недоличног и потенцијално веома опасног понашања. Понекад Вујошевић нехајно и уштипа, али за озбиљне физичке насртаје ипак мора да сачека да се угасе камере. Или да бар он то мисли. На још једну жалост, великом броју неупућених и неутралних, обичних и незагрижених љубитеља спорта, непознато је да је Вујошевић пре седам година у Вршцу учествовао у физичком насртају на судију Марка Јураса. Дотичном делиоцу правде у свлачионицу је ушао један актуелни функционер Партизана, a Вујошевић је ухваћен како – држи врата. Ваљда Андрић у Вујошевићевој подсвести није дозволио да се дотични активније укључи у делање, али је зато мајстор пропаганде успешно изашао на површину онда када је Вујошевић, несвестан да је ухваћен у неделу, одговарао на питање о том сусрету сјајно глуматајући одлучним побијањем таквих оптужби. Једном речју: неопходна лектира за свакога ко иоле озбиљно узима оно што дотични изјављује.

preuvelicano-privodjenje

Његово непоштовање туђег живота и туђег здравља, ако се икако могло разумети када су у питању замишљени спољни непријатељи, тешко је замисливо у случају небриге према сопственим играчима. Играче Партизана задесиле су у претходних годину дана бројне повреде, од којих су неке поједине играче одвојиле са терена на готово годину дана, друге с времена на време, а за треће, који више нису у клубу, колају гласине да су изузетно незадовољни начином на који се опходило према њиховом здрављу, што се и може закључити према сталним повредама које поједини бивши играчи добијају или не успевају да се од истих опораве. Да у питању ниje пропаганда центара моћи који покушавају да сруше Партизан, говори и потез Милоша Вујанића, дојучерашњег члана стручног штаба и играча који је двапут повређивао укрштене лигаменте, а који је после серије повреда нагласио потребу да се са играчима мора другачије радити и имплицитно позвао свог шефа на одговорност. Епилог је био такав да је Вујанић ускоро напустио стручни штаб, а у следећих месец дана су се повредила још тројица играча, од којих један данас одбија да наступа због незалечености повреде. дискутабилан за ситуацију око Таренса Кинзија, који је у међувремену напустио клуб иако је много пута наступао повређен, Вујошевић је употребио своју уобичајену конструкцију где „не жели нешто да каже“, али на крају ипак каже то што не жели да каже, па је Кинзијеву жељу за мишљењем другог лекара, који је потврдио неопходност операције, прокоментарисао – ћудљивим понашањем Кинзија док је играо за Фенербахче. Ваљда је лакше изјавити то, него да је медицински тим који је доносио дијагнозу повреде Американца неким чудом пренебрегао закључак да му је потребна операција повређеног зглоба.

Вујошевићу се не може спочитати то да је практичан човек, па тако на конференцијама за штампу воли да спаја лепо и корисно: са једне стране патолошку потребу да богатим вокабуларом изрази испразну и, чешће, не баш племениту мисао, а са друге да та мисао има своју не тако спортску функцију. Тако Вујошевић већ данима, месецима и годинама, без обзира на стварне чињенице које га демантују, покушава да представи то да врх државе промовише Црвену звезду на сваку могући начин; не само на један начин, већ на свим пољима: Црвена звезда има већи буџет, већу подршку међу политичарима, а чак се и тренутно највећи српски спортиста, Новак Ђоковић, дрзнуо да навија за Звезду, на шта му је Вујошевић педагошки скренуо пажњу. Црногорски тренер, по принципу хиљаду пута поновљене лажи, посебно разрађује мисао како држава, то јест политичари, промовишу наш клуб. Реалност га, опет, демантује, што је њему, наравно, врло добро познато.

Партизан је годинама уназад имао подршку неколицине најмоћнијих политичара на овим просторима. Ивица Дачић, иначе и бивши председник овог клуба, виђен је, а и фотографисан, како слави трофеје ЈСД Партизан; његов тадашњи коалициони партнер, Борис Тадић, певао је својевремено са гробарима у Арени, a Звезди „помогао“ тако што је наложио Поштанској штедионици да Звезди позајми пет милиона евра, а посебан случај, не само са овог аспекта, представља учешће Милорада Додика у функционисању не само кошаркашког клуба, чији је почасни председник. Ту функцију обично уживају бивши председници и велике играчке легенде, што, приметиће одмах наш читалац, Милорад Додик – није. Па, одакле он онда на тој позицији? Занимљиво је да су у сезони 2007/08 ови клубови у имену додали име оног другог клуба, а зашто су то урадили, сви лако можемо да претпоставимо. Осим тога, за Додика се говори да је у блиским пословним везама са председником ФК Партизан, Драганом Ђурићем, те да изјаву Вујошевића о томе да се нада да ће његов пријатељ Ђурић бити аболиран, чиме имплицира његову кривицу, треба сместити у тај „троугао“.

dacic-vujosevic

Чак и у актуелној управи клуба Партизан има неколико политичара, колико год то Душко Вујошевић покушавао да пренебрегне. Један од њих је и Андреја Младеновић, челник ДСС-а и члан Привременог градског већа, дакле на истој функцији која се спочитава Небојши Човићу у пропагандним покушајима да се представи како је Град Београд на страни Црвене звезде или како председник Звезде тај положај користи како би фаворизовао свој клуб. У управном одбору Партизана су још двојица актулених политичара: један је Живко Новаковић, бивши директор Галенике и функционер Социјалистичке партије Србије, оптужен да је повећавао себи плату док радницима нису уплаћивани доприноси, а други Mирко Тишма, бивши градски секретар за финансије, који је на ту позицију поднео оставку због оптужби да је градским новцем ненаменски располагао, између осталог и зато што је појединим спортским организацијама удељивао позамашне своте новца. Вујошевић упорно обмањује јавност да је некаква одност у расподели средстава 15:1 у корист Црвене звезде у односу на Партизан, што је апсолутна неистина, између осталог и зато што су буџети Црвене звезде и Партизана приближно једнаки, а где то одлази новац из клупске касе Партизана, то је питање које треба поставити управо њему, који је на себе, изгледа, узео улогу портпарола и представника КК Партизан.

Још једна у низу манифестација његовог лицемерја могла се уочити у току претходног лета, када се вајкао како Црвена звезда покушава Партизану да отме Богдана Богдановића, сместивши то опет у оквире својих халуцинација о држави као патрону нашег клуба, држави која се према Звезди толико очински односила да би Црвена звезда отишла у стечај да није било Небојше Човића и Унапред припремљеног плана реорганизације који је спровео у дело. Елем, Вујошевић заборавља, а нико од новинара и осталих медијских сателита није га питао, да ли се сећа како је својевремено, пре десетак година, Звезди, која је била у веома тешкој ситуацији, отео Ђуру Остојића и, поготову, Милоша Вујанића. Лешинарио је Вујошевић, несвестан да све то једном дође на своје. Посебан случај, ипак, представља отимање Луке Богдановића, бившег играча црвено-белих. Богдановић је покушао да напусти Звезду и пређе у Партизан, поднео и захтев за раскид уговора, који је Регистрациона комисија првобитно – одбила. Међутим, тада из не баш разумљивих разлога, осим што би можда било значајно поменути да су Даниловић и Дивац најавили оставке после првобитне одлуке, Регистрациона комисија мења свој закључак и Богдановић је Црвеној звезди отет без обештећења. Заборавио је Вујошевић да помене и да је Немању Бјелицу врбовао да пређе у Партизан, али да је овај ипак имао довољно поштовања и достојанства да то не учини.

Од тренутка када се на мала врата и као потпуни губитник – отпуштен из Скаволинија, последњи ангажман је италијанска Пистоја у другој лиги – вратио у српско-црногорску кошарку, Душан Вујошевић важи за човека који је био умешан у највећи број конфликтних и лоших ствари у домаћој кошарци од 2000. године до данас. Неким чудом, где год је било прекида утакмица, конфликата и жалби судија, ту је негде било и Вујошевића, који је калио занат и стицао искуство побеђивања у тако креираним ванредним околностима. 2003. године Вујошевић је први и једини пут водио националну селекцију, на Европском првенству у Шведској, после две узастопне златне медаље које је национална селекција освојила, прво у Истамбулу, а онда у Индијанополису. Тада неким чудом није било места за Игора Ракочевића, али су место у авиону нашли Вуле Авдаловић и поменути Ђуро Остојић. Наступ српскоцрногорске репрезентације у Шведској добро је познат и нећемо га се присећати. Следећи пут када је Вујошевић тренирао било који клуб осим Партизана, био је отеран из московског ЦСКА већ после неколико месеци. Из неког разлога, дотични се најбоље сналази у брлогу од српске кошарке који је сам створио, а за које време је репрезентација доживела велики пад, а свим другим клубовима малтене онемогућено да се под једнаким условима боре за трофеје, па су због тога неки, попут Хемофарма, временом и угашени.

За крај, подсетићемо се нечега што би Душко Вујошевић вероватно радо да заборави, а тиче се времена када је водио Црвену звезду и када је, опет неким чудом, користио исту реторику и мисаоне конструкције као и дан-данас:

vujosevic-danilovic-zvezda