Пријатељство довека

Неуспех у боју за Фиренцу није поколебао црвено-белу армију нити пољуљао њену веру у могућност освајања европског врха. Попут Спартанаца, двадесетак момака у црвено-белим дресовима креће у нови поход на фудбалски Олимп, на мегдан противницима чија се снага мерила милионима – зелених новчаница. Али удар је нашао искру у камену, прорадио је традиционални српски инат и храбра чета, мала али одабрана, кренула је у јуриш, са намером да учини оно што бит’ не може, да тирјанству стане ногом за врат и да фудбалске силнике доведе к’ познанију права.

Прва станица на новом европском походу био је Луксембург и екипа тамошњег првака Дуделанжа. Са таласа Радио Луксембурга тог 5. септембра 1957. године широм Србије одзвањали су чаробни звуци о величанственом тријумфу црвено-белих момака. Костић и Топлак постигли су по два гола, а завршни ударац грогираном противнику задао је капитен Рајко Митић поготком у 87. минуту.

У Београду је уследила права рапсодија, а девет Звездиних голова наликовали су на девет Бетовенових симфонија. Под диригентском палицом Рајка Митића, црвено-бели оркестар одсвирао је једну од својин најлепших европских мелодија, а посебан уметнички дојам оставили су контрабасиста  Костић и виолончелиста Цокић са по четири ефектно изведене партитуре. Завршна, девета симфонија поново је припала првој виолини – Рајку Митићу.

Уследила је битка за Скандинавију и мегдан са борбеним Викинзима. Шведска је педесетих година била светска фудбалска велесила, о чему најбоље сведочи чињеница да су само годину дана касније, на домаћем терену, играли финале Светског првенства! А ослонац те вицешампионске генерације, поред славног квартета ГренНордалЛидхолмХамрин, чинили су управо играчи државног првака Норчепинга, противника Црвене звезде у другом колу Купа европских шампиона. Прва утакмица играна је у Норчепингу 2. новембра 1957. године. На домаћем терену, у готово поларним условима, Викинзи су се боље снашли и погоцима Хакенсона и Колгрена повели са 2:0. У тим тренуцима Звездином европском подухвату претила је судбина Наполеоновог походана Москву, тј. опасност да се њене европске амбиције распраше о снежне бедеме скандинавских планина. Али тада на сцену ступају црвено-бели артиљерци Костић и Топлак и са два ракетна пројектила у самој завршници меча успевају да озбиљно уздрмају тврду викиншку галију и да црвено-белу лађу поново уведу у европске воде.

А да црвено-бела армија располаже и те како богатим и разноврсним арсеналом оружја, показао је реванш у Београду. У тренуцима када је затајила и тешка и лака артиљерија, када КостићТоплак и Шекуларац нису успевали да подесе нишанске справе, на сцену је ступио „позадинац“ Спајић и са два поготка директно у мету потопио викиншку лађу, а црвено-бели брод усмерио ка Манчестеру.

Четвртфинални дуел Црвене звезде и Манчестера имао је све одлике финалног сусрета две у том тренутку понајбоље европске екипе. Био је то судар титана, судар Бејзбијевих и Ћириних беба, сукоб енглеске надмености и српског ната. Захваљујући грандиозним одбранама Великог Владимира, Црвена Звезда је на Олд Трафорду дуго водила, прво полувреме решила у своју корист – 1:0, поготком Лазе Тасићa, да би терен ипак напустила погнуте главе, али са пристојних 1:2 и великим изгледима да на „свом“ терену елиминише можда најталентованији тим у историји фудбала. БеараДурковићЗековићТасићСпајићПоповићЦокићМитићТоплакШекуларац и Костић били су достојан и у свему равноправан противник ЧарлтонуЕдвардсуВиолетуТејлору и осталим серовима енглеског и светског фудбала.

Пораз у бици за Британију  није значио и изгубљен рат, јер је још увек постојала могућност да добром игром на свом терену,  добром тактиком и вештим маневром, црвено-бела армија надмудри свог противника и поврати изгубљене „територије“. Међутим, ратничка срећа, а, можда, и знање, били су тог дана на страни противника. Значај утакмице као да је оковао ноге нашим фудбалерима, уздрхтала су чак и најтврђа срца, што су гости искористили и већ у 30. минуту повели са 3:0. Међутим, када је победник већ практично био решен и када је свима на стадиону утакмица наликовала на борбу Давида и Голијата, прорадио је, по ко зна који пут, традиционални српски инат. Црвено-бела армија се пренула из мртвијег сна и праћкама испаљеним из атомске левице Боре Костића успела да изједначи и у финишу чак пропустила прилику да постигне четврти, победоносни гол. Гол који би значио мајсторицу, гол који би изменио судбину, предупредио минхенску несрећу и спасао животе Бејзбијевих беба.

Црвено-бела армија је поражена, али не и побеђена. Ако се и за један пораз може рећи да је морална победа, онда игра против Манчестер јунајтеда свакако спада у ту категорију. О витештву Звездиних момака сведоче и речи великог Шекуларца да никада себи неће опростити што у 90. минуту није био присебнији и сналажљивији, што није постигао победоносни погодак, нити због славе нити ради мајсторице већ зато што би тиме спасао животе својих противника.

Био је то још један неуспео поход ка европском врху, али поход који је црвено-белој армији обезбедио поштовање и дивљење читавог фудбалског света.

(наставиће се)