Ренесанса латинског патуљка

Кошаркашки дерби опет је био у центру пажње овог града, Србије…али и целог региона. Ништа чудно, као и сваки претходни, искоришћен је за максималну медијску експлоатацију: најаве, анализе, притисци, оптужбе…

Скоро па ништа ново, али скоро.

За разлику од свих претходних овај је имао новог, другачијег актера. У сезонама иза, домаћој јавности остао у пријатном сећању због познавања српског језика (или хрватског, ако тог језика има), са интересантим коментарима на рачун наше кошарке, тренера, играча али и живота. И ове сезоне је интересантан медијима, тражећи ваљане синтагме скоро у свакој реченици описивао је свој нови кошаркашки клуб и ту игру као нешто магично, изван оквира спорта, филозофију живота (онако како би нови домаћини највише волели) … али honores mutant mores.

Медијима интересантан је био и коментар уочи прве утакмице полуфиналне серије, када је плејмејкера Црвене звезде апострофирао као кључног играча – game changer. А кад оно – међутим. Као што народна изрека каже „не веруј латинима ни кад дарове носе“ (преведене латинске изреке о Данајцима – Грцима) или изворне „латини су старе варалице“, тако се и овај хвалоспев брзо заборавио. Да ли због минуса од 35 разлике, дежмекасти латин је заборавио да медији нису само на конференцији за штампу те ненадано показао право лице. Хвалоспев се претворио у вређање и срамоту:

Oвога пута је плејмекера Црвене звезде назвао кепецом односно патуљком, и да су његови поени из улаза питање поштовања према кошаркашкој професији и респекта према себи као људским бићима! Ренесанса превртљивог латина у кратком року: од Дантеа, преко Роки Марћана и боксерских рукавица до патуљка… а можда је само мењао длаку, а сада коначно приказао своју ћуд – vulpes pilum mutat, non mores.