Они су стварали кошаркашку секцију: Неша Илић

Још један кошаркаш кога представљамо у овом серијалу о легендама нашег кошаркашког клуба је Небојша Неша Илић, човек који је уз Звезду од дечачких дана до дана данашњег.

Можда и највећи таленат са ових простора који ипак није направио каријеру какву су му предвиђали. Био је члан чувене Каријеве генерације из Бормија, која је освојила све у млађим селекцијама. Управо Неша Илић је био најбољи стрелац екипе (15.3 поена по утакмици) поред ДивцаКукочаРађеЂорђевића… Кари Пешић је једном приликом изјавио да није радио са бољим шутером у својој богатој каријери.

Неша Илић је у црвено-белом дресу наступао на 301. утакмици и налази се на шестом месту листе играча са највише наступа. Играо је за Црвену звезду у периоду од 1985 до 1997. године (уз двогодишњу паузу, када је наступао у Шпанији за Касерес где је био трећи стрелац лиге). Налази се на четвртом месту најбољих стрелаца у Звезди, постигао је 4732 поена. Држи и рекорд по броју постигнутих поена у једној сезони. У шампионској сезони 1992/1993 дошао је до бројке од 1287 поена на 43 одиграних утакмица. У чак четири наврата је био најбољи стрелац лиге.

Популарни “Шоне“ држи још један рекорд. Против Војводине, 21.11.1992. године убацио је чак 71 поен и надмашио рекорд Дуција Симоновића (59 поена на једној утакмици). У настваку је кратак снимак те утакмице:

Иначе, те сезоне му је просек био 34 поена. Када су га питали како коментарише свој успех и то што је надмашио Симоновића и Далипагића кратко је рекао:

– Жао ми је , зато што су бољи играчи од мене.

Први играч коме су навијачи скандирали име и презиме је управо Неша Илић. Имао је шарм и харизму, таленат и потенцијал у рангу најбољих наших играча са ових терена, међутим и поред тога није успео да направи оно што се очекивало. Фантастичан шутер, префињене технике, био је способан да “затрпа“ кош било које екипе. Скок шут, висок лук и лопта која погађа само дно мрежице. Тај сегмент игре је довео до савршенства тако да му није било потребно да мења стил игре. Улаз му није био јача страна (а није га ни претерано користио), док у одбрани био сасвим солидан.

Неша Илић је био победник, борац, спреман да преузме шут у одлучујућим моментима и донесе победу. То говори и његов јуниорски репрезентативни стаж, где је у пакленој конкуренцији будућих НБА звезда управо он добијао лопту у одлучујућим моментима. Спортске дрскости му није мањкало, међутим велика скромност ван терена је можда један од разлога што није направио више. Скромност и ненаметљивост ван терена нису му ишле у прилог, можда је баш тај недостатак ега и став велике звезде оно што га је онемогућило да стекне статус какав су имали асови тог времена. Неша Илић је остао исти, уживао у кошарци и у својој Звезди. На паркету је најбоље сарађивао са Прелевићем, што је логичан след догађаја пошто су заједно ушли у први тим.

Прави шоумен, омиљен у сваком друштву, увек спреман за шалу (често и на свој рачун). У појединим ситуацијама Илић ни на терену није могао да се контролише. Утакмица против Цибоне у полуфиналу плеј-офа (за коју је наступао Дражен Петровић који је убацио Звезди преко 50 поена), на неколико секунди до краја и поен предности за Звезду лопта долази до Неше и играчи Цибоне праве фаул. Понешен емоцијама, он креће да трчи са лоптом на челу, баца се на колена и слави иако још ништа није готово (Црвена звезда је славила против прејаке Цибоне и пласирала се у финале 1987. године). Много је анегдота везано за њега поготово о начину да пропусти тренинг. Са ове временске дистанце све то изгледа симпатично и занимљиво, међутим дало је допринос у томе да не оствари оно што је могао.

После играчке каријере Неша је остао уз клуб. Има најдужи стаж у стручном штабу, од 2001. године је на позицији тим менаџера (а од 2010. године и тим менаџер репрезентације Србије). Није га обесхрабрило ни деценијско уништавање клуба који је пар пута доведен на ивицу провалије. Неша Илић је остао веран својој Звезди и најзад дочекао да буде део Евролиге као и да клуб доминира у свим националним и регионалним такмичењима.