Није ово било лоше

Помешани утисци јавности после првог меча, иако је прошле године у ово време, против Спартакса, било више проблема у игри.

Екипа Црвене звезде вратила се у Београд после премијерне утакмице са Судувом. Утакмица је завршена најнепопуларнијим резултатом у фудбалу, што значи да наш тим у реваншу креће од нуле, и има апсолутни императив победе. Наравно, сви бисмо волели да је резултат био позитивнији, и да је маневарски простор у другом мечу већи него што је данас, али црвено-бели су већ неколико пута у последњих пар сезоне били у сличним ситуацијама, и знају како из исте да се извуку.

Црвена звезда је, суштински, одиграла два различита полувремена – док су наши момци тркачки доминирали у првом полувремени, игра је била флуиднија, комбиновали су и Јованчић и Иванић, нарочито Марин, али је изостала завршница. Изостао је већи број играча у финишу акција, са нагласком на Бена и Боаћија. Милуновић је демонстрирао стабилност и сигурност, наметнуо се као ауторитет у одбрани, све до момента пред крај меча када је направио грешку крај леве аут линије коју, срећом, Готал није казнио. У другом полувремену цео тим је играчки пао, фудбалским речеником говорећи, „фалила су нам плућа“ за нешто више.

За систем игре који форсира Милојевић евидентно је да су нам потребна продорнија крила, или макар једно од њих. Марин је мађионичар са лоптом, свугде га има, нуди се, креира, мења позиције, улеће у средину, што значи да је од капиталног значаја да његов парњак на супротној страни демонстрира већи степен продорности и игре 1 на 1. Тај играч је фалио синоћ, иако је на његовој позицији играо Ел Фарду Бен, јунак прошлосезонских европских квалификација. Управо је Бен био једна од спорнијих тачака, с обзиром на то да је пречесто улазио у средину када је ту већ било превише играча. Није било никога да шири игру са стране, и то је нешто на чему ће Милојевић морати да инсистира у реваншу меча. Међутим, и поред тога, наши момци су у првих пола сата игре успели неколико пута да дођу до гола ривала, упутили су пар опасних шутева и на срећу ривала нису повели. Меч смо завршили са 17 удараца ка голу Судуве, а тај број ће на Маркакни бити несумњиво већи.

Позитивна ствар, такође, је што нисмо потценили ривала. Штавише, можда смо преопрезно ушли у меч, али је евидентно да је степен озбиљности био на потребном нивоу. Можда су наши момци били нервознији него што је требало, пре свега Јованчић и Марин који су улазили у вербалну расправу са прилично смушеним судијом који је у пар наврата пропустио да пусти предност за наш тим, а можда нас је оштетио и за пенал у другом полувремену. Играч калибра Марина мораће да буде смиренији на Маракани, нарочито јер сада, када има улогу капитена, предводи наш тим како играчки, тако и психолошки. Хозе Алберто Кањас одиграо је 20-ак минута, и поред једне крупне грешке на средини терена којом је отворио потенцијално опасну контру ривала, био је коректан. Његовим уласком елиминисана је потреба да се Марин спушта ниско и креће у организацију напада, што се повремено дешава са Јовичићем на терену, којем изношење лопте са наше половине није једна од јачих страна у игри. Кањас би могао да буде битан фактор у реваншу, нарочито ако стартује, јер његов оштар, прецизан и сигуран пас могу на трави Маракане да утичу на квалитетну игру по земљи из које ћемо, надамо се, створити довољан број прилика.

За коначан резултат, ипак, биће нам потребни и нападачи, а Боаћи и Павков тренутно делују одсутно. Популарни Боћко, уколико буде стартер и на Маракани, мораће да уради много више, а не би било изненађење да Милојевић посегне и за Томанеом, нашим новим појачањем. Било како било, црвено-бели имају императив тријумфа, што значи да ће у меч ући најспремније и најопрезније могуће. Ту је Милојевић на свом терену, сигурно ће спремити екипу како треба, а уколико успе да идентификује и реши макар неке од поменутих проблема, Звезда не би требало да има већих проблема у реваншу.

Није ово било лоше како је можда јавност интерпретирала.