КЛЕПТОМАНИЈА

„Клептоманија је по дефиницији нагон за крађом без обзира на вредност или корисност украдених предмета. Клептоманија се сврстава у ред менталних поремећаја. У свом истинском манифестовању (не као ad hoc оправдање за повремене крађе) клептоманија је врло ретка, међутим има нас који смо се тог поремећаја нагледали у приличној мери на примеру нашег назови ривала. Док је спортско-политичко-медијска спрега зачињена повременим примесама криминалног миљеа, више од деценије обезбеђивала „макабизацију“ српске кошарке и док је затирала сваку помисао на постојање било какве противтеже или равноправног ривалства, навијачи Црвене звезде су из прве руке могли посматрати манифестације горе поменуте поремећене тежње чеда ове спреге.

Неко би рекао да сам превише груб када текст започињем дефиницијом клептоманије. Покушао сам наћи нешто прикладније, али када чињенице идеално потпадају под дефиницију збора нема. Како другачије назвали досадашња искуства са „трансферима“ наших играча у један други, мањи, клуб. Насилно и противправно раскидање уговора упркос противно одлукама надлежних органа „зарад интереса српске кошарке“ индоктринација (да не кажем киднаповање) играча који су већ на припремама, садистичко експлоатисање (посредно узрокованог) мањка средстава у клубу који су годинама називали „државним пројектом“… Дугачак је низ играча који су хлеб насушни потражили у клубу у коме је брашна и пекара (ил каквих других занатлија и плодова њиховог рада) увек на претек имало. Поменимо само Луку Богдановића, Ђура Остојића и Милоша Вујанића… Мрачна времена коју су на срећу већинског дела Србије отишла у историју…или ипак можда нису. Клептоманија на жалост, као и сви други поремећају, не јењава временом. У преводу клептоман остаје клептоман. И за ту тврдњу имамо показни пример.

Стефан Јанковић је иза себе имао промењиву сезону, где је након периода адаптације, који му је омогућио наш клуб, имао неколико веома запажених утакмица, којом приликом је целој звездашкој јавности, која га је здушно подржавала (и када му није ишло), током читаве сезоне, дао назнаке шта можемо очекивати од њега у будућности. Те назнаке су допринеле да смо га многи пројектовали у једног од стубова екипе у овој сезони, у којој треба (или је требало) да врати све оно што је у њега уложено, што од стране клуба, што од нас навијача. Међутим, до тога можда неће доћи. Стефан сада има савете и саветнике у служби горе описаног поремећаја, ојачаног полу-политичким амбицијама личне промоције на рачун нашег клуба, који су истрајни у намери да му објасне да му будућност није у црвено-белим бојама. Ти саветници, по имену Раде Филиповић и Владимир Драгутиновић, овог момента (и у данима иза нас) покушавају да играча који је у целости исплаћен и у кога су уложени огроман рад и стрпљење, зарад „добробити српске кошарке“ преместе у један други клуб. Делује познато?(ко је рекао Лука Богдановић)

Модус из пређашњих времена је на жалост опет активан, и опет су у главним улогама страначки послушници (овог пута са богатим стажом у занатско-оперативним пословима), који своје мало име покушавају ојачати на рачун великог имена нашег клуба. Тај самопрозвани анти-естаблишмент клуб који и у данима највеће финансијске кризе у својој богатој историји успева плаћати пословни простор на Дедињу, плату спортском директору од 7.000 евра, доводити играче као на траци, са јуришником владајуће партије на челу, уз сву своју „финансијску немоћ“ је изгледа ипак довољно финансијски моћан да плаћа више него ли клуб који они називају „државним банкоматом“. Неком делује као парадокс, а неко ипак може да сабере два броја па да закључи ко држи државну Мастер Дина картицу. Анти-естаблишмент?….да, да … авангарда, панк и понекад Марко Булат.

Но, вратимо се теми.
Ескорт дама…овај Партизан… жели да доведе у своје редове Стефана Јанковића. У ствари не толико они колико њихов први човек, коме очигледно треба довољно популистичких вести за новоотворени Твитер налог, па је симбиози ове тежње и просте финансијске рачунице горе поменутих „шаптача“ поново добио крила, готово давно заборављени клептомански поремећај. Стефан Јанковић је играч под уговором, исплаћен до задњег динара…али поменута тројка даје све од себе да „интерес српске кошарке“ још једанпут буде задовољен. Мене неко да пита, знам шта би им дао (не Стефана Јанковића). Не само због тога што сматрам да Стефан има потенцијал, не само због тога што сматрам да је правно и морално у обавези према нашем клубу, не само зато што га баш наш ривал покушава отети (у буквалном смислу) … него и због Луке, Милоша, Ђуре (бљуц) … због умора од пасиве у односу на болест преко пута, због смрада у образложењу „интереса српске кошарке“, због јагњеће коже коју вуци носе…а вукови опет око нашег клуба…а кад сви постанемо свесни да су око нас вукови онда ће нам се само касти чиме их ваља растерати.

Што се Стефана Јанковића самог тиче, то већ зависи он њега самог. Од тога да ли је свестан где је дошао, шта му је дато, шта је у њега уложено. Да ли је свестан колико кошта сваки атом енергије који се потроши да му се не опсује ближа и даља фамилија када направи трећи глуп фаул у низу, већ му се уместо тога подари аплауз подршке. Колико је потребно да се не осуђује његов спор период адаптације на кошарку и на живот у овој држави, да се не осуђује „шабанисање“ са „екипом“ у граду који је велик, а опет довољно мали да се знао где, ко, шта кад и пре него што се ишта деси. Колико лако се подршка трансформише у своју антитезу.

Ако није свестан наведеног, онда ће свакако бити међу онима који ће му као проститутке сваке власти одговарати карактером, и елиминисаће себе као вредног помена односно времена утрошеног на писање овог текста. У том случају дрес Црвене звезде свакако никада није заслужио да носи.“