Истина о ККЦЗ: како је у рукама политичара стварана лажна доминација ЈСД Партизан

Услед скорашњих успеха КК Црвена звезда, као и непостојања било каквог одговора на документовано фалсификовање извештаја и непланско трошење градског новца, што потпада чак и под кривичну одговорност, пропагандна машинерија КК Партизан, односно њен главни представник, своје спинове је преусмерила, ни мање ни више, него на то да Црвена звезда има – помоћ државе и политичара. И то не само сада, не само ове године, већ би неко неупућен, слушајући искључиво изјаве дотичног тренера, портпарола, борца против апартхејда и љубитеља скупоцених уметнина, помислио да је та подршка вишегодишња, системска и испланирана у круговима разноразних, никад именованих, центара моћи. Стварно стање, ван халуциногених и никад образложених конструкција дотичне персоне, не може бити даље од истине.

Тренер вечитог ривала завапио је пре неколико дана да је тренутно један од најмоћнијих људи у држави, иначе „звездаш“, Партизану обећао милион евра, а уручио „само“ половину тог новца, притом не обазирући се на то да је управо ургенцијом Александра Вучића, после вишемесечног помињања дотичног на конференцијама за штампу КК Партизан, овај кошаркашки клуб добио лукративни уговор са НИС-ом: готово милион евра по сезони! Ето, тек тако, у тренутку када је, наводно, држава на страни Црвене звезде, а, сублимирано и најкраће речено, нема слуха за интересе њеног вечитог ривала. Па, каква је то онда ситуација била раније, ако је ова сада неповољна по Партизан, а Црвена звезда се навелико протежира? Кренимо од почетка.

Током трајања СФРЈ важило је опште мишљење да су политичари ти који су своје присуство у спортским клубовима довели до границе апсурда. Чињеница да су они у систему и самоуправљању били ти који су доносили новац у клубове и снажно утицали чак и на довођење играча преко политичких, партијских, веза, па чак и вршили кадрирање људи у управама, није била више ни „јавна тајна“. И ту, неспорно, није било изузетака ни у једном значајном спортском колективу.

Са распадом СФРЈ и доласком плурализма и вишестраначког система на ове просторе, многи су поверовали да ће се и међу клубовима у том смислу повести „тржишна утакмица“ у којој ће боље спонзоре доводити успешнији и способнији. Но, економска, политичка и друштвена ситуација била је таква да су се у хаосу сналазили не они најспособнији, већ они који су имали најбоље личне, политичке и финансијске везе са тадашњим режимом. А то, закључиће свако ко макар прелиста статистичке податке из тог периода, није била Црвена звезда. Из данашње перспективе, може се закључити да су практично већ од средине деведесетих година прошлог века, политичари – симпатизери ЈСД Партизан на све могуће начине кренули у прекрајање спортске историје на овим просторима, уз обилату помоћ државног новца, јаких политичких веза и бољег сналажења у друштву које је тражило свој идентитет чак и у спорту.

Свега неколико година након што се Црвена звезда нашла на крову Европе и света, почетком санкција СР Југославији, уследила је распродаја шампионске генерације за суме од више десетина милиона марака. Само неколико година касније, играчи црвено-белих наступали су за, како је у за РСБ изјавио Рамбо Петковић, „говеђе полутке“, а широм јутјуба могу се пронаћи и забавне, али истините, изјаве Милана Живадиновића, једног од тадашњих тренера нашег клуба, како је у Звезди радио за „десет марака“. Тај новац, очигледно, није завршио у Црвеној звезди, а где су милиони и милиони у девизној валути могли да заврше у то време, лако ће закључити свако ко се иоле сећа тог времена, а и проневерене старе девизне штедње. Са друге стране, ФК Партизан је полако почео да гради своју мрежу састављену од политичара, бизнисмена и људи са друге стране закона. Први снажан удар, чија ће готово непрекидно постојати до данашњег дана, креће већ раних деведесетих када је у клубу ведрио и облачио Мирко Марјановић, премијер Србије и веома истакнути члан Социјалистичке партије Србије, који је све до своје смрти остао почасни председник ФК Партизан! Никада није скривао велику припадност овом клубу, а ни функционери Партизана га се нису стидели после петооктобарских промена, новац у то време није био проблем за клуб из Хумске. Познат је и случај агресивне кампање „пула спонзора“ у време највеће инфлације у историји ове земље. Тада су на трибинама седели и његови страначки другови Хаџи Драган АнтићСветолик Костадиновић и Боро Микелић, у то време веома моћни људи у држави. И док се у Црвеној звезди после распродаје „златне генерације“ играло за десет марака и говеђе полутке, уз обећани трансфер у западноеверопске клубове, дотле на другој страни креће изградња СЦ „Телеоптик“. Никада до данас није се сазнало колико новца је потрошено у прављење комплекса, а ни одакле се у време најгоре економске кризе у ближој српској историји нашло новца за овакав, несумњиво, модеран пројекат. Оно што је веома занимљиво је и да је, до петог октобра, председник КК Партизан био нико други до – ИвицаДачић, који ће се под притиском јавности повући са те позиције након демократских промена, али се касније из сенке вратити на велика врата у овај клуб.

djuric-dacic

Падом Слободана Милошевића хоботница је само накратко уздрмана, успут добивши камелеонске способности. Након краткотрајног затишја почетком 2000., и периода у коме су под вођством Марјановића, Жарка Зечевића и Ивана Ћурковића, који је по сопственом признању одлазио на страначке скупове Југословенске левице, стигли до низа титула (звучи познато?), у клуб улази Ненад Поповић високи функционер ДСС-а, тада владајуће странке у земљи. Поповић се, истина, кратко задржао у клубу, а након његове прилично нејасне епизоде, на сцену ступа Томислав Караџић, који ће се касније појављивати на изборним конвенцијама Социјалистичке партије Србије. Караџић, који, иначе, ни по једном основу није требало да долази у клуб (никада није имао никакве везе са Партизаном) сакупља УО у коме се незванично плаћа „чип“ од неколико стотина хиљада евра, како би клуб могао да функционише. Остао је за њих историја. После оптужнице против Звездана Терзића, овај бивши житељ затвора у Спужу ускаче на место председника ФСС, а отворено протежирање Партизана почиње да иритира све љубитеље фудбала у Србији. Како ће освајати титуле, најбољи је показатељ полуфинале Купа 2008. године. Црвена звезда је брутално покрадена на свом стадиону, пошто јој је на 2-2 поништен регуларан гол, Партизан је победио, а такве ситуације постале редовна појава у српском фудбалу. Уместо Караџића стиже Драган Ђурић, бивши шофер Жарка Зечевића, полуписмен човек, данас „бизнисмен“ под истрагом да је уништио Ветеринарски завод, а о његовом управљању Зекстром, Оптиком и БИГЗ-ом увелико се спекулише, у нимало позитивном тону. Он је, како се то и могло претпоставити, био само параван за неке друге људе који вуку конце. Ту су предњачили челници СПС-а: прво Дачић, касније Бранко Ружић, а затим МилорадДодик, најмоћнији човек у Републици Српској, почасни председник КК Партизан и блиски пословни партнер Драгана Ђурића. На тај начин наставила се нит која је накратко била прекинута једино почетком новог века, али су старе везе и комбинације врло брзо успостављене након политичких превирања.

Aктуелни чланови управе Партизана су и функционери СПС-а Бранко Ружић и Миле Јовичић, звани „Миле Виски“, а занимљиво је и да се некадашњи шеф БИА Саша Вукадиновић веома често виђао на стадиону у Хумској. Некадашњи члан УО Партизана и челни човек компаније и фудбалског клуба Металац, Драгољуб Вукадиновић, био је један од саветника Млађана Динкића, мирођије у свакој власти од двехиљадите до данас, a актуелни потпредседник овог клуба, Ратомир Бабић, познат по контроверзним и бесмисленим изјавама, некадашњи је челник ЕПС-а деведесетих година.

Да у питању нису чиста посла, а све под патронатом државе, потврђује и чињеница да ни ФК ни КК Партизан свих ових година никада јавности нису доставили финансијске извештаје о свом раду. Док се тако нешто у ФК Црвена звезда дешавало променама управа, а посебно прошлогодишњим извештајем по уласку Радне групе, док је транспарентно пословање одлика КК Црвена звезда од уласка Небојше Човића у клуб, дотле је у управама вечитог ривала владала мафијашка „омерта“, поготову у вези са новцем, који се стално окретао, улазио у клуб, а без информација о томе где је и у којој мери излазио. Никада јавност није сазнала колико новца је улазило у клуб, што преко спонзорских уговора и трансфера, а изгледа ће занавек остати тајна колико је коштала изградња СЦ Телеоптик и из којих извора су пронађена средства.

danilovic-vujosevic-dodik

Јасно је да је ЈСД Партизан годинама уназад стварао и, ваља признати, створио једну велику хоботницу чији пипци имају утицаја у најразличитијим сферама спорта и државе, а да се и КК Партизан, чијег су тренера булажњења управо била повод за овај текст, у сваком смислу веома наслањао на сву поменуту и непоменуту залеђину. Иако држава Србија протежира Црвену звезду, у УО КК Партизан се и даље налазе утицајне и веома утицајне личности. Почасни председник овог клуба је већ поменути председник Републике Српске Милорад Додик, најзаслужнији за братимљење Партизана и Игокее пре неколико година, веома утицајан и са ове стране Дрине, а и радо виђен гост на мечевима Партизана у свим категоријама. Да Додик није у Партизану реда ради и чисто формално, потврђује чињеница да је члан УО Партизана и његов саветник Зоран Кораћ.

mladenovic-vujosevic

Потпредседник клуба је Андреја Младеновић, функционер ДСС-а, актуелни члан Привременог градског већа (примера ради, у истом Већу је и Небојша Човић, што се Црвеној звезди увелико подводи као „политичка подршка“) и истакнути градски функционер у годинама кад је ДСС био владајућа странка. Другу потпредседничку функцију заузима још један члан СПС-а, ЖивомирНоваковић, бивши директор Галенике, која је, узгред буди речено и неким чудним случајем, у једној од ранијих сезона била генерални спонзор КК Партизан.

vujosevic-novakovic-ruzic

Поред њих двојице, фотељу у актуелном УО има и Мирко Тишма, бивши градски секретар за спорт, који је 2007. разрешен те дужности јер се сумњало да је „милионима динара располагао мимо прописа“. Никако не треба заборавити ни Бориса Тадића, који своје навијачко опредељење никада није крио, а радо га је оголио показујући бицепсе, певајући са навијачима Партизана и сређујући за повелике новце још једног државног спонзора, који успут нема ама баш никакву потребу за рекламирањем, ЕПС, Фудбалском клубу Партизан под плаштом приче да је овај клуб представљао државу у Лиги шампиона пре неколико година; исто тако, за време Тадићевогвакта, ВК Партизан на директно управљање добија базен на Бањици, чиме је ВК Партизан директно протежиран у односу на друге ватерполо клубове који ту могућност нису имали, а били су под обавезом да плаћају закуп базена, неретко управо оног који је Партизану дат на располагање. Дугогодишњи потпредседник ФК Партизан био је и Расим Љајић, још један истакнути политички посленик у новом веку.

vukadinovic-dacic

Као закључак не можемо не извести да је Вујошевић, очигледно свестан немерљивог значаја политичке подршке у свом досадашњем успеху, за шта као веома добар лакмус папир може да послужи и чињеница да ван Партизана тренерске успехе постизао није, у току пређашње предизборне кампање неколико пута инсистирао на томе да су „партизановци гласачи“. То је као последицу, од које се увек лицемерни Вујошевић касније ограђивао, имало за то да се маса његових следбеника политичким скандирањима без икакве политичке поруке активно укључила у предизборна дешавања. А притисци су интензивнији из дана у дан…

karadzic-dacic-djuric-dodik

Наравно, све то Вујошевић, као и они које је око себе окупио, али и они који су њега окупили око себе, не чини само због Партизана. У свим овим ванспортским дешавањима спорт је, заправо, маргинализован и постао је полигон за прибављање новца и моћи, а и када јесте било до спорта, посреди се, раме уз раме са резултатима на терену, нашла се патолошка жеља да Црвена звезда нестане, о чему сведоче примери из малтене сваког од пет највећих екипних спортова. Сигурно не случајно, паралелно са тим њиховим намерама и лажним доминацијама успостављеним у претходној половини декаде, репрезентативни спорт је, свуда где је Партизанова моћ била пресудна, мање или више пропадао.

И зато је од кључне важности, са једне стране, демистификовати сва дешавања која су довела до ове ситуације, а са друге – не дозволити наставак пропаганде која је Црвену звезду и генерално спорт у Србији довела на ове тужне гране.