OСВАЈАЊЕ ЕВРОПЕ И СВЕТА

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА ОД БАРИJА ДО ТОКИJА 

Датуми за сва времена: 29.маj 1991.године, Црвена  звезда постаjе првак Европе, 8. децембра исте  године клупски првак света. Био jе то величанствен успех коjи jе тоj генерациjи “црвенобелих” асова обезбедио вечно место у историjи нашег фудбала. Никад раниjе, а ни касниjе, тако нешто ниjе остварио ниjедан тим из ондашње Jугославиjе, нити данашње Србиjе и Црне Горе.

Данас се радо сећамо тих догађаjа. Враћаjу нас у период кад jе jугословенски клупски фудбал био jедан од наjцењениjих на Старом континенту. Наjвише захваљуjући управо тоj генерациjи Црвене звезде.

Шта jе таj тим имао што друге наше екипе нису? По много чему jе био непоновљив. На “Маракани” се и данас с поносом каже да jе та екипа стварана неколико година. Циглу по циглу. Док ниjе изграђен “тим снова”. Тадашњи директор, данас председник клуба, Драган Џаjић, заjедно са генералним секретаром Владимиром Цветковићем, представљао jе стручни тандем задужен за операциjу названу “Осваjање Европе” (осваjање света ће касниjе уследити као последица  европске потврде).

СТВАРАЊЕ МОЋНОГ ТИМА

Прича каже да су њих двоjица jош половином осамдесетих начинили план како да створе велики тим кадар да се вине до самог европског врха.

Како су селектирани играчи, посебна jе прича. Само као пример: Дарко Панчев и Деjан Савићевић “украдени” су испред носа вечитом ривалу Партизану, с тим што jе оваj други био близу и сплитског Хаjдука. Роберт Просинечки jе, опет, стигао из загребачког Динама и то као “отписан” играч.

Дакле, важно jе било наjпре победити клубове “велике четворке” и преотети им наjбоље. Такође, узети и наjталентованиjе играче из сопственог подмлатка. А Звездину школу, у разним генерациjама, прошли су голман Стеван Стоjановић, Слободан Маровић, Влада Стошић, Владимир Jуговић, касниjе и други голман Звонко Милоjевић.

Размишљало се и о искуству. Миодраг Белодедић, коjи jе претходно већ био првак Европе са букурештанском Стеауом, пребегао jе из Румуниjе, док jе брзоноги Драгиша Бинић враћен из малог шпанског клуба Левантеа. Оно што jе jош недостаjало, морало jе да се купи. Из Воjводине jе на “Маракану” стигао Синиша Михаjловић у jануару 1991.

Уз све то, требало jе имати и доброг тренера. А Љупко Петровић jе у том тренутку био идеалан. Ненаметљив, радан и успешан. Претходно шампион са Воjводином и хит са Радом. И што jе такође било важно – народски човек. Знао jе како треба прићи звездама, jер на “Маракани” су тада, безмало, сви играчи били велике звезде.

УЧИЛИ НА ГРЕШКАМА

Кажу, наjбоље се учи на сопственим грешкама. Пример Црвене звезде то потврђуjе. Последње две године пре него што ће стићи на кров Европе, “црвено-бели” су имали два велика искуства – Милан и Келн.

“Отишли смо у Келн као на излет и доживели убедљив пораз. Штета, jер да смо прошли Немце, сигурно би узели Куп УЕФА – причао jе касниjе Деjан Савићевић, стрелац оба гола за Звезду у београдском мечу. – Али, колико jе у том тренутку било лоше што смо испали, сматрам да нам jе управо то искуство помогло да следеће године освоjимо Куп шампиона. Грешке из Келна клуб више никад ниjе поновио.”

Звезда jе те наредне сезоне остала без капитена Стоjковића, коjи кариjеру наставља у Олимпику из Марсеjа (ни не слутећи како ће се судбина поиграти с њим), а екипу коjа jе освоjила дуплу круну у домаћоj конкуренциjи, поjачали су Белодедић, Бинић, касниjе и Михаjловић. Шекиjа jе на клупи наследио Љупко, а са њим се из Рада вратио и супер-талентовани Jуговић.

Први велики испит, показаће се и као jедан од наjтежих, био jе на самом старту Купа шампиона, септембра 1990. На Маракану jе дошао просечан тим Грасхоперса и успео да остане непоражен. Да Бинић ниjе изjедначио резултат из jедне спретне акциjе у финишу првог полувремена, ко зна шта би све могло да се догоди тада…

“Сећам се, после тог београдског дуела са Шваjцарцима, било jе доста критика у штампи и jавности, али међу нама играчима нико ниjе изгубио веру да можемо даље – истиче Стеван

Стоjановић, голман и капитен тог Звездиног тима. – Отишли смо у Цирих решени да победимо. Били смо самоуверени, али у позитивном смислу. Било нам jе свеjедно где играмо, код куће или у гостима, увек смо желели да савладамо противника.

Игра коjу jе Звезда приказала те вечери на стадиону “Хардтурм” у Цириху била jе jедна од наjбољих те године, не само због четири гола у мрежи шваjцарског шампиона. Било jе у тоj убедљивоj победи и доста ината, оног нашег балканског.
Било како било, та победа наjавила jе Звездине велике могућности, а оне су дефинитивно биле потврђене у наредноj рунди Купа шампиона. У београдском дуелу са прваком Шкотске, Глазгов РенЏерсом. Убедљиво са 3:0, резултатски и игром, Звезда jе у потпуности надвисила “ренЏере”. Реванш у Глазгову био jе малтене формалност, а биће упамћен по фантастичном поготку, “маказицама” Дарка Панчева.

Следећи противник били су Источни Немци. Динамо из Дрездена. И прича се поновља из сусрета са Шкотима. У Београду реприза – препуна Маракана (близу 80.000 гледалаца) и три феноменална поготка Просинечког (из слободног ударца), Бинића и Савићевића.
У реваншу брука. Навиjачка. Динамо рано долази у вођство поготком из пенала, али Звездини играчи полако преузимаjу игру у своjе руке и преокрећу  резултат (2:1). Тада у Дрездену почињу да дивљаjу екстремне присталице домаћег тима. Судиjа десетак минута пре краjа меча прекида сусрет коjи ће УЕФА касниjе регистровати службеним резултатом 3:0 у корист нашег шампиона.

ЛЕКЦИJА УСРЕД МИНХЕНА

Звезда jе заинтригирала Европу а њени играчи, ушушкани у претходним победама, уживали су тих дана огромну популарност. Али следећи противник ледио jе крв у жилама – славни Баjерн. Зар jе баш он морао?

Драган Џаjић као да jе осетио да његови играчи требаjу подршку. Пред одлазак у Минхен памти се самоуверена изjава до тада опрезног директора:
“Победићемо Баjерн на његовом стадиону.”
Откуд толики оптимизам, питали су се многи. Наши фудбалери дочекани су у Минхену као миш у канЏама гладног мачора. Али директорове речи као да су свих 90 минута одзвањале у њиховим ушима. Ни водећи гол Бавараца ниjе их уплашио. Прво jе Панчев успелу контру Просинечког и Бинића претворио у изjедначење, да би у другом полувремену Деjан Савићевић у незаборавном бегу оставио иза себе упорног Колера и донео велику победу нашем шампиону.
“Био сам тада млад и у пуноj снази. Ниjе ми био проблем да постигнем гол. Колер ми ниjе могао ништа”, казаће данас Деjан Савићевић.
Звездини играчи потврдили су на терену директорове речи и остварили jедну од наjславниjих победа у историjи клуба.

Међутим, то ниjе био краj мука. Судар немачке упорности и нашег менталитета режираће две недеље касниjе jедан од наjузбудљивиjих фудбалских трилера икад одиграних на београдскоj “Маракани”. Те вечери, “прорадиће” Звездино новосадско поjачање – Синиша Михаjловић.
Одиграће Синиша касниjе у кариjери jош много великих утакмица и постићи вредних голова, али увек ће меч и голове против Баjерна у Београду истицати као наjдраже.
“Таj меч нећу заборавити док сам жив – каже левоноги “бомбардер”. – И дан-данас памтим сваки детаљ, чак и неке неважне ситнице. А тек гол из слободног ударца и одушевљење на трибинама. Док сам трчао према северу као да се стадион рушио. И сад се наjежим кад се сетим тога.”

Али Немци су узвратили са два гола и за само пет минута преокренули резултат. Па онда jош погодили и стативу. Висила jе Звездина елиминациjа као о концу, све док Миха jедан “очаjнички” центаршут ниjе упутио уз помоћ самог Бога. Лопта jе преварила Аугенталера, потом и голмана Аумана (кога jе заплашио Панчев) и нашла се у мрежи Баjерна. После само минут-два судиjа jе означио краj. Маракана jе почела да подрхтава. Док су Немци лежали на трави, наши момци трчали су jедан другом у загрљаj.

Убрзо jе цео терен био стециште Звездиних навиjача.

“У свлачионици на телевизору гледали смо шта се догађа на стадиону, како навиjачи чупаjу траву, секу мреже, руше голове…- сећа се Михаjловић. Видео сам Драгана Џаjића у ложи, у тренутку кад jе изгледало као да jе хтео да се баци у публику…

 

Гол за финале

 

Славље на терену

 

 

Дошао jе и таj дан, 29.маj 1991.године. Финале Купа шампиона. Фудбалери Црвене звезде стигли су у Бари чак недељу дана раниjе, да побегну од свих и на миру, у изолациjи, припреме се за утакмицу генерациjе. Али нису имали лак сан. Свакодневно су правили тактику, сложно, тренер Љупко Петровић и играчи. До детаља су анализирали игру француског шампиона и размишљали како му се наjбоље супротставити. На краjу су сви заjедно дошли до истог закључка: боље jе играти мало затворениjе.

“То нико ниjе очекивао од нас, jер смо пре тога, свесни квалитета коjи поседуjемо, увек тежили да играмо офанзивно, да стварамо пуно шанси и да постигнемо гол више од противника. Међутим, ово jе било финале, прилика коjа вам се jедном пружа у кариjери. Могли смо да играмо отворено и да изгубимо, али смо се одучили за мало затворениjу вариjанту и победили – каже голман Стоjановић, jунак финалног сусрета, не само због одбрањеног пенала, већ и свих претходних интервенциjа током 120 минута подређене игре.

Исто су размишљали и остали звездини играчи. Тактика jе била сачувати своjу мрежу, први пут те сезоне:
“Jесте, први пут, али се показало исправно. Тачно jе да су Французи имали теренску инициjативу, међутим, на краjу су изгубили. И данас мислим да jе то била добра тактика. Да смо играли некако другачиjе, ко зна како би прошли”, сматра Слободан Маровић, коjи jе те финалне вечери био задужен за главног креативца игре Олимпика, енглеског аса Криса Водла.

Остаће запамћен диjалог из Звездине свлачионице кад jе Драгиша Бинић упитао пре меча:
“Па како ћемо да их победимо ако не будемо дали гол?”
“Лепо, одговорио jе Љупко Петровић. – Играћемо 0:0, а кад се буду изводи пенали Дика ће jедан да одбрани и победићемо!

Тако и би. Стоjановић jе зауставио први шут Амороса и до краjа су сви погађали мрежу. Кад jе Дарко Панчев требао да изведе пети jеданестерац, време као да jе за тренутак стало. Секунди као вечност…
“Чекао сам да видим на коjу ће страну кренути голман Олмета, али jе он предуго стаjао мирно. На краjу му jе клецнуло колено и то ми jе био довољан знак. Затегао сам ногу и погодио циљ”, препричавао jе одлучуjући пенал Дарко Панчев.

Кад се лопта закопрцала у мрежи, уследило jе неописиво славље. “Свети Никола”, стадион у Бариjу, и све после тога, било jе обоjено у црвено-бело.
“Кад се само сетим те атмосфере, тих људи на траjекту, њихове радости, па дочека у Београду, све jе било незаборавно”, препричава Илиjа Наjдоски, коjи jе у Бариjу потпуно неутралисао наjопасниjег француског стрелца, Жан-Пjер Папена.
“ Ми смо људима били лек, долазили би на стадион да забораве своjе проблеме и уживаjу у фудбалу.”

Напокон – Ушке!

 

Разлога за уживање, и то велико, имали су Звездини навиjачи и шест месеци касниjе, кад jе наш шампион, као првак Старог континента бранио у Токиjу част европског фудбала. У овом jапанском граду, 8.децембра 1991.године, играно jе финале Интерконтиненталног купа за клупског првака света.

Противник Звезде био jе наjбољи тим Jужне Америке за ту годину, чилеански Коло Коло. Тоj великоj победи претходио jе почетак мука чиjе последице и дан данас осећа наш фудбал…Већ су почеле санкциjе и Звезда jе у новом циклусу Купа шампиона све утакмице као до-маћин морала да игра ван Београда и Jугославиjе. И састав тима jе претрпео извесне промене. После Бариjа у иностранство су отишли тренер Љупко Петровић и петорица стандардних играча: голман Стоjановић, Просинечки, Бинић, Маровић и ШабанаЏовић. Нова лица, поред тренера Владице Поповића и опорављеног Горана Василиjевића “Мазе”, били су Тањга, Илиjа Ивић, Ратковић, Лековић, Недељковић, Jовановић, Болић…

 

Звезду jе пре Токиjа чекао и двомеч са Манчестер Jунаjтедом за Суперкуп Европе, али jе због немогућности (забране) да наш тим буде домаћин у Београду, одучено да се ипак одигра само jедан меч и то на терену енглеског клуба, на чувеном “Олд Трафорду”. Звезда, иако предвођена те вечери феноменалним Деjаном Савићевићем, губи од осваjача Купа купова резутатом 1:0.

 

Месец дана касниjе “црвенобели” путуjу за Токио жељни да се домогну jош jедног великог трофеjа. Тренер Чилеанаца био jе тада Мирко Jозић, коjи jе 1987.године као селектор омладинске репрезентациjе Jугославиjе управо у Чилеу довео наше омладинце до светске титуле. Био jе то плус за jужноамеричку екипу jер jе њихов тренер одлично познавао jугословенски фудбал, али им ниjе помогло да остваре повољан резултат.

 

Ниjе им помогао ни играч више на терену, jер jе капитен Звезде у тоj утакмици, Деjан Савићевић, у финишу првог полувремена добио црвени картон. Претходно jе идеално асистирао Владимиру Jуговићу за вођство од 1:0.

 

Звезда jе са десеторицом играча остварила убедљиву победу од 3:0, а jунак jе био 21-годишњи Владимир Jуговић, двоструки стрелац тог дана.
“За све jе тада било изненађење да jа, као тако млад поред свих тих звезда, будем играч утакмице, међутим, мене све то ништа ниjе изненадило. Jа сам jедноставно одрађивао посао на мом месту, извршавао задатак  коjи би ми тренер поверио. Никад ми ништа ниjе било тешко. Волео сам и да затресем мрежу, као тог дана у Токиjу. Тако се и догодило да су том приликом дошле до изражаjа неке моjе карактеристике” – истакао jе Jуговић.

Миодраг Белодедић и Илија Најдоски