Они су стварали кошаркашку секцију: Зоран Мока Славнић

Када кренете на први кошаркашки тренинг, старији и искуснији тренери објасниће вам шта се очекује од сваке позиције у петорци. Плејмекер: глава екипе, организатор, држи конце игре, види сваког саиграча и прва идеја му је да разигра екипу. Када би пројектовали његов учинак, то би онда вероватно изгледало овако: шест до поена и десет асистенција по утакмици. Ретки су играчи за које можемо рећи да су испунили такве стандарде, а Црвена звезда је имала једног таквог у својим редовима, и то чак десет година. Реч је о Зорану Славнићу, легенди клуба са Малог Калемегдана, играчу за чију игру можемо рећи да осликава оно како би требало да изгледа прави плејмејкер.

Зоран Мока Славнић је један од најбољих играча у историји кошарке. Недавно је ушао и у “Кућу славних“ ФИБА, што свакако представља врхунац за сваког кошаркаша. Играч који се једном рађа, уметник са лоптом, бунтовник, шармер, шаљивџија…

Рођен је 1949. године у Земуну. Као и сва деца која су време проводила на Калемегдану, привукли су га терени Звезде и кренуо је да тренира кошарку. Међутим, због висине (само 181 цм) тренери су му саветовали да промени спорт (иначе био је мултиталентован, могао је да бира којим спортом ће се бавити јер је у сваком показивао изузетне резултате). Рећи Славнићу да нешто не може или да не сме да уради је  оно што је њега највише мотивисало. Тај његов дух и инат били су јачи од свега. Његов невероватан таленат за кошарку правилно је усмерио и довео до квалитета тренер млађих категорија у Звезди,  Здравко Кубат.

Мока је наступао у Звезди у периоду од 1967. до 1977. године. За то време наступио је на више од триста мечева и освојио две титуле првака државе, три Купа и Куп победника купова. Касније је наступао за Хувентуд у Шпанији, Казерту у Италији и Партизан. Иако је тек касније заиграо за репрезентацију одиграо је 187 утакмица и освојио златну и сребрну олимпијску медаљу, златну медаљу на светском првенству и три златне и једну бронзану медаљу на првенствима Европе. У два наврата водио је Црвену звезду као тренер, од 1988. до 1991. године и у сезони 1994/95. Национални тим предводио је на првенству Европе 2007. године.

Ако бисмо хтели да окарактеришете Моку Славнића, он је једном речју био – посебан. Имао је харизму, генијалне идеје на терену, а несташни дух који га је красио и правио му проблеме ван терена, давао је посебан тон његовој игри коју нико није могао да предвиди. Поседовао је карактер победника, био је прави вођа на паркету. Уживао је на терену, поигравао се са противницима, имао невероватан преглед игре и проналазио играче и “спајао их са кошем“. Превасходно је гледао да играче учини бољим, лични учинак је био у другом плану. Забављао се на терену, уживао, радио оно што највише воли. Међутим, поред тога што је уживао, менталитет победника и жеља за победом утицале су на то да увек иде на победу и трофеј. Тај спој – уживање и поигравање са противницима уз невероватну глад за победом – утицао је да Мока постане један од најбољих играча свих времена.

Једна прича са Олимпијских игара у Монтреалу можда и најбоље осликава Славнића. Борба за поулуфинале, Југославија индиспонирана одлази на полувреме са -16. Тренер Новосел кратко поручи играчима да жели борбеност, пресинг, бацање за сваку лопу. И онда, помало неочекивано, на сцену ступа Зоран Славнић: креће са причом, бацањем столица, мотивационим говором који је довео до усијања све репрезентативце. На пола минута до краја Италијани воде 87:86 и полако славе победу, тренер Новосел позива тајмаут и црта акцију у којој Славнић спусти лопту Ћосићу и када сви очекују да Далипагић или Кићановић заврше напад, лопта иде назад до Славнића који завршава утакмицу. Лопта долази до Славнића, Марзорати га гледа, не пада му на памет „чачкати“ по лопти, да велемајстор Мока не би изнудио фаул и два бацања. Секунде цуре, лопта долази до Кићановићаа он, окружен тројицом Италијана, враћа лопту Славнићу. Још две секунде до краја, Славнићев окрет и шут – кооош! Коначних 88:87 за Југославију! Зоран Славнић је одвео Југославију у полуфинале Олимпијских игара у Монтреалу!Коментар Славнића после утакмице био је: „То што сам у свлачионици у полувремену рекао, никад нико од играча није рекао, ја то никад нисам ни помислио да ћу рећи, а сигуран сам да то никад више у каријери нећу поновити. И нема шансе да икад кажем пред новинарима те реченице, које сам изговорио себи, саиграчима и стручном штабу!“.

На једном окупљању репрезентације Мока Славнић је кошаркашком лоптом поломио лустер у хотелу, због чега га је Ранко Жеравица одстранио из тима. То је један од разлога што је нешто касније заиграо за национални тим, али када је ушао у репрезентацију, оформио је један од најбољих тандема у историји спорта са Кићановићем.

У једној утакмици са Италијанима целу утакмицу је доводио до лудила италијанског центра Дина Менегина. После једног мањег инцидента, Мока га је толико испровоцирао да га је Дино јурио по терену да му се освети и реваншира.

У Звезди је био у најбољој петорци у историји клуба коју су сачињавали још Капичић, Симоновић, Цветковић и Вучинић. Најбоље игре пружао је на финалном турниру Купа у Нишу, 1973. године. То је била игра коју је било немогуће описати речима. Гледаоци су просто уживали у томе и дивили се таквој играчкој величини. Његова невероватна биографија је вероватно погодна за снимање филма из неколико делова. Можда га је и најбоље описао професор Александар Николић речима: „Мока је био невероватан таленат, а живот и кошарка за њега су били само игра“. Момак са београдске калдрме није био конформиста. Сматрали су га бунтовником јер је увек говорио оно што му је на души. То се није променило ни дан данас, Мока и даље свима држи лекције, саветује и „саветује“.

Надимак Мока добио је због колача моке које је обожавао, док су му Шпанци дали надимак “ексцентрични геније“. Славнић је и велики звездаш, обожава клуб попут свих „обичних“ заљубљеника у црвено-беле боје. Још једна занимљивост која осликава колико он воли Звезду је да му се син зове Звездан.

После сјајне играчке каријере опробао се и као тренер. Можда није направио сјајне резултате и освојио много трофеја, али увек је имао храброст да избаци у орбиту младог и талентованог кошаркаша. На старту тренерске каријере буквално је открио Дражена Петровића у Шибенки, уочио је таленат Рађе и Кукоча у Југопластици, док је водећи репрезентацију Србије “гурнуо у ватру“ Величковића, Александрова, Теодосића и плејаду младих играча који су у каснијем периоду предводили Србију.

Зоран Славнић је једна од највећих легенди, како Црвене звезде, тако и наше кошарке. Играч који се рађа само једном, дефиниција плејмејкера. Све оно што га је красило чинило га је јединственим, па зато чујете понекад израз “играч који се једном рађа“. Наша кошарка није имала таквог организатора пре њега, али ни касније.