Мађарско море мртво

Мађарска можда нема море, али има ратну морнарицу и имала је “лаку коњицу”, можда најснажнију фудбалску армију у историји фудбалских војевања. Педесетих година прошлог века потомци Сибињанин Јанка, предвођени харамбашом Пушкашем, просто су харали  фудбалском Европом. Чета мала, али одабрана, у саставу: ГрошичБузанскиЛорантЛантошБожикЗакаријашБудаиХидекутиКочишПушкаш и Цибор на бојном пољу  била је толико доминантна да је својим противницима остављала једино могућност часног пораза. Али попут Александра Македонског, Наполеона и других великих освајача, ни војска императора Густава Шебеша није успела да у потпуности загосподари светом, да се домогне фудбалског Олимпа и потврди статус “фудбалских божанстава”. Свој “Ватерло” имала је 4.јуна 1954. године у Берну, када је у финалу Светског  првенства поражена од Западних Немаца – 2:3, од исте оне екипе коју је само две недеље раније играчки просто понизила са 8:3.

Каснија политичка дешавања десетковала су мађарску “лаку коњицу”, остављајући је без неких од њених најбољих коњаника. Али чак и лишена помоћи ПушкашаКочишаЦибора и Хидекутија, Мађарска је и даље била фудбалска велесила у тој мери да је шездесетих година два пута била олимпијски првак, а легендарни асови добили су достојне наследнике у АлбертуМатраијуШандору,  ШипошуБенеуФењевешију…О снази мађарске фудбалске репрезентације сведочи и чињеница да “плави”, који су се тада налазили на свом историјском врхунцу, били олимпијски победници и европски вицешампиони, преко двадесет година нису осетили сласт победе у дуелима против свог северног суседа, а мађарски тимови – Хонвед, Ференцварош, Ујпешт Дожа – готово редовно су излазили као победници из дуела са нашим екипама.

Зато и  елиминација нашег државног првака Црвене звезде у дуелу са мађарском Ујпешт Дожом у оквиру првог кола Купа европских шампиона у сезони 1960/61 не представља превелико изненађење за све боље познаваоце ондашњих фудбалских прилика. Али  оно што представља изненађење јесте убедљивост тог пораза И чињеница да је у две утакмице Црвена звезда играчки и резултатски  просто декласирана.  Изненађење је тим веће ако се има у виду снага Звездине екипе и чињеница да су чак четворица њених играча играла у финалу Европског првенства исте године, а тројица њих – ДурковићШекуларац и Костић уврштени у идеални тим истог, као и то да су се исти играчи окитили титулом олимпијског првака.

Можда разлоге Звездиног  убедљивог пораза треба тражити управо у одсуству двојице европских вицешампиона Дурковића и Шекуларца и изостанку капитена Поповића, у тихој смени генерација  и знатно измењеном играчком кадру, у коме више било легендарног голмана Беаре и чудесног команданта одбране Љубомира Спајића, у недораслости младих лавова ВукићевићаСтојановићаМилићевићаМилошевићаМелића и  Мијушковића да замене прекаљене ратнике, рутинере.  Тек, ондашњи командант Звездине армије Милорад Миша Павић, Ваљевац који у својој тактичкој умешности није нимало заостајао за својим земљаком војводом Мишићем, на мегдан “аустроугарској” коњици извео је прилично чудну формацију са шест играча којима је дуел са Мађарима био “ватрено крштење”.  Чак ни почетничка срећа и рано вођство црвено-белих, преко Топлака,  нису били довољни  Звездином стратегу да понови подвиг свог славног земљка и тријумфује у бици за Београд. Гости су погоцима Гороча и Кухарског преокренули резултат и осветили се потомцима војводе Мишића за пораз у два светска рата.

Београдски пораз није поколебао Павићеву  армију и она је на мегдан мађарској коњици отпутовала са вером у победу, чврсто решена да потврди снагу и неуништивост српске копачке, да  покаже свету како и ми коње за трку имамо.  Црвено-бели су дуго одолевали налетима и све до 74. минута били у игри да једним поготком преживе будимпештанску голготу и пласирају се у наредну рунду, на мегдан славној Бенфици. А онда је мађарска коњица кренула у страховит јуриш и са два сјајна маневра успели да пробију бедеме Звездине одбране и савлада немоћног голмана Вукићевића. Обезглављена и демотивисана, Звездина армија до краја је поклекла још једном, што је Мађарима било довољно за више него убедљивих 3:0.

Био је то најубедљивији пораз Црвене звезде у дотадашњој историји европских надметања. Али уједно И почетак великог ривалства, које ће резултирати величанственом победом црвено-белих од 4:0 у првом колу истог такмичења десет година касније. Џајић и другови до ногу су потукли мађарску коњицу, задајући јој ударац од које се она никада није опоравила.