НА ДАНАШЊИ ДАН: Рођен Владимир Дурковић

На данашњи дан 1937. године рођен је Владимир Дурковић, легендарни фудбалер Црвене звезде и репрезентације, достојни наследник Бранка Станковића на позицији десног бека. Рођен је 6. новембра 1937. године у Ђаковици, каријеру је започео у тада друголигашком Напретку из Крушевца, где је већ са шеснаест година постао првотимац. На једном од тада уобичајених омладинских логоровања 1955. године запазио га је тренер Црвене звезде Миша Павић и довео међу црвено-беле. Дрес Црвене звезде први пут је обукао 22. новембра 1955. године, на пријатељској утакмици против Динама 3:1 у Панчеву, само 22 дана пошто је потписао приступницу за наш клуб. Интересантно је да је Дурковић у Звезду доведен као навални играч и да је прве три сезоне у црвено-белом дресу играо у нападу, углавном на позицији десног крила.

 

 

Осим изразитог талента популарни „Дуре„, како су га звали, у почетку готово ништа није показао, тако да се већ постављало питање оправданости његовог ангажовања. Почео је да се шета од једног до другог крила, променивши сва места у навали. А највише је преседео на клупи за резервне играче. Прве сезоне (1955/56), у којој је Црвена звезда освојила трећу шампионску титулу у клупској историји, Дурковић је одиграо само седам утакмица, а следеће, у којој је екипа поновила успех од претходне сезоне и окитила се четвртом шампионском титулом, чак и једну мање. Тек треће године у Црвеној звезди, можда и игром случаја, постао је ненадмашни десни бек и стандардни првотимац. Повлачењем Бранка Станковића и одласком Новака Томића на одслужење војног рока отворило се слободно место на позицији десног бека и дуго се лутало за наследником легендарног Амбасадора, све док позиција уз десну аут линију није поверена „Дурету“. Приликом једног гостовања нашег тима у Мароку 1957. године, ондашњи „технико“ Црвене звезде Светозар Кика Поповић предложио је Дурковићу да игра десног бека, што је овај, међутим, одбио, чврсто уверен да је његово место у напада, уз РајкаШекијаБору КостићаТоплакаРудинског… Тек на наговарање челника и стручног штаба пристао је да се макар опроба на понуђеној позицији и после само годину дана дебитовао је у репрезентацији и постао један од најбољих десних бекова у историји југословенског фудбала.

Дрес Црвене звезде Дурковић је носио једанаест сезона, од 1955. до 1966. године, одигравши 405 утакмица и постигавши 30 голова, 177/7 првенствених. Са црвено-белима освојио је пет титула првака Југославије – 1956, 1957, 1959, 1960. и 1964. године и три национална Купа – 1958, 1959. и 1964. године.

Статистика:

1955/56 – 7/1, 1956/57 – 6/1, 1957/58 – 21/5, 1958/59 – 18/0, 1959/60 – 22/0, 1960/61 – 20/0, 1961/62 – 19/0, 1962/63 – 5/0, 1963/64 – 20/0, 1964/65 – 24/0, 1965/66 – 15/0, укупно: 177/7.

И док је његов допринос шампионским титулама из 1956. и 1957. године био сразмерно мали, Дурковић је био један од најзаслужнијих играча за освајање шампионског звања 1959, 1960. и 1964. године, а играо је у сва три финала Купа Југославије, 1958. против Вележа – 4:0, 1959. против Партизана 3:1 и 1964. против Динама 3:0. Годинама је био један од најбољих играча, стуб и ослонац екипе, чврст и бескомпромисан у дуелима, непрелазан у одбрани, хитар и продоран у нападу, интелигентан играч који је увек изналазио најбоља и најрационалнија решења. А његова интелигенција последица је и његовог образовања, похађао је музичку школу и студирао права. Свирао је добро кларинет и имао чак и неколико јавних наступа, а због клупских и репрезентативних обавеза није стигао да положи неколико преосталих испита на београдском правном факултету.

После 11 сезона у црвено – белом дресу, одлучио је да се опроба у иностранству, а његова прва дестинација у иностраној каријери била је Борусија из Мехенгладбаха, за коју је наступао у сезони 1966/67. Право је чудо да Дурковић, играч немачког менталитета и схватања игре, који је на терену остављао целога себе и изгарао од првог до 90. минута, није успео да се наметне у Борусији и избори за статус стандардног првотимца. Очигледно је да је и њему био потребан период адаптације и прилагођавања на нову средину. После само једне сезоне и десет првенствених утакмица, Дурковић напушта Борусију и потписује за француски Сент Етјен. Прелазак у редове овог француског прволигаша испоставио се као једна од најбољих потеза у Дурковићевој каријери, раван оној трансформацији од просечног десног крила у неприкосновеног десног бека. Сент Етјен је у то време био клуб у успону, који је крупним корацима грабио ка врху француског и европског фудбала и коме је за тај последњи искорак недостајао управо играч Дурковићевих квалитета и искуства. За четири године проведене у Сент Етјену (1967 – 1971), Дурковић је освојио три титуле првака Француске – 1968, 1969. и 1970. и два национална купа 1968. и 1969. године, одигравши чак 116 првенствених утакмица. Дурковић је одмах по доласку у клуб актуелног првака Француске, постао стандардни првотимац и у тој првој сезони (1967/68) одиграо све 34 првенствене утакмице. Што као играч Звезде, што као играч Сент Етјена, Дурковић је освојио осам шампионских титула и пет националних купова, и са 13 освојених националних трофеја и дан-данас држи рекорд међу југословенским фудбалерима.

Желећи да каријеру заврши у клубу у коме неће имати превелико играчко оптерећење, одлучује се за швајцарски ФЦ Сион, што ће се испоставити као последња станица његовог играчког, али, нажалост, и животног пута. и у новом клубу освојио је све симпатије навијача и био међу најбољим играчима. После једне утакмице против француске Бастије, игране за „Куп Алпа“, Дурковић је трагично изгубио живот у ноћи између уторка и среде 22. јуна 1972. године. “ Умрети у возу који је искочио из шина, у авиону који експлодира, то је тужно, жалосно. Али завршити живот под мецима једног пијаног полицајца – то је ужасно глупо. Таква је, међутим, кобна судбина Владимира Дурковића, убијеног у ноћи између уторка и среде, у мирном малом граду Сиону. Невероватно, али, авај, истинито!“ Под насловом „Наш пријатељ Влади, париски лист „Л‚еqуипе“ је овим текстом обавестио светску јавност о трагичном завршетку сјајног југословенског фудбалера, који је у 35. години живота, 22. јуна 1972. године, у 10.30. часова, упркос хируршкој интервенцији , подлегао течким повредама од хитаца које му је испалио у стомак припити швајцарски полицајац, кога несрећни Дурковић није ничим изазвао!

Поред четири утакмице за омладинску (1956) и једне за младу (1959), Дурковић је одиграо и 50 утакмица за најбољу југословенску репрезентацију и међу ретким је југословенским фудбалерима који су просласвили златни јубилеј – 50 утакмица у националном дресу. За најбољи државни тим дебитовао је 11. септембра 1959. године у пријатељској утакмици против Мађарске (2:4). Дебитовао је заједно са славним голманом Милутином Шошкићем, који је на овој утакмици заменио прослављеног Владимира Беару. Последњу утакмицу и „златни јубилеј“ прославио је опет заједно са Шошкићем 1.јуна 1966. године у пријатељском сусрету против Бугарске – 0:2 у Београду. Дакле, за мање од седам година Дурковић је забележио педесет утакмица у националном дресу, од чега чак 39 узастопних, чиме је други на листи, иза Стјепана Бобека са 44 узастопна репрезентативна наступа. Од 11. септембра 1959м, када је дебитовао у националном дресу, до 16. 06. 1962. године и утакмице са Чилеом у борби за треће место на Светском првенству, Дурковић није изостао ни са једне утакмице „плавих“. Заједно са Шошкићем и Јусуфијем поставио је и један рекорд.Ужа одбрана наше репрезентације играла је 33 пута у сатаву Шошкић – Дурковић – Јусуфи… Пре тога БеараСтанковић и Црнковић играли су 28 пута заједно, а пре рата Фрањо Глазер – Бернард Хугл и Јозо Матошић 23 пута.

Са репрезентацијом је учествовао на Европском првенству 1960. године у Француској Олимпијским играма исте године у Риму и Светском првенству 1962. у Чилеу.
На Европском првенству 1960. године Југославија је освојила сребрену медаљу након пораза у финалу од СССР-а са 1:2, а Дурковић је, заједно са ШекуларцемКостићем и Галићем уврштен у идеални тим шампионата. У полуфиналу, плави су после величанственог преокрета савладали селекцију домаћина са 5:4, у финалу били апсолутно доминантни над Русима, али нису успели да своју теренску надмоћност претворе у победу и тиме освоје прву златну медаљу у историји југословенског фудбала.

ИДЕАЛНИ ТИМ ЕВРОПСКОГ ПРВЕНСТВА 1960.

Јашин – Дурковић – Масопуст – Иванов – Новак – Метревели – Нето –Шекуларац – Галић – Костић – Понедељник.

Оно што је пропустила на Европском првенству у Паризу, Југославија је, са Дурковићем у тиму, остварила на Олимпијским играма у Риму 1960. године. После победе над Данском у финалу – 3:1, освојена је једина златна медаља у досадашњој историји југословенског фудбала. Интересантно да је Дурковић финалну утакмицу играо на позицији центархалфа док је у улози десног бека играо фудбалер Војводине Новак Рогановић.

KРАТАК ЖИВОТ – БЛИСТАВА БИОГРАФИЈА!