Јованчићева трка са временом: колико је заиста потребан Црвеној звезди?

Делује никада потребнији..

Много тога је већ написано о бившем капитену Војводине. Без иностраног ангажмана до сада, од нижелигаског блата је дошао до статуса капитена Војводине, а онда је без имало медијске помпе прешао у наш тим као прво летње појачање. Дуго је праћен од стране спортског сектора нашег клуба и није случајно одабран за наследника бившег капитена Мичела Доналда. Ипак ни најоптимистичнији навијачи нису очекивали да ће Јованчић за мање од пола године својом хладнокрвношћу излудити играче ПСЖ-а и Ливерпула и бити прави тас на ваги. Након јануарског одласка још једног фудбалског генијалца Ненада Крстичића, очекивало се да Јованчић потпуно преузме улогу лидера испред одбране Црвене звезде. На припремама је то изгледало веома добро али га је повреда омела да то пренесе и у такмичарске утакмице на почетку пролећног дела првенства. Постоје оптимистични наводи да ће се Јованчић опоравити на време и заиграти у суботу.

Чини се да његов повратак није могао доћи у бољем тренутку и да би његово присуство могло бити од кључног значаја. На две досадашње утакмице против Војводине и Радника, Јованчића је мењао Чаушић. Милојевићев верни војник је још једном добио поверење, али још једном није успео да убеди јавност да је право решење. Недостајало је Чаушићу храбрости и у појединим тренуцима је био потпуно „невидљив“ на терену. Када је наш тим износио лопту и пребацивао тежиште игре на противничку половину, саиграчи су углавном били приморани да прескачу Чаушића јер је веома ретко био у добрим позицијама. Видљиво је како Чаушић нема храбрости да одигра дужи пас и углавном се труди да што мање греши али је јасно да ова позиција изискује доста више храброст у игри. Јованчић је са друге стране показао како централни везни треба да игра без страха и да преузима одговорност. У ситуацијама када противнички тим буде играо висок пресинг, биће изузетно битно да у средини имамо играча који се неће либити да преузме лопту и проследи ју даље до офанзивнијих играча.

 

Управо је ово био највећи проблем нашег тима на претходном дербију када смо се много мучили против високог пресинга нашег ривала. Тада су утакмицу почели Чаушић и Крстичић и деловали су веома лоше. Наши дефанзивци су били приморани да шаљу дуге лопте на Боаћија и Бена који су се тотално изгубили. Марин је био приморан да са крилне позиције улази у средину и силази до наше одбране по лопту што је проузроковало тотални колапс у формацији. Када је на терен ушао Јованчић, све се то променило и управо је он био тај који је примао лопту чак и под јаким пресингом, и потом преносио на противнички део терена, а Црвена звезда заиграла много боље.

То исто ће се очекивати од Јованчића и сада, и због тога ће се сви надати његовом опоравку до суботе. Ту хладнокрвност је показао и против скупоцених звезда Париза и Ливерпула када се није либио да направи дриблинг пред својим казненим простором, одбијајући да избије лопту напамет. Полако али сигурно Јованчић је преузео диригентску палицу овог тима и свим навијачима је сада незамисливо видети тим Црвене звезде без њега.