Минхенска трагедија убила „Бејзбијеве бебе“

На данашњи дан пре тачно 60 година, Европом и светом је, иако су техничке и комуникационе технологије биле тек у повоју, брзином светлости одјекнула стравична вест. „Авион у коме су били играчи и стручни штаб Манчестер јунајтеда из Минхена није полетео“ гласило је штуро саопштење немачких контролора лета, које у први мах нису сви разумели. То „није полетео“ на несрећу значило је да се авион компаније БЕА „Елизабетан“ није одвојио од писте, већ да је експолдирао и у свом трупу заувек угасио 23 живота, од којих су седморица били „Бејзбијеве бебе“ једва пунолетни дечаци, чију је светлу будућност прекинула несвакидашња трагедија.

Капитен Роџер Берн, Томи Тејлор, Џеф Бент, Еди Колмен, Марк Џонс, Дејвид Пег и Били Велан заувек су отишли у легенду. После две недеље, од задобијених повреда, преминуо је и млади Данкан Едвардс, један од најнадаренијих играча у историји „Гордог Албиона“.

Плакала је и Србија, плакао је Београд, плакала је Црвена звезда, плакало је особље ресторана „Мадера“ у којима су обе екипе вече пре утакмице четврт финала Купа шампиона биле на заједничком дружењу… Плакали су и небо и земља.

Уплакане очи, склопљене руке и поглед у небо били су најчешћи призор на улицама свих фудбалских градова света. Беара, Митић, Станковић, Зековић, Поповић, Шекуларац, Костић, Тасић… Сви они заједно у тишини су се присећали хука са стадиона ЈНА, који су изазивали њихови дуели са Чарлтоном, Вајолетом, Едвардсом и осталим фудбалским великанима Манчестера.

Одлична утакмица, бројна стечена пријатељства, пун стадион, обећање да ће се два велика ривала на терену поново срести, као мехур од сапунице одувала је зла судбина, и уместо у небо, авион пун великих људи и играча усмерила у објекат на крају писте. Велики гигант наставио је да живи и да се уздиже, освајао је бројне титуле, изродио неке од најбољих играча икада, али сећање на 6. фебруар 1958. године и минхенску трагедију никада није и не треба да избледи.

Такође један занимљив детаљ каже, да је помоћник Мат Бејзбија телефоном позвао тадашњег секретара енглеске Лиге из Минхена и замолио га да пролонгира заказани првенствени меч. Међутим, овај је то из револта, зато што се и поред препоруке острвским клубовима да не играју европска клупска такмичења, Манчестер оглушио о њих, одбио предлог. Спортски инат и глад за фудбалом, нису могли да умире Црвене ђаволе, који су пошто-пото желели да стигну у заказано време на меч… Нажалост, за седморицу њих, меч са најтрофејнијим српским клубом је био последњи у животу.

Актер меча који је Манчестер јунајтед и Црвену звезду, нажалост на овај начин заувек везао и који је постао историјско наслеђе оба клуба, био је и Драгослав Шекуларац. Друга Звездина звезда тим поводом дала је интервју „Вечерњим новостима“ који у целости преносимо.

Чувених „Безбијевих беба“, које су два дана раније захваљујући ремију на стадиону ЈНА елиминисале београдске црвено-беле, и данас се сећа легендарни Драгослав Шекуларац.

Непоновљиви дриблер био је актер меча, 4. фебруара 1958, у којем је Звезда пропустила неколико прилика да победи и избори мајсторицу…

– Све у вези с тим данима неизбрисиво је урезано у моје памћење. Били су то врхунски фудбалери и сјајни момци и пријатељи – каже Шекуларац.

Шеки као да самом себи приписује део кривице за трагичну судбину чувене генерације „црвених ђавола“…

– Утакмица је била невероватна, Манчестер је водио са 3:0, а онда смо ми успели да изједначимо и имали смо прилике за потпуни преокрет. Најбоља шанса је била моја, ма стопостотна! Али, промашио сам и они су се пласирали у полуфинале. Пошто нас је Јунајтед претходно добио на „Олд Трафорду“ са 2:1, да сам ја погодио за 4:3 играла би се мајсторица, највероватније три дана касније у Италији. Они се у том случају не би враћали кући из Београда… Ма, ко зна колико пута сам себи рекао: „Е, Шеки, куд бре ниси био бољи голгетер, сви ти момци би остали живи да си затресао мрежу“ – са сетом у гласу говори Шекуларац.

Играчи Црвене звезде и Манчестер јунајтеда нису били само велики ривали на терену.

– Ми смо с њима остварили невероватно пријатељство! Сви су били пријатни и васпитани, прави енглески џентлмени. После утакмице сам с Бобијем Чарлтоном и несрећним Томијем Тејлором, који је погинуо у том кобном авиону, изашао у „Метропол“ и провео незаборавно вече. Због те генерације целог живота бескрајно поштујем Манчестер јунајтед и дан-данас у кући немам своју фотографију, али чувам урамљену слику тима који је нестао тог 6. фебруара у Минехну. Туга… Ето шта ти је живот.