Небојша Глоговац: Желим представу на Маракани!

Звездашки интервју – Небојша Глоговац

Због обавеза на сцени Југословенског драмског позоришта, није ситигао да уживо погледа 143. вечити дерби, и паролу Делија са његовим цитатом из филма “Небеска удица“, али је са одушевљењем и искреним осмехом на лицу примио ту информацију. Имамо част да вам кроз интервју са јединим од наших најбољих глумаца, Небојшом Глоговцем, представимо нову категорију на нашем сајту, где ћемо са познатим звездашима причати о актуелностима везаним за Звезду у циљу ширења и промовисања правог духа звездаштва. У даљем интервјуу можете прочитати шта популарни глумац мисли о Делијама и њиховом фанатизму, како види Звезду данас, шта мисли о повратку Драгана Џајића у клуб, плановима да од Маракане направи огромну позорницу за глумачку представу, како би мотивисао играча, спрези фудбала и глуме, лику Драже Михаиловића, чији лик глуми у серији која још није приказана…

Почнимо од једне од најакутелнијих тема последње недеље, реците нам да ли сте гледали вечити дерби прошле суботе?

 Имали смо представу, па смо овде на екрану гледали, прво полувреме цело, а онда друго помало. Али, драго ми је да смо се извукли после 1-2 на полувремену, то се ретко дешава, да се издигну тако.

Да ли сте приметили можда натпис на Северу?

– Не, који?

Управо ваше речи из „Небеске удице“, „Знаш како се постаје прави шампион – изађеш на терен кад је најтеже, и победиш“.

– Супер, феноменално, баш ми је драго!

Какав је био осећај да баш у том филму глумите гробара, као и у Артиљеру када облачите дрес Партизана?

– Као што сам рекао у Артиљеру, изаћи ће ми осип (смех). Глуп је осећај, било је много зајебанције на ту тему, али то је професионална ствар и нема ту много дилеме. А у „Удици“ то нисам ја, то је Каја (смех).

Били сте један од кандидата за Скупштину клуба, што је изазвало доста позитивних реакција међу звездашима у јавности. Како је дошло до тога, ко Вас је контактирао?

– Људи из Звезде, што сам ја прихватио са задовољством. Додуше, нисам био на првој Скупштини јер сам имао пословне обавезе, али то је нека врста задовољства и части, да су ме позвали. Не знам колико бих могао да допринесем, не бих волео да будемо тамо само манекени, него да покушамо нешто да добрим идејама размрдамо. Да размрдамо Звезду као клуб и неке добре контакте са публиком остваримо, привучемо неке нове људе и тако даље. Видећемо. Моја идеја је да се једна представа Југословенског драмског позоришта игра на Маракани.  То би био велики пројекат, да поред бине ту буду и видео-бимови. Ето, видећемо да ли ћемо успети.

Верујте да Звездашима значи подршка људи попут вас…

– Било је ту неких малих проблема. Појавио се тада као неки списак непожељиних пред гласање, где сам ја попиздео и хтео сам да одем да питам људе о чему се ради. Па су ме неки пријатељи замолили да то не радим, већ да они то истраже, па су то истражили и испало је да је то нека глупост и да сам ипак пожељан (смех). Било је то објављено у скоро свим новинама, као неки списак пожељних и непожељних, али добро, то је прошло, и испоставило се као нетачно.

Што се тиче представе коју сте поменули, постоји ли нека посебна представа која је у плану?

– Пошто је моја идеја, онда би ишла вероватно моја представа, Сумњиво лице је сада у оптицају, али то је још на нивоу идеје.

Колико сте стигли да испратите актуелна дешавања у клубу?

– Углавном по новинама, али новинама не верујем баш превише, а тешко је ту бити заиста добро обавештен. Лукић овамо-тамо, Баш ми је драго што се Џајић вратио. Остало не бих могао превише да коментаришем јер немам праве податке.

Како се Вама чини мешање државе у спорт, што се дешавало и у култури?

– Наравно, то се дешавало на све стране, отприлике дођеш у неким годинама до закључка да многе ствари на које си се ложио постају фарса. Да су неке утакмице у прошлости продате, неке купљене, да су неки политичари дали паре да би зарадили, бизнисмени, и тако даље. Све то оставља горак укус у устима, јер то није оно на шта се ложиш – на игру, на фудбал, да твој клуб побеђује. То постаје игра уствари неке лове, улагача и деоничара. То је ружно и временом схватиш да су многе сфере друштва тиме прекривене и долази до рушења неких младалачких илузија.

У спорту се одавно окрећу позивима политичарима, а видели смо и да у култури постоје сличне тенденције. Зар је све стварно дошло на тај ниво у култури и спорту да нема другог излаза?

– Ми у култури имамо најјаднији буџет у региону. То је 0,3 посто, поређења ради, Хрвати имају пет пута више, иако нас је седам милиона… Све то говори да овој власти није стало до културе и финих ствари. Онда, борећи се за свој и живот позоришта морамо неком да се обратимо. Стављају на силу управнике које они хоће, понашају се према култури и позоришта као да су фабрика лежајева. Они у културу не улазе, само излазе и не дају никакав допринос нити помоћ.

Колико Вам обавезе дозвољавају да испратите утакмице?

– Ретко у последње време, нисам острашћен навијач, на дербије сам највише ишао, и на неке велике утакмице. Не могу рећи да сам редован посетилац, на Северу сам био на почетку, гледао сам Реал Мадрид, Галатасарај, пре 15-20 година, тако нешто, већ је 20 година пролетело јеботе… Овако преко телевизије, али смешна нам је та лига и фудбал, без обзира на љубав, врло често није за гледање. Чим ми у пет година таквог фудбала не можемо титулу да узмемо. Постоји продаја, трговина играчима, не постоји заједништво, не постоји тим који се навикао, једни на друге, увежбан, синхронизован. Таман се нешто уигра, оде овај, оде онај, мења се управа, и онда испочетка.

Памтите Звезду која је била првак Европе, а сада је у тешкој ситуацији. Како Вама изгледа податак да и сада Звезду више људи прати у првенственим утакмицама него тада?

– То је фанатичан ентузијазам који је за свако поштовање. Свака част људима који Звезду прате увек и поред лоше игре, то ценим, а са друге стране од Звезде очекујем да им узврати.

Видели смо и слику вас и ваших синова у Звездиним дресовима. Да ли их васпитавате у том духу да прате клуб?

– Ја сам покушавао да их васпитавам тако, али ми Звезда није узвратила добрим примером. Не могу да гајим код њих губитничка осећања, ложимо се, идемо на утакмицу и пуцамо од ОФК Београда… Потребно је да Звезда мало ојача како би могао код клинца да се гаји победнички менталитет. Тешко је детету рећи кад се цео свет диви врхунском фудбалу за ово домаће „е знаш, ово је право“…

Да ли сте дошли у ситуацију да гледајући Звездину утакмицу проживљавате Живца из Кенгура?

– Па скоро на свакој утакмици Живац излети из мене (смех) жалећи за пропуштеном шансом, глупим потезом, али увек се надам до 90. минута, до самог краја најбољем, као у Кенгуру.

Некада је Дејан Станковић са 18 година сам решавао најважније утакмице, док данас играчи од 22-23 године не могу да достигну ни приближан ниво. Да ли можда данас постоји неки генерацијски јаз, па су млади у неком грчу или страху па не напредују довољно?

– Мислим да је то питање селекције и доброг тренажног процеса. То је нека основа да од младог човека који има одређене способности, одређен мишићни  ментални састав, направиш правог играч. Не може он то сам.

Да ли постоји победа коју бисте издвојили као најдражу?

– Тешко, тешко, свака победа је драга, можда ипак Звезда – Бајерн… оно у Барију је била безвезе утакмица, али Звезда – Бајерн је стварно био фудбалски спектакл.

Јесте ли имали омиљеног играча?

– Волео сам Савићевића да гледам. Његове наступе генијалности, кад му дође. Кад га није ујела оса или када му није отишао примицач (смех).  Волео сам га и због духа, и због идивидуалности, због храбрости, због свих потеза које је правио.

Пореклом сте из Херцеговине, често сте у детињству ишли у село вашег деде из Драмишева код Невесиња. Баш у Невесињу звездаши праве акцију у којој обликују велики грб на планини Вележ, да ли сте упознати са тиме?

– Наравно, наравно, упознат сам. Они су озбиљни фанатици. Мој ујак, Раде Самарџија,  је када сам ја био мали долазио редовно на Звездине утакмице. Ти пређеш 600-700 километара да би одгледао једну утакмицу, шта више да коментаришеш. А у Невесињу је много таквих, врло често долазе на утакмице.  Скоро 90 посто насеља навија за Звезду, то им је велика душевна храна.

Како гледате на тај ентузијазам да се толико километара прелази због 90 минута, има ли паралела са неким другим сферама?

– Не знам за нешто слично, то је стварно за поштовање. То су озбиљне припреме које се планирају данима унапред, па сналажење за спавање ако треба, па повратак, разноразне препреке… треба много љубави и снаге да то изведеш. Не можеш то на силу.

Како вам се чини премијера филма Артиљеро, којој су присуствовале и глумачке и спортске звезде, од Драгана Џајића до Немање Видића?

– Све је то било лепо, само да је Сава центар одрадио све како треба и пустио тон како треба, оно је било брука… лепо је што су сви дошли, зато је пројекција требало да буде права и перфектно урађена, али због тонских грешака није… А требало је да буде управо због гостију. Иначе, Немања је фин, скроман момак, одличан је тип.

Да ли Вам је рекао нешто о филму?

– Нисмо стигли да причамо после филма јер су га сви живи салетали, давао је аутограме и сликао се, а није ишао на журку после филма. Нисмо стигли да причамо после филма, али смо пре саме пројекције поразговарали на обострано задовољство.

Да ли постоје ривалска пецкања међу глумцима?

– Стално се прозивамо, али све на нивоу пријатељског зезања, ништа претерано.

Ко су најзагриженије колеге навијачи?

– Војин Ћетковић, мој кум, навија за Звезду, Ђуричко такође, Бане Трифуновић, док је са друге стране Бјела редован, често путује са Партизаном, за остале не знам… гробари се нешто крију (смех), не показују се транспарентно баш… Ту је Сергеј, али то је више била пропагандна машинерија…

Да ли постоји нешто по чему бисте упоредили спорт и глуму, између осталог, оба се „играју“ за публику?

– Бертолд Брехт је написао трактат на око 30 страна где анализира однос фудбалске игре и лопте као предмета сукоба, акције давања голова… и то пореди са позоришном игром и драматургијом у позоришту. Постоји озбиљна веза, то је веза живота и спорта, позоришта и живота и спорта.

Управо Велика сцена ЈДП носи име по Љуби Тадићу. Вероватно знате његове речи „Нема велике љубави без велике радости, али и велике патње, е то вам је Црвена звезда“, шта мислите о томе?

– Да, он је био загрижени звездаш… озбиљан, сваку утакмицу је посећивао. Лепе речи, Љуба је имао много тога да каже, пуна му је била глава мудрих мисли, то је још једна. Примењива и на друге сфере живота, универзална, за жене, за фудбал, за свашта.

Како достићи тај Љубин ниво, он је оставио велики траг у позоришту, али и Звезди. По њему је названа Велика сцена, али међу навијачима постоји мишљење да и Звезда треба да му се одужи…

– Како не, како не… има ту још један сегмент, што је живео у времену које је било благонаклоно према уметности и спорту… видиш, могла би Скупштина тиме да се позабави, требало би размислити мало о томе, видећемо  како.

Вратимо се на Љубине речи – верујете ли у то, у тај круг среће, и веру да ће чврста вера помоћи да се превазиђе патња?

– То је основа, да ће после кише доћи Сунце, и морамо у то веровати да се не бисмо сјебали од кише. Али потребни су докази, назнаке повремено, победе, као што је ова у дербију. Такве ствари враћају веру и публику. Видео сам да се боре, да су смогли снаге да после аутогола дођу до преокрета. То је то, скупиш јаја и удри.

Како бисте их ви можда мотивисали?

– Не знам, али већ дуже време мислим да треба да постоји неко ко је завршио психологију, психијатрију, хипнотизер, мотиватор, мотивациони тренер или шта већ. Неко ко би умео да им објасни, да им пробуди праве прекидаче када се погубе. Када помисле да је нешто немогуће, изгубљено, да им врати снагу и веру, деловањем на мозак. То су ипак млади људи и мислим да многима од њих треба нека таква фигура. Добро, тренер је ћале, али им је потребан очигледно још неко ко ће да запали ту искру поново. То би требало увести, човек који зна где се крије страх, и да га истера из тих људи, да им врати храброст. Мислим да би то било јако пожељно.

Управо Ал Паћино  има једну такву сцену у филму, у свлачионици тима у Америчком фудбалу… Да ли можда можете да замислите себе у таквој улози

– Разумем ту силу и то је јако значајно. Не знам да ли бих ја баш могао тиме да се бавим, али могао бих да одглумим. Ту је потребна јака снага ума и озбиљно поверење играча, и озбиљна стратегија како ћеш једну групу младих људи да мотивишеш, када су у лаганом паду.

Има једна занимљива изјава Емира Кустурице на ову тематику која каже да Немачке играче покреће Кантов категорички императив, док је нашим фудбалерима потребно шест шамара у свлачионици…

– (Смех) Ма наравно, све је то помешано. Тај човек (мотивациони тренер) би требало да зна толико много ствари о нашем менталитету, као и да уме њима да барата, јер је он такав, чудан и луд, да некад из ината умемо да оставаримо највеће ствари, а некад неке једноставне задатке не знамо да обавимо како треба. Човек који би се бавио мотивацијом тих људи не би имао ни мало лак задатак. Али сматрам да нам је један такав неопходан у клубу.

Да ли би наше фудбалере боље мотивисао Каја из “Небеске удице“ или Живац из “Кенгура“?

– Мислим да би Живац био делотворинији, али ипак, ни један ни други нису прави за то.

Имали смо несвакидашњи случај да против Спартака из Суботице на почетку пролећне полусезоне буде преко 40000 људи, и уместо да то буде ветар у леђа играчима, њима као да су се везале ноге…

– Не знам, ту је онда или младост или неискуство, а можда и страх од одговорности. Понављам, ту би опет требало да буде с њима тај мотивациони тренер, који ће ту трему да им претвори у полет.

Можете ли да упоредите глуму у позоришту и на тв-у?

– Разлика је само у изразу. Камера те ограничава на крупни, средњи или широки план, зависно од тога да ли користиш различита средства изражавања. Јачи или слабији глас, јачи или слабији гест и тако даље… Док је у позоришту све један кадар и публика бира где ће да гледа. Разлика је у ширини израза. Предност позоришта је што се дешава ту пред људима. Као жива свирка и плоча, то је та разлика. У позоришту си цар, газда сцене! У том тренутку је све је у твојим рукама и рукама твојих колега, а на на снимањима за ТВ може да се деси да погрешиш, па да двадесет пута вртиш нешто док не буде добро, и то добро остане записано.

Глумили сте различите ликове до сада. Од опуштених ликова из краја, преко оца који је пред највећом могућом моралном дилемом, до ментално заосталих ликова… Колико је тешко извршити такве трансформације ликова?

– То је мој посао. То учиш у школи. Мој посао се умногоме тиче разумевања других људи. Треба разумети некога ко је потпуно различит од тебе. Зашто је такав какав је, зашто поступа тако како поступа, шта га је натерало на то. Замислити његову мисао, његов свакодневни живот… и представити у та два сата тај исечак његовог живота на позорници у односу на оно што се десило у његовој биографији је разлог зашто се дешава то што ми гледамо на представи. Зашто је баш такав. Разумети све то је један од делова мог заната, а затим то и одиграти, односно пропустити кроз себе.

Глумили сте у неколико филмова који имају везу са спортом. Је л’ вас привлачи та тематика?

– Како да није. Мени су привлачни сви феномени и све оно што утиче на наше животе, све оно што нас означава, одређује, упућује… Све је то јако занимљиво, пре свега мени,  да видим и из личне перспективе како се и шта мени дешава у глави и која се врата отварају мени и људима око мене, тако да је спорт ту једна велика ставка и важан чинилац друштва. Зато нам је и стало, зато желимо да то буде добро и квалитетно, јер на неки начин покреће неке друге ствари и неким чудним путевима отвара разна врата и доноси неко задовољство које ти после доноси и елан. Много ствари је уплетено у све то.

Шта мислите о играчима који воле да “глуме“ на фудбалском терену?

– А, то је сјајно! То је задатак за Академију.То треба да се проучава у глумашкој школи. Ти потези и та фолирања су невероватна. Јуче сам баш гледао неки снимак. Голман дрекне нешто на играча и овај се ухвати за главу, и падне. Али као да га је гром погодио. И цео живот се чудим играчима, играчима када избаце лопту у аут и обавезно дижу руку и вичу: “Наша“ Исто тако и када праве фаул. Испада да никада нико није крив за фаул и да нико није избацио лопту (смех). То је потпуно невероватно. Не знам, ваљда у жару борбе то сами тако раде.

Пошто на позорници имате прилику за непосредан контакт са публиком, јесте ли некада размишљали како је фудбалерима пред 60 000 људи?

– Како да не. Има ту једна врста спаса, то што су обузети игром и темпом који се ту дешава и та лопта која мора да се прати и тако даље. То ти донекле склања мисли од тога да си пред 60 000 људи, имаш другу занимацију. Али сигурно да није свеједно  У неку руку те носи, кад си на свом терену па те навијачи бодре и дижу, а са друге стране када ти звижде и када су против тебе, сигурно да није свеједно.  То мора да се научи како се с тим барата и да на то не обраћаш пажњу када ти отежава, а када те носи, пустиш га да те носи. Аплаузи сигурно да помажу, када направиш добар потез, било на терену или на позорници и то ти даје енергију. У томе је лепота игре.

Колико вам треба да се припремите за одређене улоге?

– Зависи од тежине улоге и од обимности пројекта. Неке за 4 недеље, неке за два месеца, неке за 6 месеци. Неке представе се раде по 3-4 месеца, неке по 4 дана. Зависи од обимности пројекта и колико је све то грандиозно.

Да ли се дешава да вас случајни пролазници памте по неким ликовима из серија или филмова и по којим најчешће?

– Да, да, редовно. А у зависности од друге стране су и ликови. Старије госпође и људи из унутрашњости по Златку из “Породичног блага“ неки љубитељи другачијих филмова по ликовима из Кенгура или Муња, док љубитељи неког другог жанра по Клопци или Хадерсфилду. Свако има нешто своје и сви ме зову различитим именима (смех).

То је био случај и на премијери Артиљера, многи клинци нису знали како се зове Пеђа Бјелац и онда су сви причали како хоће да се сликају са “Бароном“.

– (Смех) То је то. Тако је у нашем послу.

Ускоро ће се појавити у јавности нова серија “Равна Гора“ у којој глумите главну улогу, генерала Драгољуба Дражу Михаиловића. Какво је ваше мишљење о његовом лику и делу?

– То је једна неправедно запоставена фигура из наше историје. То је човек који је био професионални војник, који је учествовао у борбама од Балканских ратова па на овамо. Завршио је највише војне школе. Човек који је задужио ову земљу и народ својом храброшћу тиме што је бранио Србију на различитим фронтовима. Онда су га комунисти скрајнули и направили од њега неког издајника, антихероја или не знам шта су све покушали да ураде. Много људи због тога данас има погрешно мишљење о том човеку, који је заслужио наше пуно поштовањеи захвалност. То је једна велика историјска неправда, коју ћемо кроз ову серију покушати да исправимо, али тиме што ћемо бити реални. Нећемо од њега правити некакавог свеца и причати неке бајке, него онако како се стварно и догодило, по неким историјским фактима, који су доста дуго скривани од јавности због комунистичке пропаганде.

Једна однимљивост у тој серији Звездаш глуми Дражу, а партизановац Тита.

 Ха-ха-ха, па у принципу тако су се и одвијала политичка дешавања око та два клуба. Партизан је увек био Југословенски оријентисан, а Звезда српски. Они су тако и основани, њих су увек водили војни генерали.

Иако још нико није видео прву епизоду, већ сте наилазили на различите коментаре и одређени отпор.

– Људи суде о нечему што још није настало и тек је у повојима и на папиру. А већ су почели да дају оцене о томе што је потпуно глупо. Али, очекивао да  људи који су 60 година уживали партизанске привилегије бити против, али треба да се осветли мало и друга страна медаље.

Мислите ли да ће ова серија утицати на људе да се окрену својој историји, пошто нас на ТВ-у бомбардују турским серијама?

– Све је то ок, треба знати и туђу историју, али треба знати и своју. Немам ништа против турске историје. Напротив, мислим да је изузетно занимљива и пребогата, али имамо и ми наше занимљиве историјске догађаје и личности.

Кога би сте од историјских личности волели да играте?

– Па ево Дража. Мислим да је он један доста леп залогај, поготово с обзиром на то да је мој деда био у четничком покрету, и да ми је отац свештеник. То је цела једна прича мог одрастања и мог живота, где се све то крило и морало је да се ћути о томе, да не дај Боже не би било неких репресалија или да се ја не бих излануо нешто у школи, јер сви смо морали да волимо Тита и тако даље… То је дуго тако трајало и тињало у неком запећку, и ово ми је у ствари велика сатисфакција, да ето том деди кога сам обожавао, који ми је био идол и моје обожавано биће, сада могу на неки начин да узвратим за ту љубав коју ми је дао.

Велика медијска помпа се подигла због филма Анђелине Џоли и вашег одбијања да учествујете у таквом филму, можете ли нешто више да нам кажете о томе.

– Ја сам покушавао да се оградим унапред, да се не би радио још један филм о “Србима кољачима“ који иду около и бију ко махнити а да сви остали седе скрштених руку. Ево и дан данас видимо да то покушава да се представи свету као тако. Зато сам се оградио, али изгледа да је та ограда била исувише висока за њих а је нису прескочили и нису ми дали сценарио на читање, што се на крају испоставило као моја добра одлука и добар сплет околности по мене.

Колико се филм данас злоупотребљава у пропагандне сврхе?

– То је очигледно. Нема ту шта да причамо. Има  више филмова има који служе некој лови и одређеној ујдурми или због креирања јавног мњења него филмова који се баве људским и уметничким питањима.

Колико бисте Ви водили ту неку борбу корз филм. Имате ли жељу да учествујете у неком флму који би приказао Србе у позитивном смислу. Колико је та борба узалудна и има ли сврхе?

– Велико је питање, када овако видиш чему служи Хаг и како се цела та машинерија захуктала, која је очигледно против нас. Не знам колико би имало сврхе, али би било паметно и добро. Души би било мило направити нешто на ту тему. Некако је баш сувише очигледно да нас не воле, али не знам зашто. Можда се плаше (смех).

С обзиром на данашње стање у држави и друштву, има ли истине у чувеној фрази: “Какво је стање у Звезди, такво је и у држави“?

-Апсолутно! Врло тачно! Веома тачна паралела, на неки чудан начин, али је тачна, нажалост.

Имате ли неку поруку за Звездаше за сам крај у овим тешким тренуцима за Звезду?

– Држ’те се! Не дајте се, биће боље!