Они су стварали кошаркашку секцију: Љубодраг Дуци Симоновић

Играч који се једном рађа, генијалац на терену и ван њега. Најбољи играч света, неколико пута у екипи Европе, одличан шахиста, музичар, магистар правних наука и доктор филозофије – Љубодраг Дуци Симоновић.

Један од најбољих кошаркаша у историји клуба је без икакве сумње Дуци Симоновић. Своју каријеру почео је у краљевачкој Слоги, а првотимац је постао већ са – тринаест година. Само четири године након тога заиграо је и за државни тим. У Црвеној звезди играо је од 1967. до 1976. и у том периоду освојио је две титуле, три Купа и Куп победника купова.

Највеће признање Симоновић је добио 1970. године, када је са репрезентацијом Југославије постао светски првак, а проглашен је и за најбољег играча света. За репрезентацију Југославије одиграо је 107 утакмица и постигао је 1018 поена, уз то освојио је шест златних и две сребрне медаље. За репрезентацију Европе наступао је седам пута. Ипак, прерано је завршио репрезентативну каријеру, већ са 23 године после Олимпијаде и после инцидента са Порториканцима.

Оно што је сада непојмљиво многима који прате спорт је то да је Дуци Симоновић поред врхунске спортске каријере бележио успех и у школској клупи. Постао је магистар правних наука и доктор филозофије, а касније је постао и аутор многих књига.

И у то време је људима било интересантно како успева да усклади обавезе професиналног спортисте и одвоји довољно времена за учење. Он је истицао да је најбитније бити концентрисан и усредсређен на то што радиш, па је тако издвојио један дан за учење и припремање испита, а следећи би био потпуно посвећен кошаркашким обавезама. Био је жељан знања, хтео је да сваког дана научи понешто, било са лоптом или над књигом, и унапреди себе.

Још једна занимљивост у вези са овом правом спортском личношћу је то да је научио да игра шах већ са пет година, од оца који је био пасионирани шахиста. Управо шах му је усадио такмичарски дух, жељу за борбом и победом. Његов карактер најбоље осликава и то што је дневно одиграо и стотину шаховских партија! Свирао је гитару, иако је његова мајка желела да јој синови свирају виолину. Међутим, његов хоби било је читање стрипова.

Један је од оних играча који нису могли бити заустављени када имају свој дан. Одлична техника шута, префињена техника и урођени кошгетерски ген чинили су га једним од најбољих кошаркаша тог времена. Био је први бек са висином од два метра, што му је омогућило да лако закуцава, па је постао и први бек који закуцава на овим просторима. Чинио је то савршено, тако да лопта малтене није додиривала мрежицу. Атипично за то време, када готово није било могуће провући новине испод ногу кошаркаша приликом скока, он је био “небески скакач“. И увек у свакој ситуацији користио је „главу“ како би изградио најбољу позицију. Имао је перфектан, школски изграђен шут са малим скоком у страну (противници кажу да је тако изводио шут да би избегао контакт са њима и избегао евентуалне повреде). Уколико бисмо га поредили са неким играчем, то би био Дирк Новицки, који по прорачунима америчких стручњака има најправилнији шут, где лопта улази у кош под углом од 60 степени. Свако ко је тренирао кошарку зна да је основа свега игра 1 на 1, да све креће од тога и да се ту види прави квалитет појединца. Дуци је у тој игри био ненадмашан.

Имао је понуде НБА клубова, пратили су га и прижељкивали многи у њиховом дресу, при чему би био међу првим Европљанима у лиги, можда и први. Међутим, није желео да иде у Америку.

Велики борац, велики играч остао је у Звезди и играо сезону малтене са клинцима. Насупрот себе имао је најбољу генерацију Партизана у историји, са Далипагићем и Кићановићем. И није се предавао! Борио се до краја, убацио је 59 поена и то без тројки које још нису биле уведене! Најбољу екипу на овим просторима, Југопластику, савладао је малтене сам са преко 50 убачених поена. Петорка Мока Славнић, Капичић, Цветковић, Вучнинић (касније Живковић) и Симоновић је једна од најквалитетнијих у историји Црвене звезде, док је бековски тандем Славнић – Симоновић вероватно најбољи који је икад виђен у црвено-белом дресу. Честа ситуација на тренингу је била следећа: у једном углу стоје и причају Мока, Кићановић и Ракочевић, а у другом Сарјановић, Вучковић и Симоновић који убацује шутеве из свих ситуација до бесвести.

Одлазак Дуција из Звезде и Моке у Партизан увео је Звезду у двадесетогодишњу кризу и агонију, а истовремено уздигао Партизан који до тог времена није представљао значајан фактор у југословенској кошарци.

Још једна ствар која је обележила његову каријеру је искључење из тима на Олимпијади у Минхену 1972. године. Порторико је победио Југославију, али је на допинг контроли утврђено да су два играча из Порторика користила недозвољене супстанце. Цео тим је одлучио да не настави такмичење уколико се то не регулише; ипак, стигло је наређење из државе да се на то ни не помишља. Једини играч који је остао доследан договору је Симоновић и то га је коштало места у тиму.

Управо му је борба за правду била не само играчка, већ и карактерна, црта свих ових година. Један од првих играча (можда и једини) који је отворено причао и негодовао о учењу тренера “подлим триковима“ – противио се било ком средству које није у духу спорта и фер-плеја.

Након Звезде наступао је у Немачкој и био фантастичан, током целе сезоне убацивао је преко 40 поена. Када би то гледали из данашње перспективе, са тројкама његов просек поена би био и преко 50. Нажалост, такав играч и човек је имао великих проблема све док није добио националну пензију: морао је да се бави кошарком и у зрелим годинама, играо је у Старој Пазови. Веома хладна хала и лоши услови утицали су на пуцање једног од капилара на плућима, а стално крварење дефинитивно га је одвојило од паркета.