РСБ Божићни интервју, Марко Симоновић: Капитен, од главе до пете

Марко Симоновић по много чему подсећа на кошаркаше из лепших времена српске кошарке. Опуштен, максимално посвећен спорту, увек спреман за шалу и опкладу у шутирању тројки у доручак или пиће. На почетку актуелне сезоне проглашен је новим капитеном екипе и улогу схватио веома озбиљно, што се може видети по екипи у којој постоји одлична хемија и која одлично игра. Поред утисака о улози капитена, Марко је у Божићном интервјуу за redstarbelgrade.info причао о детињству у Приштини, о томе ко се од играча највише одушевио новогодишњим поклоном, и због чега Гецевичијус није могао ништа да погоди на утакмици у Београду.

На почетку сезоне си постао нови капитен екипе. Колико ти је то значило и какви су ти први утисци о тој улози?

– Па то је велика част и велико задовољство, бити капитен Црвене звезде, поготово Звезде која је после дугог низа година оно што јесте и што треба да буде, како на домаћој сцени тако и у Европи. Са друге стране, то је и велика одговорност, то стварно није празна прича већ осећам велику одговорност, јер је по мом мишљењу капитен неко ко мора да буде спона између стручног штаба и играча, ко води рачуна о целој екипи, да то буде лепо укомпоновано, да све беспрекорно функционише, да се све ситнице и проблемчићи, за које је нормално да постоје свугде у животу – реше, и да будемо прави тим. Мислим да то за сада доста добро функционише, а ја се надам да ће бити још боље у будућности.

Шта се променило у твом приступу у односу на прошлу сезону?

– Ове сезоне имам много бољу сарадњу са тренером. Ја већ дуго радим са њим, разумемо се, знам који је његов систем и доста му помажем у томе код осталих играча – могу њих да посаветујем како да се лакше уклопе у систем, како да дају што већи допринос тиму, јер је тим најбитнији. Кад је тиму добро, онда је после и играчима индивидуално добро. Тако сам ове сезоне почео себе да стављам у други план, и стварно ми је стало до тога. Надам се да се то и види на терену. Стварно сам укључио емоције у то.

После утакмице са Олимпијом, Ђенка је истакао да си одлично бодрио тим све време.

– Да, на тој утакмици смо били стално у минусу, и све време сам веровао да можемо да победимо, иако је била тешка утакмица и гостујући терен. Био је неки тајм-аут, ја сам онако енергично бодрио тим, видео сам њега како ме гледа и разуме шта хоћу да кажем, иако сам причао на српском. Изгледа да сам му пренео ту енергију, одиграли смо неколико добрих одбрана и он је дао тај кош за победу. После ми је у свлачионици пришао и рекао „Свака ти част, она подршка је значила, прави си капитен“. У том тренутку ми је то веома значило, да бих сутрадан видео у новинама да је он то и изјавио, и стварно сам се осетио посебно, много значи кад неко ода такво признање.

Након те утакмице је тиму кренуло доста боље?

– Да, тада смо ухватили ритам. Стварно сам задовољан како све функционише у овом првом делу сезоне. Мислим да смо направили искорак у односу на прошлу. Сада смо први на полусезони са три пораза, а прошле сезоне смо кренули са скором 1-4. Поред тога, ове године се играла и Евролига, где нас је једна лопта делила од победе у пет утакмица и пласмана од Топ 16.

Како си задовољан учешћем у Евролиги?

– Евролига је једна сасвим друга димензија, друго такмичење, друга организација, клубови, менаџмент, играчи… Стварно мислим да смо се ми ту доста добро показали. Не мислим само на нас на терену, већ на цео клуб, како је то све било организовано. Показали смо да смо да смо прави тим, да припадамо тамо. Не само тим, већ цео клуб. Што се тиче игара, све сем те утакмице против Макабија у Израелу, где нисмо имали свој дан, све остало је било на једну лопту и жао ми је што нисмо прошли даље, јер то заслужујемо и ми, и клуб, и навијачи, јер ретко где постоји атмосфера као што је овде. Панатинаикос има једну од бољих атмосфера, али не може да се пореди атмосфера на ПАО – Звезда и на Звезда – ПАО, небо и земља.

Како ти је када после те ватрене евролигашке атмосфере играш утакмице АБА лиге, на којима је доста мирније?

– Јесте стварно велика промена, јер немамо навијање у АБА лиги. То навијање стварно много носи, и не може се описати речима, мораш да будеш на терену да би осетио. Сама та драж утакмице и дан утакмице носи неку тежину, убрзано ради адреналин. а још кад знаш да те очекује 7.000 људи који навијају за тебе, бодре те и скачу… То на мене доста утиче. Мени је тренер милион пута рекао „Искључи емоције!“, онда ја одиграм 10 минута без емоција, и кажем себи „ма, пусти то, удри!“ (смех)…

И да ли то навијање помаже тиму?

– Наравно, они те носе, само се препустиш томе, шутнеш и из контре, крене те… Знаш да у том тренутку можеш све. У тим тренуцима не постоји немогуће. Сећам се у једном тренутку утакмице против Макабија код куће, на минус 18, пришао сам Шилбу и Нелсону, и рекао „Само верујте да ћемо да победимо, само верујте!“, на шта ме је Шилб онако мало у неверици погледао. После, на три минута до краја сам га ухватио за руку и питао „Је л’ сад верујеш?“, на шта се одушевио и још енергичније од мене почео да бодри тим.

Колико сте се брзо опоравили од утакмица које смо изгубили на једну лопту? Да ли је тешко вратити се, неки кажу и да нису спавали после тих завршница?

– Генерално после утакмица нема спавања, поготово после таквих утакмица. Ево пример Панатинаикос, играмо тамо код њих. Три дана после тога играмо кући против Задра. Немогуће је да тако добро играмо против њих, па као не знамо и лоши смо против Задра. Тешко је после тога наћи мотивацију, не зато што је то Задар, него си се испразнио овамо, али ниси победио због једне лопте. Међутим, професионално играмо и те утакмице, нађемо мотив, на крају крајева дође и квалитет до изражаја.

Иде Еврокуп, каква су очекивања, да ли сте задовољни жребом?

– Мислим да смо извукли веома тешку групу. Није алиби прича, али мислим да је Билбао сасвим случајно завршио трећи у групи, то је врхунска екипа, прошле године су играли финале. Паниониос је можда по именима и буџету мало слабија екипа, али то су Грци, увек играју добро на домаћем терену. Не знам много о њима, нисмо још добили скаутинг, али верујем да су незгодни. Нижњи је у групама играо феноменално, пратио сам их у групи јер су играли против Будућности коју пратим, па сам видео да су сјајни. Притом и пут до тамо ће бити доста тежак, кренућемо два дана раније и провести целу ноћ на аеродрому…

Да ли имате неке циљеве у овом такмичењу?

– За почетак да прођемо групу. Нисмо гледали на кога можемо после групе, за почетак да то остваримо, а за даље ћемо видети како ће то да се одвија. Да будемо сви здрави, то је приоритет.

Да ли можеш са аспекта тима да упоредиш ову и прошлу сезону?

– Чини им се да смо ове године физички боља екипа. Мислим да смо баш комплетна екипа, да на свакој позицији имамо онако 2 баш добра играча, да свако у својим рукама има 10 до 15 поена и мислим да је то поента врхунских екипа. Да не буде када неки играч стане да се остали питају шта сад да раде. Ми имамо 10 играча који могу да реше меч и да нико за сада није константан баш из тог разлога. То су праве екипе. Друго је када имате једног Навара у Барселони или Дијамантидиса чији квалитет много одскаче од остатка тима. Овако смо сви ту негде и увек неко може да искочи. То сам причао и на припремама, много добро радимо. Тада смо радили по 5, 6 сати дневно, нисмо имали снаге да сиђемо до града. То је почело да се исплаћује, али мислим да ће се тек исплатити. Јако тренирамо и сада на тренинзима, мало среће и здравља да нас послужи и можемо далеко.

Ове сезоне си мало променио начин игре, како си и сам рекао прилагодио си се тиму. Да ли то тренер тражи од тебе?

– Да, ове сезоне се и тим променио, па самим тим и моја игра. Мање продирем, људи који ме прате знају да ја никад не играм са више од два, три дриблинга, али да сам пре тако нападао.  Играм на позицијама три и четири ове године, и доносим ширину споља, јер унутра имамо два доминантна центра унутра. Рашко је и у репрезентацији доказао своју моћ, а Боби је екстремно доминантан, човек за НБА. Зато се ми остали трудимо да не скупљамо, да не правимо гужву доле, па некад одиграмо са четири бека и центром, јер сам ја више шутер који физички може да брани четворке, и то доста добро функционише.

Да ли ти одговара игра на позицији четири?

– Скоро сам негде рекао – „Четворка је господска позиција“ (смех). Ми кошаркаши међу собом причамо о томе – мало уђеш унутра, мало споља, мало одбрана… Шалим се наравно, свака позиција је тешка. Мислим да генерално нема више толико доминантних четворки, да играју леђима, да су високи по 210, можда их има пар таквих у целој Евролиги. Можда би ми то био проблем да браним, али остало до сада ништа није био проблем. Одговара ми то што сам углавном доста бржи од свих њих и могу и да их нападнем агресивном одбраном, и у транзицији.

На позицији крила у Звезди сте ти и Шилб, потпуно другачији тип играча. Како се ви допуњујете и да ли мислиш да је то добра комбинација?

– То јесте поента, тако је селектиран тим. На свакој позицији да имаш различите играче, реално шта ће ти два иста играча на позицији. Он више игра са дриблингом, напада из пика, ја шутирам, играм одбрану. Имамо ДеМаркуса који пробија, постави напад, Чарлс уђе као замена, може да шутне, Јака пробија, Лаза игра одбрану, шутне. То је прави тим, прави се хемија од почетка сезоне, тако то функционише и тако се праве резултати.

У Евролиги си на доста утакмица чувао најопасније нападаче из противничких екипа. Ко је био најнезгоднији за тебе?

– Гецевичиус је био веома незгодан, сјајан је шутер, ако га на секунд оставите самог велике су шансе да то казни.

На утакмици овде након твог преузимања скоро да ништа није дао?

– Па добро, у тој утакмици нисам пуно играо у првом полувремену и осећао сам се баш свеже, имао сам снаге. И кад сам ушао, рекао сам „Ма узећу га, па макар направио мајмуна од мене, дај га мени!“ (смех). И он је ту промашио први, па други шут, и онда сам му мало ударио на психу, рекао сам му „Нећеш више дати ниједан“, и на срећу добро је прошло, стварно је незгодан играч.

Остали?

– Дијамантидиса сам чувао неколико минута у Атини, он је мајстор. Иако иде ка крају каријере, невероватан је. Леворуки Инглес из Макабија, веома незгодан. Ноћиони, који иако има година се доста добро држи. Ма, сви играчи у Евролиги су одлични, Евролига је такво такмичење. Нема лаког поена, ако неког на секунд оставиш самог, кажњава се у великим процентима.

Твоја висина и брзина ти доста помажу да сачуваш ниже играче којима твоја висина не одговара, тако си сачувао Гецевичиуса. Постоји прича да је за одбрану најбитнија воља. Шта је по теби најбитније за добру одбрану?

– Није скроз тако. Добри одбрамбени играчи углавном морају да буду добри физикалци. То је битно да би могли латерално да стижу све, да су јаки, да могу дуго да буду у ставу, да се све споји. Ево даћу пример Милана Гуровића. Он је једно време био сигурно најбољи одбрамбени играч. Увек је чувао најнезгодније играче, Кутлаја 2001. у Турској, нижег за главу од њега, па после Реџија Милера… Јак, висок, са одличним телом, дугим рукама. Кад си тако виши од противника, а имаш дуге руке, можеш мало и да му се одаљиш и не може тек тако да шутне. Ипак, и воља је јако битна у одбрани. Мораш да желиш, да се заинатиш, да кажеш „Нећеш ми дати кош и крај приче“.

У претходном периоду радио си доста на шуту са Гуровићем, сада то све више личи на његов шут, механика, положај тела почео си да погађаш у серијама, колико ти је рад са њим помогао?

– Хвала, хвала (смех), доста смо тренирали. Механика доста зависи од физикалије, конституције тела, ми смо сви другачије грађени али генерално мислим да је ту најбитнија глава. Шутер није само онај који има механички правилан избачај, ту је много битна глава. Стварно сам доста радио са њим прошле године, једно време нисам био у Владиним плановима, нисам много играо, да не бих губио ритам хтео сам да тренирам. Тренирао сам и радио баш много са њим и то је почело да даје резултате. Највише ми је помогао да се средим у глави, када ти један такав врхунски стрелац и играч објасни како треба да посматраш ствари, како треба да размишљаш то заиста много значи. Знам да могу и морам да му верујем јер су се ствари које је он мени рекао хиљаду пута обистиниле у пракси.

Кад смо код психе, против Широког си везао 5 тројки, пенале си шутирао 1/4, колика је разлика у поређењу тих сегмената игре код тебе?

– Па у принципу и нема неке разлике, али ево конкретно, кад сам промашио први пенал на утакмици после оног рафала тројки учинило ми се да се нешто прекинуло. Чуо сам судију да је свирао, шутнуо сам тотално без везе али сам видео да судија броји даље. После тога шутнем други пенал тотално деконцентрисано, шутнем онај тамо ни он не уђе, помислим шта је ово са овим пеналима данас, да ли је ово могуће? (смех). Шта да вам кажем, дешава се.

Који ти је рекорд везаних пенала на тренингу?

– Убацио сам 127. Реално гледано, шутирати пенале на тренингу и на утакмици је потпуно исто. Нити ти осетиш притисак, нити било шта слично. Везао сам тада 127 пенала, то је само рутина, станеш и шутираш. Онда погледам меч против Широког где нисам могао да верујем шта се дешава.

Када те крене шут за три поена као против Широког, да ли бројиш у глави шутеве, колико си везао и слично? Да ли гледаш да шутираш из изгледнијих ситуација како би наставио серију, да ли размишљаш о просеку?

–  Реално је да знам да ли сам успео да вежем пар шутева ради даље игре. Када дам 5/6, седми шут дижем са једне ноге (смех). Тако то шутер гледа, то су те неке ствари о којима сам причао са Гуровићем. Даш једну, две, улазиш у ритам, шутираш трећу, четврту, добијаш на самопоуздању. Тако и могу да се погоде неки шутеви као против Партизана прошле сезоне, Цибоне, Војводине, када се ломи утакмица.

Да ли волиш да преузимаш одговорност за шут у тим моментима при крају утакмица, када се одлучује победник?

–  Волим, баш волим да их решавам. Не да дриблам, али волим да шутнем када је неизвесно и када се ломи меч. Имао сам у каријери доста таквих шутева и пре Звезде, како у Алби тако и у Будућности, али то се наравно не прати толико као Звезда па људи у принципу и не знају за те ствари. Генерално мислим да неки шутеви минут пред крај меча нису ништа мање битнији од тих шутева у самој завршници јер се и ту често преломи утакмица. Шта знам, волим да шутирам кад је битно. Наравно није реално да сваки пут лопта уђе у кош, на пример против Партиизана било је нерешено, шутнуо сам није ушло. Добили смо у продужету, све то стоји, али тај шут нисам погодио.

Када смо код тројки, на интернету се појављују клипови Паунића, Анђушића где шутирају у серијама. Колико си ти успео да их вежеш на тренингу? Који је твој рекорд?

– Хтео сам да јурим Гуркета да снимим, једном је на тренингу дао 51 тројку. Једног дана се заинатим и кренем. Шут, шут, шут и на крају почнем да се смејем као луд, падне концентрација и погодим 47. Што се тиче бацања ту сам успео да га престигнем, али у тројкама још нисам.

Кондициони тренер је скоро изјавио како си најспремнији играч у екипи, прошле године то је био Лазић, сада ти водиш загревања, како то коменатришеш?

– Углавном прошле године цео систем рада је био другачији и код главног и код кондиционог тренера. Све је било другачије, сада су то друга два човека, они можда имају идеју да то треба да ради капитен, можда је то само из тог разлога, углавном сви ми радимо исте вежбе. Пратим кондиционог тренера, шта он каже и то је то. У Будућности су били исти главни и помоћни тренер као и сад,  капитен је био Мараш, он је радио истезање, па Поповић. Тако да је то вероватно њихов систем и тога се држе.

Једини у екипи носиш плитке патике, сви остали носе дубоке. Да ли имаш неки посебан разлог, да ли ти оне више одговарају?

–  У плитким патикама играм 7,8 година. Баш сам се навикао на њих и мислим да у дубоким сада не би могао да играм. Скоро сам на неком тренингу заборавио патике и позајмио сам од некога од момака. Срећа па није био тежак тренинг већ опоравак, имао сам осећај као да играм у војничким цокулама (смех), није то за мене.

Твоји почеци везују се за Раднички са Крста, па Лавови, одатле си отишао у Белгију, да ли мислиш да је то било рано?

– Па било је то рано. Имао сам неких 18 година, а отићи тако млад у иностранство није баш препоручљиво. Ретко ко успе да се снађе тек тако. Мени је тада стигао позив од Муте Николића из Белгије да му се прикључим. То лето сам био код њега у репрезентацији у Измиру, звао ме је да дођем иако сам тог лета требао да потпишем за Хемофарм. Тада сам био млађи од Цвелета и Луке сада, имао сам солидну минутажу за те године и заиста сам доста тога научио уз Миленка Топића и Шупута. По мени је Миленко Топић једна од најбољих наших четворки која је икад играла. Научио сам много тога тамо, како се професионалац понаша, како живи, како размишља. Тамо само остао две године, после тога сам дошао у Хемофарм, а после Вршца била је Будућност.

Каква је ситуација била у Подгорици?

– Будућност ми је заиста добро дошла. Био сам тамо 3 године, афирмисао сам се потпуно кошаркашки, стекао сам на приватном плану много пријатеља и комплетирао сам се као личност. Успео сам да се докажем, да одиграм, тренер је имао стрпљење за мене и када није ишло најбоље. То је и био систем Будућности, од првог дана од кад га је преузео Дејан Радоњић. Пробао је да гура и избацује младе играче. Сада ту имамо Мицова, па Дашића који је тада прешао у Реал, Гордић, Драгићевић, моја маленкост, млади су заиста имали простора.

После твоје прве сезоне у Црној Гори уследила је Универзијада. Како се сећаш те екипе?

–  То је била феноменална екипа. Када се погледају ти играчи сада могли бисмо да се скупимо поново и нападнемо европско првенство (смех). То су све феноменални момци, функционисали смо беспрекорно. Свима кажем и свима дајем за пример ту екипу. То је била права породица. Био сам тада капитен, али сам био и две године раније код Салета Кесара у екипи у Бангкоку. Ту сам одиграо заиста добро и стекао поверење тренера, првог дана пред Универзијаду 2009. рекао ми је одма да ћу бити капитен. Тада сам се трудио да све то буде под конац, да све буде како треба и одиграли смо до краја заиста добро. Драго ми је што смо успели јер је сјајан осећај играти овде, пред својим навијачима. Атмосфера је била невероватна.

После тога уследио је Берлин..

–  Берлин је супер. Град је супер, клуб је феноменалан. Организација Албе је невиђена, али невиђена. Немачка као земља за живот је обећана земља. Саветујем многе играче да пробају тамо да нађу неки клуб и да играју и живе.

Играо си у Белгији, Немачкој и овде. Тамо су хале пуне, људи прате тимове, како би упоредио кошарку, атмосферу овде и тамо?

–  Белгија не придаје толико пажње самом квалитету већ праве од тога шоу. То воле да гледају. Доводе доста Американаца како би све то било атрактивно, доводе из да закуцавају, да праве чуда нека. Тамо кад се изгуби утакмица то није страшно као овде. Они нису подређени томе, њима је то више релаксација да побегну са посла и гледају утакмицу. У Немачкој је слично, али се мало више боре за резулат. Био сам у клубу који је тамо један од највећих, ипак је мало другачије. Гледа се резултат, битно је да се победи али има доза опуштености. Није смак света ни ако се изгуби. Ми смо земља кошарке и нама је кошарка број један и темпераментни смо. Волимо да смо најбољи, да смо први. Код нас се неки порази доживљавају и мало теже него што би реално требало, али ја то волим, нервирао сам се у Немачкој и Белгији што се они не нервирају. Ако се боримо за нешто, ајде да укључимо емоцију, да видимо да није свеједно. Што се мог укуса тиче овде је боље.

Како ти гледаш на Божић?

– Ја сам религиозан тип, то знају сви који су блиски мени. Велика смо породица, сви водимо рачуна о томе. Постио сам три године среда-петак, како сам дошао овде и због обавеза тешко је да ухватим тај ритам. Није лако водити рачуна нон-стоп, нпр. играш утакмицу у уторак, среда на аеродрому је проблем за храну. Када будем при крају каријере и када завршим вратићу се томе, наставићу. Много ми значи сваки велики празник.

Колико је тешко када си у иностранству и када прослављаш празник без породице?

– Јесте тешко али сам увек правио неку атмосферу, чак иако будем сам. Мада, за Божић ми је девојка била у Берлину, а за Ускрс је дошао брат од тетке. То су за мене посебни дани и увек то обележимо, празници су много битнији од Нове године нпр.

Да ли имаш нека сећања на Божић из периода кад си био клинац?

– Наравно, на Бадње вече смо се обавезно окупљали, наше три породице, код покојне бабе. Деда је поштовао све те обичаје, имали смо стари “смедеревац“, правили смо варнице. Кад се пита једе, то је била “општа туча“ ко ће које парче да узме, да нађе пару (смех)…

Да ли ти је долазио динар?

– Онако, нисам ја био те среће. Мене неће пара (смех)… Знаш како, увек се намештало да ови најмлађи у породици то добију, баба нешто обележи, заврти и све намести да они добију. Увек се окупимо тамо, проведемо Бадње вече, за Божић одемо код тетке кући, то јутро и ручак проведемо код њих. Све у кругу породице.

Одрастао си у Приштини. Како се сећаш детињства?

– Па добро мало је било специфично. Кад сам ја рођен, доле је већ био хаос. Није смело касно да се излази из куће, кад сам имао 10ак година дошао је и рат. Отишли смо буквално пре него што су ови дошли. Спаковали смо ствари, све што је могло да се понесе и само напустили то. Дошли смо право у Београд, ту је живела покојна баба, татина мама. Пошто нас је било мало више, временом смо се ми одвојили, живели приватно и тако скућили смо се.

Да ли си тамо играо кошарку?

– Не, ја сам кошарку почео да тренирам сасвим случајно. Када сам дошао био сам мало депресиван, мама и тата су били разведени, цео тај хаос. Причали су: “Ајде изађи мало“, јер сам се баш слабо дружио са људима. И тако кренем ја да видим шта се ради тамо, на првом тренингу свидело ми се. Сваки следећи тренинг је био занимљивији, засвиђало ми се и скроз сам се посветио.

Јеси ли икад после одласка посетио Косово?

– Нисам, моји су били. Не одбијам, него немам времена. У почетку сам и одбијао, није било једноставно отићи, требало је да најавиш, пратња. Нисам имао времена, али планирам, можда на лето. Кажи да се све променило, да сија као Лас Вегас. Ставили су све што су видели у Европи и свету.

Чули смо да волиш бродове и да проводиш време поред реке?

– Јесте, него појавила се мала дезинформација на сајту клуба да имам свој брод, али немам. Имао је мој ћале неки чамац када сам имао 15 година. Понекад га убедим и ми одемо. Међутим, он није водио рачуна о томе. Потоне први пут ми га извадимо, други пут извадимо и средимо, кад је трећи пут потонуо бацили смо га на неки отпад. Девојка моја има неки бродић, увек кад пита где ћемо, ја одмах предлажем да идемо тамо. Потпуно опуштање, баш ми прија, имам у плану да и себи купим један.

Поред бродова и реке, да ли имаш неки хоби, шта волиш да радиш у слободно време?

– Волим да се видим са мојима. Обично и немамо слободно време, али када имамо проведем са братом, кумом, седимо код брата у кафићу, друштво се окупи.

Били смо код Луке, он игра видео игрице, да ли је то случај са тобом?

– Слабо. Када идемо на припреме обично Цвеле то понесе. Седимо ту и играмо, ја се као наоштрим и кажем: “Е, сад ћу да вас добијем“. Наравно тај са ким играм добије 5:0, 6:0.

Ти си дочекао странце на почетку сезоне, био цимер са Ђенком, да ли је тако стално?

– Да, били смо. Систем је такав да мењамо, тренер воли да свако буде са сваким, да се упознамо, зближимо. Ми смо као породица, доста времена проводимо заједно, више него што проводимо са породицама. Треба да функционишемо добро да би имали резултат.

Да ли се дружите и приватно?

– Дружимо се доста, организујемо вечере, изласке. Баш сам хтео да организујем сада, него проблем је што неки играчи имају и децу, па нисам хтео да их одвајам за времем празника. Куглање сам хтео да организујем, то ћемо да оставимо за наредни период. Доста се дружимо, сви волимо да кафенишемо.

Што се тиче поклона, да ли је то је било изненађење? Ко се највише одушевио?

– Да, било је изненађење, а највише се одушевио Цвеле са оним Паваротијем. (смех) Стварно воли да слуша неку народну музику. Сви ми генерално знамо народну музику, јер сви посећујемо весеља, свадбе, те Аца Лукас, нешто друго. Али ово што он слуша, Боже ме сачувај. Почео да пева тамо, пушта гласно (смех)… Ми га зезамо као Александра Радовић, дај мало више вибрата (смех)…

Остали играчи слушају музику пред утакмицу, припремају се. Да ли ти слушаш и како се припремаш?

– Слушам музику, али не пред утакмицу. Не волим да спавам поподне, легнем двадесетак минута и тад слушам. Мада, не волим ово што они слушају, ја сам за неке екс Ју групе, неки рок, нпр. Парни Ваљак могу да слушам увек. Онда иде кафица, па Ред Бул и идемо даље.

Да ли си сујеверан?

– Раније сам био, али више нисам. И религиозан сам па то не иде заједно. Имам неки ритуал свакако, видим да нешто иде па тако радим.

Лука прати фудбал, да ли ти пратиш фудбал или неки други спорт?

– Пратим Лигу шампиона, наш фудбал слабо, испратим само Звезду и навијам за њих. Слабо пратим фудбал, волим да гледам атлетику, занимљива су ми велика такмичења, има хиљаду дисциплина. НБА не волим, по мени то је шоу. Дође плеј-оф и онда као сад ћемо да играмо. Онда игра један, други чекају. Ја кад будем био тренер то неће тако да се игра (смех)…

Видиш ли себе као тренера?

– Па да, сигурно ћу пробати. Много волим кошарку и посвећен сам, цео живот и приватни ми је везан за кошарку. Када је лоша утакмица или нешто не иде то доста утиче и на приватну страну. Вероватно бих полудео када бих престао да играм и завршио са кошарком.

Узор ти је Гуровић који сада води ФМП. Код њега на утакмицама је пуно шутева, игра се брже, чини се да не инсистира толико на одбрани, док Радоњић ставља у први план управо одбрану. Каква је твоја филозифија?

– Нисам гледао ФМП јер нисам стигао, али сам видео на тренингу шта тражи. Код  њега мора да се игра у одбрани. И ја јесам за то, мора да се цепа у одбрани а после трчи, шутни када си сам. Само рад… и да се тренира по шест сати.

Можда је још рано за то, али какви су твоји планови и да ли би остао у Звезди?

– Ударате ми на емоцију опет (смех)… Рано је причати о томе, али Звезда увек, зашто да не!

Бивши кошаркаши и тренери.