РСБ АНАЛИЗА: Неки су хтели титулу, Звезда играла кошарку

За нама је једна од најзанимљивијих сезона регионалне кошаркашке лиге, у којој је Црвена звезда заслужено освојила пехар и обезбедила поновни пласман у Евролигу. Иако је конкуренција била много озиљнија, а у скраћеној лиги од 12 клубова свака победа била веома значајна, Звезда је демонстрирала силу и можда као никад пре обележила регионалну кошарку. У наредним редовима ћемо изнети неколико утисака о минулој сезони:

Савршен старт

Одмах након неочекивано лако освојеног пехара Суперкупа АБА лиге, Звезда је имала низ веома битних утакмица у АБА лиги. Већ у другом колу је гостовала највећем конкуренту, подгоричкој Будућности. Цела кошаркашка јавност је после Суперкупа очекивала много бољи отпор па и победу црногорског клуба у Морачи. Међутим, готово ископирано финале Суперкупа је свима показалао да је Звезда веома озбиљан тим. И док су остали тимови покушавали да пронађу добитну комбинацију, Звезда је играла као да се играчи познају 10 година. Низ непобедивости на свим фронтовима био је за многе велико изненађење.

Томићеви џокери

Уочи почетка сезоне Црвена звезда је довела пар играча који су прилично изненадили кошаркашку јавност. Ту пре свега мислимо на Мохамеда Фајеа и Били Берона, док је довођење Перпероглуа била готово незамислива ствар. Сва тројица су били велике жеље тренера Томића. Почетак сезоне је у потпуности обележио Мохамед Фаје, како се сезона ближила крају Били Берон је имао све боље партије, док је Стратос Перпероглу чувао снагу за оне најбитније утакмице. Пословично је најбољи био у победама против Партизана, Будућности…а преузимао одговорност кад год би било густо. У одсуству до тада прве виолине Регланда, Били Берон је у доигравању преузео одговорност и заслужено понео епитет најбољег играча. Перпероглу је одиграо пар одличних утакмица и у доигравању, док је Фаје био још агилнији и борбенији него у регуларном делу.

Ротација свих играча

Тренер Црвене звезде је током сезоне ротирао скоро све играче, и сви су имали прилику да покажу свој таленат. Ово ће се испоставити као веома значајан потез јер Звезда крај сезоне дочекала за озбиљним проблемима. Највише утакмица, свих 30, одиграо је Мајкл Оџо док је Александар Раданов наступио најмање и то на 7. Играчи су били ротирани у складу са тренутном формом и принудно због повреда, али по правилу се то није одражавало на резултат. Шта више ове ситуације су доносила освежења где су играчи реаговали и приказивали фантастичне партије. Своју прилику је сјајно искористио Бориша Симанић који је коначно приказао свој пун потенцијал и наговестио узлет у својој каријери.

Фантастичан плеј-оф

Нестварно делује податак да је Црвена звезда завршницу такмичења одиграла без два играча из прве петорке АБА лиге. Покушали смо да пронађемо да ли се у историји било које лиге десио овакав случај и да је тим дошао до титуле и нисмо успели да пронађемо. Дакле, већ у првој утакмици плеј-офа повредио се Регланд и тренер Томић је био принуђен на измене плана. Дуо на плеју  Давидовац – Човић је одрадио фантастичан посао, а посебно се истакао оспоравани Човић  који је са правом највеће изненађење доигравања. Пословично добар у значајним утакмицама Перпероглу се повредио у другој утакмици финала што је сигурно био још јачи удар на тим.

Шта тек рећи за низ победа у плеј-офу на домаћем терену. Кош разлике демонстриране на домаћем терену где је само прва завршена једноцифрено док су остале завршене са: +19, +21, +38 и + 43! Домаћи терен у правом смислу. Разлика у квалитету је била очигледна, и извесно да је нпр. само Перпероглу био спреман серија би се извесно завршила у Подгорици.

Конкуренција никад озбиљнија

Почетак сезоне АБА лиге је наговештавао озбиљну борбу за трон. Будућност је селектирала можда никад скупљи тим бар што се тиче регионалне кошарке. На све то услед лоших резултата довели још неколико појачања па су многи били сигурни да ће одбранити трон. Цедевита са друге стране је направила два тима, један за АБА лигу а други за националну. Међутим они су убрзо као и Будућност били приморани да мењају концепт, те је дошло до чишћења играчког кадра и минималне доселекције па је тим изгледао много конкретније. Готово идентичан сценарио се десио и у Партизану који је попут прва два тима сменио тренера и те извршио додатну селекцију играча са јасним коначним циљем. Сви су се надали да имају шта да прикажу у доигравању и да могу да изненаде Црвену звезду. Звезда са друге стране је све директне дуеле релативно лако решавала, осим тог пораза од Цедевите у моменту када је прва позиција била извесна.

Тензије у финалу

Очекивано, битке за Евролигу су донеле много тензија међу клубовима јер су улагања била сразмерна очекивањима а сви су желели титулу. Значај је осетила и публика свих тимова те је подршка била као никад раније. Једино је Будућност успела да направи брејк у Загребу, док су све остале утакмице завршаване победом домаћина.

Кошаркаши Звезде су у другој утакмици полуфинала имала веома врућ дочек, где су стручни штаб и играчи били изложени невероватном притиску и прозивкама са трибина. Гађање тврдим предметима, пљување и тд. су постали стандардан репретоар у дуелима два београдска тима. Ништа мање је чекало наше кошаркаше и у финалној серији. Након потпуно неосноване прозивке инструисаног Репеше, нашу експедицију је у Подгорици очекивао потпуни пакао. Дакле хрватски тренер је након пораза од 38 разлике желео да своје незнање прикрије неком другом темом, наметнутом од финансијера подгоричког клуба. Атмосфера у прве две утакмице финала нису биле ни приближно вруће како су нпр. били дуели у полуфиналу. Затим у Подгорици су наши кошаркаши доживели нешто несвакидашње – пљување од неких „навијача“, јавних личности са терена и из непосредне близине. На све то Лазић и Томић су оценили атмосферу као врућу и пред којом кошаркаши Црвене звезде желе да играју. Свакако врхунац се десио у одлучујућој утакмици која је започела пола сата касније због упада десетак навијача. Овог пута без пљувања и без физичког контакта али са јасном демонстрацијом револта на оно што се десило у Подгорици. За разлику од црвено-белих кошаркаша који су то стојички издржали, кошаркаши Будућности су изашли са терена. Очигледна жеља да титулу заврше за зеленим столом а не да се игра. Ту је предњачио Кол који извесно био инструисан и који у неколико наврата ударао Звездине кошаркаше лактом а често гестикулирао као публици. Све оно што следи је ништа више од оне чувене изреке – „ко губи има право да се љути“.

Црвена звезда је одиграла ову сезону АБА лиге за респект. Доминантно је решавала све утакмице, само 3 од 26 победе су биле са једноцифреном кош разликом (и то против екипе Партизана); имала минималну корекцију у зимском прелазном року, потпуно поверење у тренера и стручни штаб, стабилност на свим нивоима у клубу, кад је било најбитније најјачу подршку са трибина… У свим кошаркашким аспектима Звезда је потпуно заслужено освојила титулу, и дошла до поновног пласмана у елитно такмичење. Значај ове титуле се може осетити у сезонама које долазе, али извесно једна од најнеизвеснијих у историји регионалног такмичења. БРАВО ЗВЕЗДО!