Оснивачи Црвене звезде

У претходном тексту видели смо да се спорт као једна од форми рада УСАОС-а почео развијати у Београду још од првих дана по ослобођењу. Још тада је постојала велика жеља за оснивањем новог спортског друштва и у децембру 1944. године у Омладинском дому у улици Краља Милутина број 2 одјекнула је вест: ,,Оснива се нови клуб!“. Били су ту и глумац Павле Вуисић, кошаркаш Александар Гец, Миле Јовановић.

У фебруару 1945. године су коначно кренуле припреме за формирање новог фискултурног друштва. Међутим, постојао је један проблем: нико из Градског одбора УСАОС-а није знао како се ствара и организује један клуб. Осим једног човека, а то је био Слободан Ћосић. Донео је правилник свог бившег клуба ФК Славија и, заједно са Зораном Жујовићем и осталим члановима УСАОС-а, вешто изменио и избацио све оне параграфе који им се нису свидели. Нови акт је усвојен, договорено је и име клуба, грб, боја дресова, број секција и све је било спремно за оснивачку скупштину.

Нов клуб су основали омладинци антифашисти, ентузијасти не старији од 25 година, који су вољеном клубу дали све што се могло дати. Међу оснивачима су били: кошаркаш Небојша Поповић, кошаркашица Мира Петровић, шахиста Светозар Глигорић, атлетичари Милан Тавчар и Бели Поповић, фудбалери Предраг Ђајић, Бранко Станковић, Коста Томашевић, Рајко Митић, Милован Ћирић, (тада) стонотенисер Борислав Станковић, пливачи Миша Стојиљковић и доктор Цане Јеремић, веслачи Света Дреновац, Сима Путник и Предраг Сарић, одбојкаши Братислав Бата Марковић и доктор Живојин Зец.

Али ко су били покретачи акције за оснивање клуба?

Kренимо редом…

Зоран Жујовић

Зоран Жујовић је неко коме Црвена звезда много дугује иако се после оснивања није дуго задржао у клубу. Један од кумова имену Црвене звезде и први потпредседник фудбалског клуба рођен је 1924. године у Београду и био је син Сретена Жујовића, високог функционера КПЈ. По избијању Другог светског рата, са свега седамаест година, прикључује се НОБ-у. Био је члан ратне редакције листа ,,Борбе“ и један од сазивача Оснивачког конгреса УСАОЈ-а, новембра 1942. године у Бихаћу. Две године касније постаје председник Градског комитета СКОЈ-а у Београду и управо захваљујући њему почеле су да се организују фудбалске утакмице у ослобођеном Београду.

У Звезди је био од марта 1945. па све до  јесени 1946. године када одлучује да оде на школовање у СССР. Уписује атомску физику, али се после Резолуције Информбироа међу првима враћа у Југославију. Одустао је од атомистике и посветио се својој првој љубави – новинарству. Почео је у омладинским листовима, да би на крају прешао у ,,Политику“. Био је њихов дугогодишњи спољно-политички коментатор и дописник из Париза и Москве. Преминуо је 24. јула 1988. године док је био на одмору у Пули.

Слободан Ћосић

Човек који је нашем клубу подарио другу половину имена. Рођен је 14. марта 1920. године у Београду. Завршио је Четврту мушку гимназију, уписао агрономију, али је сплетом необичних околности студије завршио много година касније – тек када му је син дипломирао.

Одувек је био велики заљубљеник у фудбал – играо је за предратни чубурски клуб Славију. Међутим, са 19 година доживео је тешку повреду колена возећи боб и више није могао да се бави спортом. Колено га је касније спасило војне обавезе и одласка на Сремски фронт. За време рата живео је у Београду, радио као библиотекар и секретар ФК Славија, а после ослобођења био је укључен у рад са омладином.

Заједно са Жујовићем изабран је за потпредсеника Црвене звезде, а касније постаје секретар фудбалског клуба. На тој функцији је био до 1959. године, када прелази на Теразије – на место генералног секретара ФСЈ-а. После овог четворогодишњег излета, враћа се у своју Звезду где остаје све до пензије (1976). У једном тренутку, 1955. године, био је и председник нижеразредног ФК ,,Дорћол“.

Они који су га познавали кажу да је био ,,држава за себе“, личност огромног ауторитета. Поставио је темеље великој Звезди, и од ње, заједно са Ацом Обрадовићем, створио европског и светског великана – најтрофејнији клуб на нашим просторима. Умро је 1995. године у Мелбурну, где је прешао да живи 1989. године.

Љубиша Секулић

Од Црвене звезде до Уједињених нација – то је био животни пут Љубише Секулића, рођеног 07. новембра 1923. године у Београду. Са свега 24 године постао је алфа и омега Звезде, чак и пре него што је основана. У време оснивања СД Црвена звезда радио је у Одељењу за фискултуру и спорт УСАОС-а.

,,Позвао ме је Сава Пуђа и рекао ми да треба да се оснује омладинско фискултурно друштво, прво у ослобођеном Београду и да ја то организујем. Претпостављам да је то мени поверено, јер смо у градском комитету само Зоран Жујовић (…) и ја били из Београда. Можда и што сам се бавио спортом пре рата – био сам веслач у Боб-клубу. Али, и он је био укључен, па је изабран за потпредседника Црвене звезде.“ – објашњавао је много деценија касније Секулић.

Паралелно са радом у Црвеној звезди, студира Економски факултет и био је један од њихових најбољих студената. По завршетку студија одлучује се за дипломатију уместо спорта (иако га није у потпуности напустио – био је касније потпредседник нашег кошаркашког клуба). Каријеру је завршио као заменик шефа југословенске мисије у Уједињеним нацијама. А пре тога је био ангажован и у покрету несврстаних – учествовао је на чак седам самита (по чему је, можда, рекордер).

Душан Богдановић

,,Први стожер клуба је пронађен. Будући првотимци су у рукама Дулета Богдановића, то је од свега важније.“, записао је Слободан Ћосић. О Душану Богдановићу можда и најмање знамо. По оснивању клуба био је њен благајник, а касније постаје први председник омладинске школе. Заједно са Димитријем Милојевићем, легендарним чика Миткетом, био је утемељивач звездиног правца у раду са младима.

Jедан од омиљених личности у целом спортском друштву, због своје посвећености Звезди, био је вођа једног посла за који тада нису постојала нека посебна правила. Рођени систематичар, за сваког играча је правио картон у који је детаљно уносио све податке о њему – оне битне и мање битне. Управо су ти картони кандидовали играче за први тим.

Одгајати најмлађе играче је најтежи посао, али Душан Богдановић није бежао од тог ,,донкихотовског“ посла, већ је са својим сарадницима организовао турнире основних школа, коме нико, сем ових неколико ентузијаста, није поклањао неку посебну пажњу. Захваљујући баш њима, Звезда је у својим редовима имала једног Драгослава Шекуларца, Новака Томића, Миљана Миљанића, Владицу Поповића, Николу Стипића и многе друге.

После његове смрти сваке године се организовао меморијални турнир који је носио његово име. И баш са тих турнира регрутовани су будући асови Црвене звезде: Јован Аћимовић, Станислав Караси, Слободан Јанковић, Трифун Михајловић…