НА ДАНАШЊИ ДАН: Певала је цела планета да је наша Звезда првак света!

На данашњи дан, 8. децембра, пре 27 године, Звезда је завладала планетом!

-Је л’ видиш ти оно брдо?- Видим
-А је л’ видиш ону планину иза њега?- Видим
-А је л’ видиш около друга брда, и планине, и ово море? – Видим.

Е сад замисли сва брда, и све планине, и све реке, равнице, језера, мора, и океане овог света, и све што преостаје – е ми смо били били прваци свега тога. – Хлад Малиганович, РСБ форум.

Само шест месеци након освајања Купа европских шампиона у Барију, Звездини навијачи су имали прилике за нову огромну радост! Читав Свет био је под нашим ногама! У “земљи излазећег сунца“, шампион Европе, Црвена звезда, је у финалу Интерконтиненталног Купа, на Олимпијском стадиону у Токију, пред 55 000 гледалаца, са 3-0 савладала шампиона Јужне Америке, чилеански Коло Коло, Оно што се често каже: “Велике утакмице стварају велике играче“, обистинило се и у престоници Јапана. Ова утакмица је у светски фудбалски фокус избацила Владимира Југовића, као нову велику звезду светског фудбала, који је био јунак утакмице са два постигнута гола.

Чилеанци су важили за изузетно неугодну екипу, коју је предводио тренер са наших поднебља, Мирко Јозић, који је управо у Чилеу водио омладинску ререзентацију Југославије до титуле светског првака 1987. године. Био је то свакако плус за јужноамеричку екипу, јер је њихов тренер одлично познавао фудбал тадашње Југославије. Ипак, и то им није помогло да остваре повољан резултат.

Екипа Црвене звезде под вођством Владице Поповића потукла је Чилеанце са 3-0, головима Владимира Југовића у 20. и 60. мин. и Дарка Панчева у 75. минуту. Јужоамериканцима није помогло ни тошто су читаво друго полувреме играли са играчем више пошто је у 43. минуту искључен Дејан Савићевић, најбољи играч ове генерације, који је у 20. минуту био асистент Владимиру Југовићу, и све до тог момента био најбољи играч на терену.

Присећајући се ове утакмице, која је била круна његове тренерске каријере, Владица Поповић је изјавио да је веровато да ће играчи победити.

– Пре свега ми је било важно да сваког играча познајем у душу, да препостављам како би реаговали у неким непредвиђеним ситуацијама. И Баш у Токију нас је задесио пех. Дејан Савићевић је одиграо врхунска 44 минута, а онда код нашег вођства од 1-0 одговорио на провокацију противничког играча и добио црвени картон! И данас ме често питају какава је била моја реакција у свлачионици? Нисам се љутио на њега, ниисам смео да уносим немир у екипу. Смирено сам му рекао: “Дејо, сед се истуширај, сад је готово! Не вреди да дискутујемо. Сад више нисмо битни ти ни ја. Битна су она десеторица која ће играти друго полувреме“. У тим тренуцима нам је најмање био потребан хаос, иако нам се првобитни план срушио као кула од карата. Дејо је био кедан од кључних играча, ас светског формата, али морали смо даље без њега. Нису ту више могли да ми помогну ни мама, ни тата, ни председник клуба. Решење сам пронашао у Синиши Михајловићу, који је добио задатак да као лево крило преузме један део Дејине улоге, и да у наставку утакмице покуша да дода, пренесе лопту или угрози гол шутем из даљине.

Владимира Југовића је утакмица у Токију лансирала међу великане фудбалске игре.

– Царевали смо на светској фудбалској позорници. Шампионска жеља и знање, шампионска игра у Токију, Због искључења сјајног Дејана Савићевића, асистента за први погодак, првак Јужне Америке 46 минута је имао играча више на терену. Ипак, искључење Савићевића је за нас био мотив више да извучемо максимум. У паузи између два полувремена закључили смо да не смемо да наседнемо на провокације Јужноамериканаца, који су користили сваки тренутак за пљување, чупање за косу, шта све нису радили… Два моја поготка, плус прецизан шут Панчева… Довољно. И превише. За жетву трофеја. Један је припао само мени: кључеви последњег модела “тојоте“, вредне 14 000 долара. Поклон најбољем играчу динала, поклон који је годину дана раније добио и чувени Франк Рајкард! Дивота, права дивота. Оцена у београдској штампи: “Једанаест!“ Дан незаборава. Мој најсрећнији дан у животу!

Звездин голман у Токију, Звонко Милојевић је и пре утакмице знао да ће Звезда победити:

– Оног тренутка када смо на стадион кренули са песмом “Одакле си селе“, знао сам да побеђујемо. Рекао сам то играчима док је Илија Најдоски подизао пехар. Тренутке у Токију никада нећу да заборавим. Саиграчи су ми од свег срца честитали на одбранама, нарочито на оној када сам у 69. минуту зауставио Јањезов ударац, присећао се популарни Милоје.

Играчи ни једног тренутка нису посумњали да ће и тог 8. децембра изаћи као победници. Знали су да реванша нема. Знали су – ко победи сад, биће првак света заувек!