Калемегдан, колевка српске кошарке

Завршни турнир овогодишње Евролиге биће одигран у Београду средином маја. Стога је, као део промотивне кампање, на сајту Евролиге објављен текст Владимира Станковића, познатог домаћег кошаркашког новинара, о почецима кошарке у нашој земљи. Навијачима Црвене звезде може бити посебно интересантан, јер указује не само на почетке југословенске кошарке, већ и кошаркашке секције нашег клуба. Преносимо преведен текст у целости.

„Реч је турског порекла и састоји се од две речи: кале (град) и мегдан (поље). Уствари, у питању је историјски споменик, неки од зидова датирају из трећег века пре нове ере, када је Београд, тада део Римског царства, тада носио назив Сингидунум. Испод зидина, спој Саве и Дунава ствара прелепу слику видљиву са калемегданског видиковца, место које не пропуштају да посете туристи који посећују српску престоницу.

Историја Калемегдана је дуга и богата, али у овом тексту ћемо говорити о српској кошарци која је рођена управо унутар зидина ове историјске тврђаве.

Познато је место рођења, а и година, 1945., али кошарка је представљена Србији 20 година раније, 1923. године. У то време Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (која ће постати Краљевина Југославија 1929. године) је добила посетиоца у лику Вилијама Виленда, мисионара Црвеног крста. Он је, такође, био кошаркашки мисионар. Као гост Београда од 27. септембра до 20. октобра поменуте године, и током наведеног периода, подучавао је кошарку у Основној школи „Краљ Петар И“, успешно обавио свој посао и отишао задовољан. Заправо, у својим мемоарима истакао је да су „Јужни Словени показали највећи таленат за кошарку, поред Естонаца“. Много година касније његова предвиђања гледе Југословена (они су Јужни Словени) показала су се тачним.

1930. године, кошарка је почела да егзистира у једној организованијој форми, са првим клубовима и првим утакмицама, али још увек говоримо о несигурним почецима са несигурном будућношћу. Кошарка се играла и током Другог светског рата, али је прави почетак био током лета 1945. године. Рат још увек није био завршен у Београду, Спортско друштво „Црвена звезда“ које је укључивало и кошаркашки клуб, је основано 4. марта. У лето 1945. године, нови клуб је имао у свом саставу Борислава Станковића, Небојшу Поповића, Радомира Шапера и Александра Николића. То је једини клуб на свету који успео да подари два члана Куће славних у Спрингфилду (Станковић и Николић) и (сву) четворицу чланова ФИБА Куће славних у Женеви. Њих четворица носиоци су највиших признања ФИБА. Међутим, те, 1945. године, они су били само играчи кошарке, млади студенти са амбицијом и јасном визијом. О њима ћу у даљем тексту говорити као о „Четири свеца српске кошарке“, са фокусом на Калемегдан.

„Четири свеца“ су били играчи, али такође људи са јасним циљем, који су отпочели много трендова. Од почетка су демонстрирали високе организационе способности. Оно чега су били свесни је да не знају пуно тога о техничким генералијама. Недостајало им је материјала за учење и искуства, тако да су морали да уче на турнејама у иностранству и од тренера који су долазили у Београд да их подучавау основама кошарке. Један од првих је био Веселин Темков из Бугарске, који је стигао 1946. године. Хенри Хел из Француске је био тренер југословенске репрезентације за квалификациони турнир за Светско првенство 1950. године у Буенос Аиресу. 1954. године Роберт Буснел, француски тренер који је „отворио очи Ранку Жеравици“, како је то сам велики тренер изјавио, такође је долазио у Београд.

Глад за учењем, у комбинацији са природним талентом и генетским предиспозицијама (велики број високих мушкараца) је утицао на брз развој кошарке у Београду. Град је постао епицентар кошарке у коме је Звезда доминирала националним првенствима између 1946. и 1955. године, али добра кошарка са добрим играчима играла се и у Љубљани, Задру, Загребу, Карловцу, а касније и у Сплиту, Чачку, Сарајеву и Скопљу. Једна од тајни успеха југословенске кошарке лежу у равномерном регионалном развоју.

Утакмице између Звезде и Партизана су увек привлачиле велику масу људи који би преплавили трибине на Калемегдану. Утакмице су игране лети, ноћу, у врло пријатној атмосфери. Али крајем 1940-тих година и почетком 1950-тих година Калемегдан се претворио у једно заиста посебно место. Пријатељство међу играчима уз помоћ неколицине музичара створило је идеју о „Ноћи звезда“ на Калемегдану. Војислав Симић, који тренутно има 93. године, а рођен је 1924. године, је био управник Динамо оркестра, који је чинило 15 музичара који су направили музичку револуцију у Београду са својом новом музиком. Свирали су џез, нешто на шта нису увек благонаклоно гледали комунистички лидери, али ти људи су били испред свог времена. Свирали су песме Дјука Елингтона, Каунта Бејсија и Глена Милера. Играчи су имали домаћи задатак током својих турнеја по западним земљама: морали су да донесу кући плоче, да би Симић и његови момци могли да свирају музику са истих уживо касније.

Партизан и Звезда су имали и женске кошаркашке тимове који су привлачили велики број гледалаца. Познати писац Иво Андрић, аутор романа „На Дрини ћуприја“ и добитник Нобелове награде за књижевност 1961. године, био је редован посетилац на тим утакмицама. Љубица Оташевић, која је играла за Звезду и репрезентацију, је сматрана за велику лепотицу и ускоро је отпочела и филмску каријеру, радећи неколико пута као замена за Софију Лорен.

Мало-помало, уз кошарку и „Ноћи звезда“ који су привлачили елиту града, Калемегдан је постао популарно место које су сви желели да посете. То је трајало до 1967. године, када је Југословенска кошаркашка федерација одлучила да промени календар такмичења тако да се утакмице играју од октобра до априла, што је једна од најбитнијих одлука у историји југословенске кошарке, јер је у целој земљи постојала само једна наткривена дворана, и то у граду Зрењанину, који није имао тим у првој лиги. Четири београдска клуба – Звезда, Партизан, ОКК и Раднички – морали су да играју у дворани Београдског сајма, али до краја 1968. године хала на Новом Београду је завршена, а истој се ускоро придружила и и легендарна Хала Пионир, 1973. године, која данас носи име Николића, једног од „Четири свеца“.

Калемегдан не само да и даље опстаје, него је и даље битно место и за Звезду и за Партизан, нарочито током лета. Ту је отворен Музеј историје српске кошарке. Канцеларије Црвене звезде су украшене сликама из 1950-их. Неке од њих можете видети у оквиру овог текста, а које служе као сведочење о другачијем, незаборавном времену, које је постојало захваљујући људима са визијом, талентом, храбрости и вером.

Када неколико хиљада људи из иностранства буде стигло у Београд следећег маја на Фајнал-фор, предлажем им да посете Калемегдан. Лако је доћи тамо, на је крају Кнез Михајлове улице. То је прелеп парк, украшен цвећем и са прелепим погледом на ушће Саве и Дунава. И, наравно, ту су и легендарни кошаркашки терени. Вреди видети их.“