Плес са Вуковима!

Звездин европски пут 3, сезона 1959/60.

Кажу да ничија није горела до зоре, да ниједно царство није до века. То су на својој кожи најбоље искусили Вулверхемтон и Ујпешт Дожа, противници Црвене звезде у првим колима Купа европских шампиона у сезонама 1959/60. и 1960/61. Прваци Енглеске и Мађарске, старовековне империје европског и светског фудбала, храмови, бастиони фудбалске религије.

Након текста који је приказао премијерно учешће Звезде у Европи и неуспеха у полуфиналу против Фиорентине, а затим и текста о сезони касније, када је Звезда дан пре Минхенске трагедије играла против Манчестер Јунајтеда, дошао је ред и на трећи текст из ове серије, која приказује Звездин европски пут.

Енглески клубови су педесетих година били толико доминантни да је представницима колевке фудбала било испод части одмеравање снага са тамо некаквим „скоројевићима“. А однос снага у енглеском фудбалу био је битно другачији од данашњег. Данашњи великани – Ливерпул, Арсенал, Челзи, Манчестер сити били су само „водоноше“, док су „траву косили“и трофеје жњели клубови попут Тотенхема, Вулверхемптона, Барнлија, Ипсвича, Портсмута. А оно што је данас Јунајтед у локалним и планетарним оквирима, то је педесетих година био Вулверхемптон – најбољи енглески и један од најбољих европских клубова.

Жреб за друго коло Купа европских шампиона био је те 1959. године немилосрдан према Црвеној звезди, доделивши јој за противника тим двоструког узастопног првака Енглеске. Али ни Црвена звезда тих педесетих година није била оно што је данас, не само да није играла квалификафикације и претквалификације другоразредних европских такмичења, него је била међу носиоцима у Купу шампиона и као таква слободна у првом колу! И она је у својим редовима имала фудбалске дивове, јунаке од мегдана, спремне и способне да се супроставе енглеским велемајсторима, да ни у једном тренутку не устукну са бојног поља. У најави је био нови судар титана, нова битка за Британију, наставак традиције започете две године раније дуелима против Јунајтеда.

За разлику од двомеча са Манчестером, прва утакмица играна је у Београду, 11. новембра 1959. године на стадиону ЈНА. Нови главнокомандујући црвено-беле армије Милорад Миша Павић одлучио се за следећу формацију: БеараДурковићСтојановићТасићСпајићВладица ПоповићШекуларац, Зебец, Иван Поповић, Костић и Рудински. У тиму више није било легендарног капитена Митића, али га је заменио још један доајен југословенског фудбала Бранко Зебец, који је тог лета пристигао из табора вечитог ривала. У односу на претходне европске окршаје, у тиму више није било ни прекаљених ратника, рутинера Зековића и Топлака, које су заменили млади лавови Мита Стојановић и Иван Поповић. Био је то још увек тим спреман и способан за највише европске домете, наравно уз одређену дозу спортске среће која је тако неопходан чинилац сваког успеха. Кажу да срећу треба заслужити и да она прати храбре,али храброст црвено-белих момака тог дана није била адекватно награђена, срећа је била савезник гостију. Црвено-бела армија атаковала је из свих оружја, опседала гол противника, погађала пречке и стативе, али никако није успевала да пробије тврди енглески бункер. Надмени Енглези били су сабијени у мишју рупу,бранили се и рукама и ногама и у једној таквој ситуацији судија је пропустио да досуди једанаестерац за наш тим, када је ударац Зебеца бек гостију зауставио руком на самој гол линији!

И како то у фудбалу најчешће бива, уследила је казна за пропуштене прилике. Ниоткуда, право из ведра неба савнула је муња Дилија, коју Беара није успео да укроти, грогирани противник је васкрсао и заиграо своју игру. Уследили су нови налети наших момака,нове гужве пред голом гостију, нове шансе, нове пречке и стативе, да би у 37. минуту феноменалним поготком из слободног ударца Бора Костић изједначио резултат. Нажалост, то је био и коначни исход овог борбеног и више него занимљивог дуела. Црвено-бела армија није успела да материјализује своју теренску надмоћност, па је на реванш у колевку фудбала, у земљу Шекспира, на фудбалско бити или не бити, кренула без довољних головних и психолошких залиха, без лављег срца неопходног да се освоји земља Ричарда III.

Рано вођство домаћих у 8. минуту још више је пољуљало самопоуздање црвено-белих момака и њихову веру у могућност коначног тријумфа. Нешто је тог дана било труло у екипи Црвене звезде, играло се споро, млако, безвољно,а једина светла тачка у тиму био је капитен Спајић, који се борио лавовски, и против погибељних противника, и против пристрасних судија и против неспортског навијања домаћих навијача. Највише захваљујући његовој пожртвованој игри, Црвена звезда је одолевала до 85. минута и поред лоше игре читавог тима и даље била у игри за пролазак у наредну рунду. Али та једна ласта није била довољна за Звездино европско пролеће. Домаћи су у завршници са два гола, Мареја у 85. и Мејсона у 88. минуту (на слици), разрешили све дилеме и пласирали се међу осам најбољих европских екипа.

Тако се неуспешно окончао још један Звездин европски поход. Али, замислите данас меч Црвене звезде и енглеског првака у другом кругу Лиге шампиона? Да ли вам резултат из 1959. још увек делује као неуспех?

Наставиће се…