Рајко Митић

Рајко Митић је рођен 6.септембра 1922. год. у Долу крај Беле Паланке.

Играо је за Кошутњак (1937-1938), затим за БСК (1938-1944), да би у Црвеној звезди (1945-1958) постао узор и званично прва легенда, односно прва звезда клуба.У дресу Црвене звезде одиграо је 572 меча, од тога 231 првенствени и 39 у националном купу и постигао укупно 262 гола.

Дрес репрезентације носио је 59 пута и постигао 32 гола. Успешан као шеф стручног штаба Црвене звезде пуних шест година, био је још успешнији у улози савезног капитена, водећи репрезентацију 34 пута. Још као активан фудбалер, с почетка педесетих, био је коментатор “Спорта” и касније, дуги низ година, све до пензионисања, угледни хроничар ревијалног недељника “Темпо”.

Када је 1983. пензионисан посветио се активно волонтерском раду у Црвеној звезди, где је дуго био члан најужег руководства и у два мандата потпредседник Скупштине клуба. Данас је активан и у Савету ветерана, заједно са асовима из своје и каснијих генерација Црвене звезде.

Био је велики ас Црвене звезде, фудбалер и џентлмен у копачкама, поштован и вољен у целој земљи. Његова популарност с почетка педесетих прерасла је у легенду и превазишла време у коме је играо. Био је слављен као незаборавни капитен Црвене звезде и један од диргената и најбољих стрелаца репрезентације којој је пуну деценију давао посебан печат.

 

Велики противник неспортске игре и некоректне борбе, никад није повукао противника за дрес, нити му подметнуо ногу. Фудбалски терен за Рајка Митића никад није представљао надметање у снази, већ простор за игру и демонстрацију вештине. Једноставно: волео је фудбал, преносећи љубав и фер – плеј  на  своје другове,  на  противнике и навијаче свих боја.

Црвена звезда и репрезентација су, по атрактивности и мајсторству имали, у много чему, и бољих фудбалера, али Рајко Митић био је један поштован и непоновљив због изузетних људских и спортских врлина.

Почео је да игра фудбал на ливадама Кошутњака, у мају 1938. постао члан јуниорског тима тада шампионског БСК-а, да би две године касније, у мечу против Витеза, дебитовао за први тим на месту центарфора. Дебитант је постигао пет голова! Други светски рат је зауставио његов фудбалски развој, да би 1944, заједно са Предрагом Дјајићем и Јованом Језеркићем, наставио да игра за инжењеријску бригаду чији је борац био. Када је 4 марта 1945. основана Црвена звезда, Рајко Митић је убрзо постао капитен тима и црвено-бели дрес поносно носио 14 првенствених сезона.

Као капитен и истински вођа тима освојио је пет титула првака (1951, 1953, 1956, 1957 и 1959) и четири трофеја у националном купу (1948, 1949, 1950 и 1958). Најрадије се сећа прве титуле првака, освојене у драматичном финишу, када је првопласирани Динамо у последња три кола попустио и дозволио Црвеној звезди да тријумфује захваљујући бољем количнику – 0,018 голова!

Велику драгоценост представља у каријери Рајка Митића, према сопственој оцени, и три пута узастопно освајање националног купа.

Практично никад није изостао са терена, изузев 1947.год. када је после операције менискуса морао на рехабилитацију. Чувајући друге, Рајко Митић је чувао и себе, чак и у најтежим окршајима. Званично је 29.новембра 1958.год. престао да игра, после финалног меча за куп, који је Црвена звезда убедљиво добила  /4:0/, у  36. животној, испраћен овацијама са Топчидерског брда.
Као капитен, најчешће се сећа две своје одлуке које су поделиле фудбалску јавност. Први пут, када је због недоличног понашања послао у свлачионицу свог најбољег пријататеља Бранка Станковића. И, други пут, 7.априла 1957, када је у Сплиту у мечу против Хајдука повукао цео тим са терена, пошто је бачени камен с трибина погодио у главу Бору Костића.

У 71.минуту тог инкримисаног меча, резултат је гласио 1:1. Дисциплински суд ФСЈ је казнио све фудбалере Црвене звезде /изузев Беаре и Костића/ са по месец дана забране играња, али се клуб није жалио и Рајко Митић је у најпозитивнијем смислу деловао на шокирану фудбалску јавност.

Дебитовао је за репрезентацију 9.маја 1946. у Прагу, када су Југословени надиграли Чехословаке  ( 2:0 ) и  одмах  постигао гол.  До краја  репрезентативне  каријере  био је стрелац 32 погодка.

Носећи дренационалног тима, три пута је постигао хет-трик, и то 1950. против Данаца (5:1), 1952.год. против Индуса (10:1) и 1953. против Велшана (5:2) у Београду. Често је говорио, ни данас не пропушта да подсети, да му је најдражи гол у репрезентацији онај против Енглеза /1:0/ у Београду 1954, можда и зато што је “стигао” у последњим минутима игре и био гол одлуке.

Учествовао је на два олимпијска турнира -1948. у Лондону 1952. у Хелсинкију.  Оба пута је освојио сребрну медаљу. Био је капитен незаборавног, легендарног олимпијског тима из 1952./Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец/. После два драматична меча против СССР, у оном другом Рајко Митић  је постигао први гол и отворио пут значајној победи 3:1, у време Информбироа и напада Стаљиновог режима на нашу земљу.

Учествавао је и на два Светска шампионата, 1950. у Бразилу и 1954. у Швајцарској, али му ниједан није остао у пријатној успомени. Пред меч против Бразила на “Маракани” у Рију, излазећи на терен подземним ходником нагло је подигао главу на степеништу и теменом ударио у гвоздени поклопац!  Услед велике расекотине и крварења, морао је да затражи лекарску помоћ и  појавио се на терену тек у  другом полувремену.

Гол Адемира у 3.минуту није ни видео. Тада није било замене фудбалера, наш тим је хендикепиран претрпео пораз (2:0), али се до краја часно и равноправно носио с Бразилцима.

Јубиларани 50.меч у репрезентацији прославио је на Светском шампионату 1954. у Швајцарској, у дуелу против Немаца (касније првака света), који је несрећно изгубљен (0:2), иако је противник био надигран. Последњи меч за репрезентацију одиграо је 29.септембра 1957. у Букурешту, против Румуна (1:1) , као центарфор који је у том тренутку био стар 35 година и 27 дана.
Шеф стручног штаба Црвене звезде био је од 1960. до 1966., када је постао члан селекторске комисије ФСЈ. Затим је, као савезни капитен, водио репрезентацију 34 пута, од 23.априла 1967. до 18. новембра 1970.год.  Највећи успех као селектор постигао је у Италији 1968, када је наша репрезентација, предвођена Драганом Џајићем, освојила сребрну медаљу, јер је Швајцарац Готфрид Динст златну поклонио домаћинима!