ИСТОРИЈАТ ДУЕЛА: Црвена звезда – Барселона

Црвена звезда и Барселона одиграли су укупно тринаест мечева, што званичних, што пријатељских, што припремних: Црвена звезда славила је на три утакмице, две су завршене нерешеним резултатом, док је Барселона завршила као победник у осам мечева.

Све је кренуло у сезони 1961/62, када су се ови ривали састали у полуфиналу Купа сајамских градова. Први меч одигран је на стадиону ЈНА, а гости су славили головима Залдие и Переде у 81., односно 87. минуту. Реванш је одигран већ после седам дана у Барселони, а домаћин је пласман у финале потврдио убедљивом победом од 4-1. Кочиш је домаћина довео у вођство већ после осам минута, изједначио је Маравић са беле тачке у 27. минуту, да би до краја полувремена Залдуа вратио предност Каталонцима. У наставку игре су одлазак у финале дефинитивно оверили Гонзалез са беле тачке и Залдуа својим другим голом.

Шандор Кочиш постиже погодак

Звезда је прилику за реванш искористила већ следеће сезоне у истом овом такмичењу. Након мало више од пола године, Црвена звезда и Барселона су поново одмерили снаге у Купу сајамских градова, овог пута у ранијој фази такмичења – другој рунди. Звезда је другог децембра 1962. преокретом после два гола минуса, и то после голова СамарџићаСкоблара и Огњановића, макар обезбедила мајсторицу – наиме, у то време није постојало правило „гола у гостима“, већ се у таквим ситуацијама играла трећа утакмица на неутралном терену (што ће, испоставиће се, бити случај у овом дуелу). Не треба да вас чуди то што су за Звезду играли, а и постигли голове, играчи који иначе нису наступали у дресу нашег клуба – наиме, у то доба је био обичај да београдски клубови једни другима позајмљују играче у европским такмичењима, па су и Јосип Скоблар и Спасоје Самарџић за ову прилику плаво-бели дрес ОФК Београда заменили црвено-белим нашег клуба. Реванш се играо 19. децембра на Ноу кампу, а домаћин је до мајсторице стигао у самом финишу меча, како каже извештач ЕлМундоДепортива, спектакуларним голом четири минута пре краја утакмице, чиме је „заказана“ мајсторица у Ници, на неутралном терену. Тај меч одигран је другог јануара (!?) 1963. године, а пласман у четвртфинале овог такмичења обезбедила је – Црвена звезда! И то голом са креча Боре Костића у 49. минуту. Ево како је увек објективна каталонска штампа видела тај дуел:

Први пријатељски меч између ова два клуба одигран је 21. јуна 1981. године. Повод је био специјалан, a и атмосфера слављеничка: опроштај од фудбала славног играча и тренера Хеленија Херере, као и опроштај од играчке каријере Карлеса Рехача, легенде Барселоне и каснијег тренера, руководиоца и шефа омладинских категорија каталонског клуба; утакмица је, такође, одиграна само три дана након Барселониног освајања Купа краља, па се и навијачима представио трофеј освојен против Спортинг Хихона. Иако је био у другом плану, напоменимо да је резултат и био пријатељски – 2:2, a голове за наш клуб постигли су Славољуб Муслин и Владимир Петровић.

Хеленио Херера на опроштају

Следећа утакмица између ова два клуба одиграна је већ након годину дана. Опет је у питању био незванични сусрет, само што је у питању био припремни меч. У полуфиналу турнира у Коста Верди, Звезда је 28. августа 1982. славила голом Бошка Ђуровског. Према оценама извештача шпанских писаних медија, Барселона је играла неповезано, без ритма и агресивности, a редове није успевао да повеже чак ни најскупљи играч на свету, Дијего Армандо Марадона (иако ће недуго затим све то надокнадити…). Звезда је два дана касније против домаћина Спортинга играла финале овог турнира и још једном минималном победом освојила трофеј.

Трофеј Коста Верде у Музеју Црвене звезде

Непуна два месеца после овог припремног дуела, жреб за другу рунду Купа победника купова хтео je да ови клубови одмере снаге и по трећи и четврти пут за само годину дана. Двадесетог октобра је на Маракани одигран први део двомеча, а посетиоци су, упркос поразу Звезде, имали прилике да уживо одгледају једну од најбољих утакмица те епохе и дефинитивно најбољег фудбалера света у свом пуном сјају. Барселона је славила са 4-2, по два гола постигли су МарадонаШустер и Јањанин, а меч ће, осим по сјајној партији Рајка Јањанина, бити запамћен и по прелепом голу Марадоне, који је малтене са центра вукао лопту добрих тридесетак метара, лобом савладао истрчалог Стојановића и – за то добио аплауз препуне Маракане. Барселона је у 64. минуту већ водила са 3-0, Јањанин је са два гола, у 73. и 75. минуту вратио наду да се може до четвртфинала, али је све наде распршио Шустер у 83. минуту. Марадона се двадестак година касније вратио на „место злочина“ приликом снимања документарног филма Емира Кустурице о славном Аргентинцу и сликовито се присетио своје партије те вечери.

С обзиром на резултат из првог меча, реванш у Барселони, одигран две недеље касније, био је само формалност. Звезда је повела у 55. минуту голом Бошка Ђуровског, али су два минута касније Марадона асистенцијом и Шустер егзекуцијом поравнали резултат, да би неколико минута пре краја Алесанко, опет на асистенцију Марадоне, донео победу и на домаћем терену.

До наредног сусрета чекало се четрнаест година – опет у Купу победника купова, опет у другој рунди, опет славна генерација Каталонаца са јужноамеричким најбољим фудбалером света! РоналдоФигоСтоичковЂованиБланПросинечки и саиграчи им, предвођени Бобијем Робсоном, сигурно нису били противник који би се пожелео већ у другом колу овог такмичења. Ипак – Звезда се више него достојно супротставила. Први меч одигран је 17. октобра 1996. године на Ноу Кампу.

Црвено-бели су на терен изашли у саставу: Милојевић, Сакић, МариновићЂоровићВанићПредраг СтанковићДејан СтанковићЖивковић,ЊегушПантелић и Јовичић, док су им се са друге стране супротставили: БаиаАбелардоБланСерхиЛуис ЕнрикеГвардиолаПопеску,ФигоСтоичковЂовани и Пици. Занимљиво је да у редовима домаћина није било Роналда, који је у исто време играо за репрезентацију Бразила против Литваније и постигао сва три гола у победи своје репрезентације над противником. На несрећу нашег клуба, одлично га је заменио земљак Ђовани… Звезда је одлично ушла у меч, контролисала игру колико се то може на тако врелом терену, па чак и повела! Хитроноги Братислав Живковић је један од својих многобројних излета на противничку половину завршио голом, и то тако што је одлично утрчао на лопту у простор и клизећим стартом лобовао истрчалог Баију. Нажалост, радост није дуго потрајала, јер је већ поменути Ђовани два пута, и то за само три минута, био на правом месту у право време и оба пута са неколико метара, грудима и главом, савладао Звонка Милојевића. Коначних 3-1 је у другом полувремену поставио Фиго оштром пласираном лоптом по земљи после добре акције. Занимљиво је и да је у другом полувремену у игру ушао Роберт Просинечки и тако по први и једини пут заиграо против Црвене звезде, коју је напустио пет година пре тог сусрета. Владимир Петровић, тадашњи тренер Црвене звезде, после утакмице је изјавио да „пораз није оно што је Звезда желела, али се са постигнутим голом може даље“, а осврнуо се и на лоше суђење француског судије.

Спектакуларни реванш, како на трибинама тако и на терену, уследио је четрнаест дана касније. Звезда је квалитетне минуте са Ноу Кампа у Београду успела да удвостручи и тако, поштено је рећи, током целог меча била више него равноправан ривал, посебно у другом полувремену. Шездесет хиљада људи на препуној и у боје Звезде, Београда и Србије обојеној Маракани било је у прилици да гледа вероватно последњу доминантну игру Звезде против неког од највећих европских клубова. У односу на први меч, Звезда је наступила много офанзивније, јер су СакићаМариновићаДејана Станковића и Пантелића заменили БошковићАнићЉубојевић и Огњеновић, док је Робсон наступио нешто дефанзивније, па је уместо Фига заиграо Надал, а Пиција је, очекивано, заменио Роналдо. Равномерно распоређене шансе из првог полувремена заменила је доминација Звезде у другом: Јовичић је већ у 47. минуту главом пласирао лопту у мрежу, али радост је трајала свега шездесетак секунди, јер је Ђовани у нападу Барселоне по извођењу са центра закуцао лопту у мрежу са десетак метара. Звезда је још јаче нападала до краја утакмице, имала стативу, много шанси и још више полуприлика и укупно једанаест удараца у оквир гола, али резултат је остао 1-1. Витор Баиа, португалски голман, изјавио је након меча да му је та утакмица била најбоља у дресу Барселоне до тада, док је Боби Робсон, који је аплаудирао невероватној Маракани пре напуштања терена, осим похвала на рачун амбијента изјавио и да му је жао што је један тим морао да испадне. Барселона је те сезоне и освојила Куп победника купова победом над ПСЖ-ом у финалу, a oва генерација фудбалера каталонског клуба остаће најквалитетнија и најтрофејнија све до Франка Рајкарда и касније Пепа Гвардиоле.

Последња два дуела између Звезде и Барселоне нису била такмичарског карактера.

Први се збио 16. децембра 1998. године. Припремна утакмица играна на Ла Линеи, стадиону Малаге, протекла је у несвакидашњој одлуци Луја ван Гала, тренера Барселоне, да услед великог притиска због лоших резултата за ову утакмицу уступи своје место на клупи… Жозеу Мурињу! Португалац је био део стручног штаба још од времена Бобија Робсона и двомеча са нашим клубом 1996., али су га очигледно квалитетне стручне способности задржале у клубу и после одласка Енглеза. Барселона је тај дуел добила резултатом 4-1, свих пет голова постигнуто је у другом полувремену, а поред Муриња на клупи, на терену се нашао Пеп Гвардиола, па су тако Барселону, на терену и поред њега, водила два будућа велика ривала и вероватно најбоља светска стручњака. Мурињо је још тада инсистирао на свом систему са два задња везна, једним офанзивним везним и тројицом нападача, што ће касније у Челзију довести до савршенства. За Звезду су на терен изашли: ЈеврићБјеговићМариновићБуњевчевићВитакићИлићШкорићАћимовићГојковићРожерио и Мићић, док је Барселона на терен изашла у саставу: АрнауРајзигерОкуновоПелегриноСерхиГвардиолаРођерЛуис ЕнрикеБабангидаКлајверт и Зенден.

Повела је Барселона већ у 46. минуту голом Кокуа, убрзо је изједначио Мићић, да би убедљиву победу до краја утакмице „домаћину“ донели КлајвертЗенден и Оскар. Упркос томе, каталонска штампа није престајала са оштрим критикама холандског стручњака:

Последњи сусрет Црвене звезде и Барселоне одиграо се 23. августа 2002. године, а у оквиру 37. издања трофеја Гампер, припремног турнира који носи назив jeдног од оснивача и каснијег председника овог клуба. Барселону је поново водио Луј ван Гал, који је некако преживео ударе из претходног периода, чак успео да освоји две титуле и добије отказ, да би управо од ове сезоне започео своју другу, много краћу епизоду на клупи Каталонаца.

На супротној страни се нашао Зоран Филиповић, коме је ово била друга, и последња, сезона као тренера Црвене звезде. У нашем клубу се у то време одигравала смена генерација: играчима из претходног, трофејног периода под вођством Славољуба Муслина – Ранђеловићу, Лалатовићу, Кривокапићу, Богавцу и Младеновићу – било је прикључено доста младих играча и омладинаца, који су и у овом мечу добили шансу: БастаВидићКовачевићЈанковићМиловановићДуњић и Мрђа. У исто време, и холандски стручњак је имао намеру да у овом мечу одмори неке од интернационалаца и испроба поједине млађе играче, па су тако у не превише занимљивој утакмици најбољи били Хавијер Савиола, од којег се очекивало да експлодира после сасвим солидне прве сезоне у клубу; Ћави, који је те године ушао у први тим и Хуан Роман Рикелме, који је у том прелазном року пристигао из Боке јуниорс.

Једини гол на мечу постигао је Фабио Рочембак главом у 80. минуту. Бар према наводима штампе, Звезда је била инфериорна, напади домаћина стерилни, а утакмицу су извукли управо Савиола и Ћави који су у игру ушли у другом полувремену.

С обзиром на актуелни тренутак, јасно је да ће нови сусрет између ова два клуба, и то први такав у историји, морати да се деси у Лиги шампиона, коју је, занимљиво, Црвена звезда освојила пре Барселоне. Па, нека буде што пре!