Резиме полусезоне: Успех који је дошао тихо!

Иза црвено – белих је невероватних шест месеци.
Крајем маја Црвена звезда је поражена од Партизана у финалу Купа Србије. Након одласка Миодрага Божовића и спортског директора, те губљења већ виђене титуле, пораз у Купу је само још више додао со на дубоку рану – Звезда је од сезоне пуне очекивања, у којој је предност градила и одржавала, дошла у ситуацију да својим грешкама унутар спортског сектора плати изузетно високу цену у виду губитка оба домаћа трофеја.У том тренутку судбина нашег клуба није била најсветлија. Избор тренера је био у магли, нагађало се око останка Ђуровског, спомињао Лалатовић, Вукомановић, Карбоне… Велики знак питања је стајао и око играчког кадра. Психички је екипа тотално пала након пролећног дела и говорило се о великом броју одлазака наших играча. На све то ни време није било савезник нашем тиму – почетак нове сезоне је био испред нас, а доста питања на које нисмо имали одговор: са којим играчким кадром и стручним штабом улазимо у нову причу, које су нам реалне амбиције, које младе играче можемо да афирмишемо, како ћемо да сервисирамо висок дуг…

Дана 5. јуна на место шефа стручног штаба постављен је Владан Милојевић, док је Митар Мркела постављен за спортског директора. Та вест је дошла изненадно, пошто се у јавности говорило о другим именима, док је Звездин нови двојац помало јавности пролазио испод радара. Нови тандем спортског дела клуба није обећавао куле и градове, већ само крвав рад, што се и испоставило као тачно у наредном периоду. Ово је био изузетно важан заокрет који је на дугорочном плану заиста много и донео, и који је био преко потребан тиму какав је Црвена звезда.
Пред Владаном је био велики посао – екипа је била у великом паду, што психичком што физичком, и морао је да „намести“ главе играчима за старт нове сезоне која је убрзано куцала на врата. Прибојавали су се сви новог фијаска на европској сцени и тражио се само пролаз у треће коло, што би представљало успех у том периоду, иако сада можемо да кажемо да би то био неверованто велики пад у резулатском смислу у односу на оно што смо до сада постигли. Коефицијент би нам био енормно слабији, остали бисмо без неколико (десетина) милиона евра, пуних стадиона, поверења публике и јавности…

Сам почетак Звездине нове сезоне није наговештавао рапсодију црвено – белих. „Јесења“ премијера против Флоријане (меч одигран крајем јуна) приказала је велике недостатке у игри Звезде. Победа од 3:0 на Маракани одаје утисак лаке и рутинске победе, иако је право стање на терену било другачије. Реванш на Малти и 3:3 су потврдили да је велики рад пред стручним штабом Звезде. У наредној рунди путовало се у средиште Азије. Лоша искуства с Каиратом подигла су мере опреза на максимум пред дуел са Иртишом. Нерешен исход и победа од 2:0 у Београду, задовољили су звездашку јавност пред дуеле са чешким великаном. Упоредно с играњем утакмица, Звезда је водила велике битке и на пољу ангажовања нових аквизиција и припремању екипе за борбу на више фронтова. Први циљ је испуњен, а то је пролаз у треће коло квалификација за Лигу Европе.
Дуел са прашком Спартом је дочекан са доста зебње. Клуб из Прага је потрошио велику своту новца током лета, ушли су у амбициозан пројекат и са великим очекивањима. Сматрали су се за фаворита у том двомечу и Звезди нису даване велике шансе. За Звезду је тај дуел приказан као награда за учињено до тада у тако кратком периоду. И као да је тај дуел са чешким тимом „откачио“ екипу, која је заблистала онда када се то није очекивало. Дуел на Маракани, сигурна игра и победа од 2:0, потврдили су да се први мачићи бацају у воду и да дуели са почетка сезоне нису прави мерило Звездиних домета. Реванш у Прагу и нова победа, дали су благи наговештај да Владан Милојевић, заједно са тимом стручњака око себе, склапа коцкице и да Звезда може много ове сезоне.

Иако је жреб у плеј-офу послао наш тим на скупоцени Краснодар, приче о европској јесени су постајале све јаче. Пораз у првом мечу од 3:2 гарантовао је пакао у Београду на реванш мечу, на који је Звезда изашла као ретко кад – самоуверена од старта и са јасним планом игре.  Звезда је скупоцене играче Краснодара нокаутирала два пута, где нису знали шта их је снашло. Коначни биланс – победа од 2:1 и пролазак у групну фазу Лиге Европе након дугих 10 година.

Упоредно Звезда је одлично играла и у домаћем шампионату, где се налазила на првом месту.

Јесен и оно што се ту одиграло, представља наставак летње бајке. Звезда је у домаћем шампионату наставила с одличним партијама где је за целу јесен поражена једанпут, док је два пута ремизирала. На дуеле у Европи, сви су поново гледали као вид награде за одличне квалификације. Сви, сем Владана Милојевића и његових играча. Црвена звезда је у групи са Арсеналом, Келном и Бате Борисовим, остварила 2-3-1 скор што је било довољно за друго место и пролазак у нокаут фазу. Остварена је дупла победа над бундеслигашем, надигран Арсенал у Лондону, друга најбоља одбрана у Лиги Европе…

Савић, Стојковић, Ле Талек, Доналд, Канга, Срнић, Боаћи, Радоњић… Целокупан тим игра на високом нивоу и са доста самопоуздања. Тактички, физички и организационо стојимо раме уз раме европским екипама. Звезда је од тима који је крајем маја личио на групу рекративаца дошао за свега шест месеци на ниво озбиљног такмичарског тима којем нису „чудо“ победе у Европи. Што на страни што на домаћем терену.

И поново сви на нокаут фазу и дуел са московским ЦСКА гледају као награду на феноменалну јесен. Сви, сем Владана Милојевића и његових играча.