КА ВРХУ (1990-1992)

Када је у кристалној дворани женевског хотела “Атлантис” жребом одређено да се у полуфиналу Купа европских шампиона састану Бајерн и Црвена звезда пријатно узбуђење представника клубова у три европска купа претворило се у уобичајени хук када се састају гиганти. Био је то најпластичнији знак да је Црвена звезда призната величина.
Око Звездиног двојца Џајић-Цветковић, који је умео да клупску позицију постави на значајан постамент европског гиганта, сјатила се маса новинара, радио репортера, фото репортера и телевизијских сниматеља.

У Женеви смо тога часа упознали другачијег Драгана Џајића. Традиционално одмерен у прогнозама и лепог изражавања о ривалима Звездин директор је изговорио упамћене речи: “Победићемо Бајерн и у Минхену и у Београду”.

Око овог меча зачело се незапамћено интересовање навијача Црвене звезде. Догађај је прерастао категорију спорстког колорита.

Сви путеви воде у Минхен – и за оне који ће бити срећници да се нађу на Олимпијском стадиону и за оне који ће чежњиво чекати на почетак великог двобоја. Победа у Минхену обележила је почетак можда и највећег ишчекивања у историјату Црвене звезде. Чак је и пред Бари било мало другачије, због сигурности коју су улила два фантастична меча са  Баварцима. Београдски дуел са Аугенталеровом четом остаће упамћен као еп о спорсткој драматици која се догоди само једном.

Иза спортске трагедије која је прво задесила нашег голамана Стевана Стојановића до Ауманове спортске трагедије када је лопта Аугенталера под командом Синише Михајловића затресла његову мрежу у последњим  секундама драме на београдској “Маракани”, као завршног чина правде, текла је бистра река напојница Звездиних играча. Оних који су тога данa били јунаци за Бари, свих оних који су годинама пекли и испекли навику Црвене звезде на праву Европу. Отпочели су ту борбу за Звездино европско име Рајко и његови корифеји незаборавним сусретима са Манчестер Јунајтедом, у незабораву када је Топлак положио главу у дуелу са Ћерватом из Фиорентине за добробит Црвене звезде. Наставиле су је све Звездине генерације. Свака на свој начин у Купу европских шампиона, да би  национални очај био 1971. када је Звезди у Атини недостајао у то време један од коловођа европског фудбала, Драган Џајић, због казне и само грам спортске среће да у паклу старог Панатинаикосовог стадиона не буде као што је било. На Вемблију се у финалу родио Кројфов Ајакас, а не Џајићева Звезда, која је у то време била јача од Ајакса, али живеће звездаши за највећи чин. Биће нових лепота у сазвежђу европских великана.

Три пута Кројфови наследници Ван Бастен, Гулит и Рајкард неће успети да надиграју Црвену звезду играјући за моћни тим Милана. Ни у Милану ни на Маракани када је Савићевићев гол прогутала густа магла  због које је утакмица била прекинута.

И била је. Јесте отишао у Марсеј капитен Драган Стојковић, али Звезда је стасала за највећа дела. Општенародни стимуланс са Звездом учинио је финални меч са Олимпиком из Марсеја, који је Бернар Тапи великим капиталом уконпоновао у велику екипу, догађајем број један у Звездиној историји.

СВЕДОК ЕПОХЕ: ДРАГАН ЏАЈИЋ

– Дуг је био живот са неправдом. Двадесет година пре нашег тријумфа у Барију, Звезда је заслужила да буде европски првак. Лично сам пуне две деценије патио због тога. Судија Карпентер ми је загорчао живот у Јени. Искључио ме је без разлога, сада бих рекао да је другачије.
Искључио ме је, после ми је одмерена казна тачно колико је трајао циклус у завршници Купа европских шампиона. Потом нас је задесио ужас, непоновљив пех у реванш сусрету са Пантинаикосом у Атини, када смо већ одшкринули врата Вемблија где је игран финални меч. Наш тим је тада имао шта да тражи у финалном мечу са Ајаксом, још како. Али… Бари је, једноставно морао доћи. Формирали смо велики тим. Гледајући га у првом мечу са Грасхопесом, у мечу који је био нерешен, а који смо могли и да изгубимо у Београду, убеђивао сам данима себе да је у питању био само један слаб дан. Када смо заблистали у реванш сусрету у Цириху видео сам најважнији европски пехар у Звездином дому. Извели смо потом велики шампионски поход, фантастичан до те мере да сам смео рећи да ћемо победити славни Бајерн. У борби до голих пенала у финалном мечу са Олимпиком из Марсеља веровао сам у правду и у целу историју Црвене звезде чије су три или четири генерације постављале темељ победе у Барију.