РСБ интервју, Лука Митровић: фудбалски стручњак у кошаркашким патикама

Црвена звезда се вратила у Евролигу после 14 година. Тим је појачан многим квалитетним играчима, а на позицији крилног центра рачунало се да је дошло време да млади Лука Митровић добије већу минутажу. Црвено-бели Новосађанин своје минуте је одлично искористио и из партије у партију подизао своју игру на све већи ниво. Ипак, на утакмици против Крке доживео је повреду колена, на шта се цела звездашка јавност дигла на ноге и пружила подршку овом двадесетогодишњаку. Лука нас је између терапија угостио у свом дому на Врачару. На телевизору је ишла утакмица између Њукасла и његовог фаворита, Арсенала, коју је помно пратио, анализирајући играче оба тима, од којих је неке ставио у свој тим на фантази фудбалу. Поред завидног фудбалског знања, за redstarbelgrade.info Лука је причао и о својим кошаркашким почецима, полагању возачког испита, ПЕС-у и о томе како је преживео филм „Лепа села лепо горе“ завејан негде у Херцеговини.

Лука, како напредује опоравак од повреде?

– Скинуо сам лонгету три недеље након повреде. То је било пре недељу дана, одмах након тога сам почео са рехабилитацијом. Свакодневно радим терапије са физиотерапеутом, иде све на боље. Полако савијам колено, савијање је главни циљ за ових првих десетак дана. Након тога бих могао да почнем да радим неке вежбе, да полако одбацим штаке. И доктор и физиотерапеут су задовољни како све то напредује, све за сада иде по плану.

Када би могао да се очекује повратак на терен?

– Доктор је по скидању лонгете рекао да би већ за три недеље могао да трчкарам и да радим неке вежбе, а за тренинг са екипом, са пуним контактом, требало би да будем спреман за пет до шест недеља. Ја ћу бити презадовољан ако то буде тако, али ако се не будем осећао спремним да помогнем екипи, и осетим да не могу да играм на жељеном нивоу, сигурно да се нећу враћати.

Колико ти је значила сва подршка коју си добио након повреде?

– Веома ми је значила, поготово што је долазила у тим тренуцима док још нисам одрадио магнетну резонанцу и нисам знао колико је повреда тешка, и да ли ће бити потребна операција. Стигло је много порука подршке са свих страна, од садашњих и бивших саиграча, пријатеља ван кошарке, тренера, навијача… Све то веома значи, и даје снагу да се јаче прође кроз повреду.

Од све подршке, највише се издвојио онај гест Цвелета, који се са тобом у санитетском возилу вратио из Новог Места у Београд?

– Када сам сазнао да ће ме санитет вратити из Словеније, рекли су ми и да један саиграч може да иде са мном. Изразио сам жељу да то буде Цвеле, јер највише времена ван терена проводимо заједно, и знамо се веома дуго, још пре Звезде. Сигурно да ми је било лакше уз њега, и била је баш добра атмосфера у возилу. Возач је био веома забаван, иако је Словенац пуштао је само српску музику, па је и он доста помогао у поправљању расположења.

Твоје и Цвелетово пријатељство је познато, колико ће ти недостајати сада након одласка на позајмицу у МЗТ?

– Па сигурно да ће ми пуно недостајати, јер ми је стварно један од најбољих пријатеља. Доста времена смо проводили заједно, чак се скоро доселио у зграду поред моје. Није лако, али ја сам већ имао прилике да се сусрећем са таквим приликама, после Новог Сада и Вршца, када сам се због каријере растајао од добрих пријатеља, и навикао сам се на то. Стварно није лако, али наћи ћемо начин да се дружимо.

Цвеле ти је доста помагао и око вожње, поготово сада кад си повређен. Летос си на свој Инстаграм поставио слику аутобуске карте, уз речи да идеш бусом на тренинг. Каква је ситуација са полагањем вожње?

– Ја сам са 17 година у Вршцу почео са обуком, прошао часове и изашао на тестове али се испоставило да ми је у том тренутку истекао лекарски преглед па се одложило. Следећи пут сам изашао без понављања и нисам прошао. То лето сам се преселио у Београд, то се одуговлачило, и таман сам узео потврду из Вршца да могу да полажем у Београду када се нажалост десила повреда. Чим се опоравим то морам да завршим, у Београду је стварно тешко функционисати без кола.

И да ли су те људи препознавали у аутобусу?

– Па нису, бусом сам се возио углавном прошле године, када сам тек стигао. Сад ме углавном неко повезе, па је тај случај са Инстаграма био реткост.

На почетку сезоне клуб је довео Ивана Раденовића, чинило се да је то управо због тебе, да би ти добио шансу и временом постао прва четворка. Каква су твоја очекивања била на почетку сезоне?

– Прошла сезона је била каква је била, тек пред крај сам добио већу шансу, и заиста сам вредно тренирао и надао се да ће ова сезона бити боља. Тренер је имао поверења у мене и дао ми шансу, а ја сам се пре свега на тренинзима, а после и на припремним утакмицама трудио да то поверење оправдам, да зарадим минутажу.

И како си задовољан првим делом сезоне?

– Могу стварно да кажем да сам презадовољан минутажом и улогом у тиму. Заиста није мала ствар да са 20 година играте Евролигу, и да имате шансу да се окушате у најјачем европском такмичењу, да играте са провереним играчима, који су играли и НБА и Евролигу дуги низ година… Могу да кажем да је све то било једно велико и лепо искуство за мене.

Какав је осећај кад играш против тих проверених играча? Вероватно би сви издвојили партију у Виторији, када си имао дуеле са Ноћионијем, који је веома искусан играч, са доказаном репутацијом. Да ли у том тренутку имаш на уму његов реноме, или само излазиш на паркет, заборављаш на све и трудиш се максимално?

– Да, та партија се можда издвојила. Ја као двадесетогодишњак, и он са толико искуства колико ја имам година (смех). Заиста ништа не преостаје већ да изађете на паркет, покажете зубе, дате и више од 100% својих могућности и потрудите се да му испарирате што је више могуће. Сад, можда се поклопило да тог дана њему и није толико ишло, или сам ја одиграо тако добру одбрану… (смех) После те утакмице сам био презадовољан, и искуснији за окшај са једним таквим играчем.

А Дијамантидис? Последњи напад против Панатинаикоса? И Батист у продужетку?

– Па ништа, договор је био да бранимо последњи напад. Нисмо хтели да правимо напад, преузимамо све. Дошло је до тога да ја преузмем Дијамантидиса… Једноставно, имате пет секунди да га одбраните, или можете да одведете екипу у продужетак, или можете да будете трагичар. Заиста нема много могућности, морате да се спустите у став и да, што се каже, изгризете паркет тих пет секунди. У тих пет секунди не размишљате ко је он, колико је неизвесних завршница решио, већ сте само концентрисани на лопту и најбоље решење.

После те утакмице играчима су била помешана осећања, били су и задовољни због парирања великану и целокупне атмосфере, али и тужни због пораза. Чинило се као да си ти најнервознији?

– Не можете да будете задовољни после пораза након вођства од 15 разлике. Без обзира што је то Панатинаикос, али пред својим навијачима, који су толико желели и чекали ту евролигашку победу… Можда нам је то и једна од бољих партија ове сезоне, али целе ноћи након ње нисам спавао, и заиста није било лако. Не само мени, свима је било веома тешко, сви смо јако желели ту победу, знали смо колико би нам значио скалп бившег вишеструког освајача Евролиге за наставак сезоне.

Какав је твој утисак о учешћу клуба у овогодишњој Евролиги?

– Добро је познато да Звезда није 15 година учествовала у Евролиги. За све нас је то била једна велика школа. Нисмо хтели да постављамо неке велике и нереалне домете, да морамо да се пласирамо у Топ 16. Хтели смо да идемо од утакмице до утакмице, и ако се укаже шанса прођемо даље, што би био огроман успех. У једном тренутку, после утакмице са Лијетувосом, то је изгледало реално, али група је била доста изједначена… Мислим да на непролазак нису толико утицали наши порази, колико неки други резултати у групи, где је свако добијао свакога. Али мислим да на крају можемо бити задовољни учешћем, забележили смо четири победе и мислим да ће нам то много значити у наставку сезоне, када дође до борбе за трофеје. До краја нам остаје да кроз Јадранску лигу изборимо нову Евролигу.

Како видиш Еврокуп?

– Мислим да је Еврокуп сваке године све квалитетнији, УЛЕБ сваке године придаје све више и више пажње овом такмичењу, проширио се број екипа, од ове године и евролигаши који не прођу даље учествују… То јасно говори да је квалитет на високом нивоу. Играли смо то такмичење прошле сезоне, и сами смо окусили квалитет противника који се ту такмиче а имају огромне буџете. Што се тиче наше групе – Билбао је до скоро био стандардни евролигаш, Паниониос је помало непознаница, али сама чињеница да су у Грчкој иза Олимпијакоса и Панатинаикоса доста говори о њиховом квалитету. Нижњи је исто добра екипа са доста добрих интернационалаца, предвођена бившим НБА играчем Брезецом… Сигурно да је група тешка, али мислим да, колико нисмо имали среће при жребу у Евролиги, сада нам се то вратило. Избегли смо бројне одличне екипе као што су Уникс, Валенсија, Химки, што је битно за групу.

Да се вратимо на твој почетак. Какво је било одрастање у Новом Саду, почетак бављења кошарком?

– Одрастао сам на Детелинари у Новом Саду, у кошаркашкој породици. Мама је мало мање тренирала, док се тата озбиљније бавио кошарком. Они никад нису вршили притисак на мене, пустили су ме да сам одлучим шта ме интересује и чиме бих волео да се бавим, али сигурно да је нека татина прича, љубав према кошарци и често гледање утакмице утицало на мене. Увек сам био висок, по поласку у школу сам увек био највиши. Почео сам у школи кошарке на Детелинари, на отвореним теренима, у „Тозиним школама“… После сам наставимо у школу кошарке „Кадет“, где сам провео скоро десет година. Ту сам тренирао са Стеваном Виторовићем, током целог боравка, доста сам научио од њега. Али првенствено сам уз њега заволео кошарку, јер је имао тај однос са свима нама, да заволимо спорт и дружење, и мислим да је имао доста утицаја на мој развој.

Одрастао си у време највећих репрезентативних успеха, како си тада гледао на то, да ли су се неки играчи издвајали као идоли?

– Свакако, Истанбул и Индијанаполис су били првенства која сам помно пратио и одлично их памтим. Не бих издвајао неког играча посебно, то је једноставно била наша репрезентација, целина. Сви смо се у то време дивили целом тиму, тим медаљама и дочецима испред Скупштине.

После Новог сада си прешао у Вршац, рад са Вучуровићем који је чини се међу најбољима за рад са играчима на твојој позицији?

– Тај период од три године који сам провео у Вршцу је један од најбих у животу. Жаре Вучуровић, као што сте рекли врхунски стручњак. Он је дошао у Хемофарм исте године кад и ја и он је био разлог што сам се одлучио за Хемофарм. Од њега смо научили баш пуно, то је немерљиво и сувишно спомињати. Заиста нисте могли да чујете ружну реч о њему од бивших играча. Ужа специјалност му је рад са високим играчима и од њега сам научио пуно и кошаркашких фора. Одлично смо фунцкионисали као екипа, живели смо сви заједно у приватном смештају па је била одлична атмосфера. Прве године смо изгубили јуниорско финале, али смо следеће освојили златну медаљу што је био врхунац нашег јуниорског стажа. Уследио је прелазак у први тим. Када сам дошао у Хемофарм почела је да се осећа финансијска криза, клуб је био у самом врху српске кошарке, раме уз раме Партизану, али смо због проблема ми млађи добили шансу – Дангубић, Крстић, Милутинов, Милошевић и ја. Сигурно да нам је та минутажа доста помогла, иако су резултати били нешто слабији, прво у јадранској а онда и у нашој лиги.

Упечатљива ситуација је била када сте се заглавили у снегу, када сте путовали у Широки Бријег?

– То је била прва утакмица у тренерској каријери Небојше Богавца, отишао је Лукајић. Кренули смо за Широки, а и пре него што смо и кренули време је било лоше, падао је снег и није слутило на добро. Поготово када идете тамо кроз Босну, ја знам какви су путеви и да нису сигурни. Када смо дошли пред Мостар падао је незапамћени снег. Људи нису били спремни за такву ситуацију. Заглавили смо се у аутобусу неких тридесетак сати. Изгледа комично, остали смо смирени, нисмо могли да изађемо зато што је дувао јак ветар и снег је падао. Док је радило грејање било је ОК, али када су се заледили грејачи није било свеједно.

Вероватно је било доста смеха у том тренутку, извлачили сте цитате из филма “Лепа села, лепо горе“?

– Да, баш тако. Међутим, у новинама се провлачила прича да смо ми били у тунелу, а ми смо на путу остали заглављени. Машина за чишћење снега је дошла да чисти, али је било много снега за ту малу машину. Она се заглавила, нису могли да је извуку и направила се колона. Пар аутобуса и неколико аутомобила – црни хумор у том тренутку.

После Вршца иде долазак у Београд. Како си се привикао на велики град?

– Након завршене сезоне у Хемофарму било је извесно да нећу остати. Након првенства Европе за играче до 20 година стигао је позив из Звезде. Не желим да звучи као фраза, али стварно нисам уопште размишљао. У консултацији са родитељима и менаџером дошли смо до закључка да је то одлична средина за развој. Дошао сам у Београд, родом сам из Новог Сада и то је велики град, али није ни близу Беогада. Било је мало фрка да ли ћу се снаћи овде, али брзо сам се привикао захваљујући саиграчима. Неке сам знао од раније, неке упознао, али сви су ми помогли. Што се тиче становања, у истом сам крају, само сам променио стан пред почетак ове сезоне. Близу сам Пионира што је најважније а и миран је крај.

Провео си цело лето у репрезентацији. Прво си био главни играч у младој, после си добио позив за “А“ тим, где су те вратили са летовања.

– Увек сам са великим задовољством играо за све млађе категорије. Нисам ни размишљао да откажем неки позив. Мислим да је сулудо отказивати позив са 16,17 година. Тако је било и овог лета, скупили смо се, последње такмичење у млађим категоријама, првенствно до 20 година. Имали смо велике амбиције и очекивања, желели смо да се опростимо медаљом. Отишли смо без Цвелета, Дангубића, без играча 94. годиште који су имали важне улоге, Миљеновић је био ровит, није ни играо прву. Заиста су нас заделиси пехови. Нисмо ни лоше играли, али нисмо имали среће. На моју велику жалост смо завршили на разочаравајућем 13. месту. Мислим да је то далеко од неке реалне слике.

Уследио је позив за “А“ тим, да ли си очекивао?

– Искрено нисам очекивао, нарочито после лошег резултата на ЕП за младе. Десиле су се повреде и пехови на мојој позицији и селектор Ивковић ми је указао шансу. Дебитовао сам за репрезентацију, провео месец дана и радио са најбољим играчима. За мене је то, за сада врхунац каријере, тренирање и рад са селектором и најбољим играчима у земљи. Нисам био разочаран када ми је саопштио да нећу ићи на првенство, био сам срећан што сам доживео такво искуство.

Прекинуо си одмор.

– Да, мислим да је био четвртак када смо отишли на море. Звао ме је Неша Илић у четвртак и рекао: “Баки, спремај се, враћај се назад у недељу, у понедељак треба да си у Словенији“.

Како је реаговала девојка?

– Била је мало разочарана што мора да прекине одмор али јој је било драго због мене.

Увек си бирао број 9 на дресу, да ли има неког посебног разлога?

– Сањао сам да будем центарфор, шалим се. (смех) Када сам био у Кадету носио сам број 11, када сам дошао у Хемофарм у јуниоре слободан је био број 9, а 11 заузет. И после где год сам играо слободна је била деветка, носио сам је и у Хемофарму, у свим млађим категоријама, па и у Звезди. Није никакво сујеверје, постала ми је драга деветка.

Да ли имаш неко друго сујеверје?

– Не, немам.

Док си имао Твитер профил, на профил слици носио си дукс групе Прти Бее гее, да ли је то твој омиљени музички правац?

– Да, да. То је музички правац који највише волим, домаћи реп. Прти, ТХЦ, Бед копи.

Да ли пред утакмицу слушаш неке посебне песме, имаш неку рутину?

– Не слушам пуно музику пред утакмицу, можда када идемо на гостовања. Волим такође и хаус, углавном то и пустим пре утакмице да ме мало раздрма.

На клиповима из Атине видели смо да сви имају слушалице и сви слушају нешто своје. Да ли постоје ситауције када у свлачионици сви заједно слушате нешто?

– Рашко има блутут звучнике и понео их је у Подгорицу на последње гостовање Будућности, пустили смо музику и после тога изгубили. Па смо престали. (смех)

На утакмици на телевизији долази до гола. Оливије Жиру постиже погодак за вођство Арсенала, што Луку веома радује – повео је тим за који навија, а Француз је такође капитен његове екипе на фантази фудбалу, што значи да му се његов гол рачуна као два. Проверавамо „Лајвскор“ где видимо да је дефанзивац Шејмус Колман поново стрелац за Евертон, још једна срећа за Луку који је и њега ставио у свој тим.

– Супер, лепо ми иде овај фантази. Волим да гледам фудбал, поготово сада кад сам повређен, па таман и ту мало тактизирам. Навијам за Арсенал у Енглеској, па убацим више њихових играча. Већ дуго година пратим ову екипу, док сам био у Вршцу и Жаре Вучуровић је био њихов велики фан, па смо заједно гледали. Баш се сећам утакмице ова два тима, ми млађи смо заједно са тренером гледали први тим Хемофарма, ја сам пратио преко нета и јављао Жарету резултат. Арсенал је брзо повео 4:0, да би се Њукасл вратио до 4:4, невероватно.

А Звезда у фудбалу?

– Пратим, наравно. Навијач сам Звезде, увек кад стигнем погледам.

Ни Звезда ни Арсенал дуго нису освојили титулу? Шта мислиш о изгледима у овој сезони?

– Па мислим да су коначно у доброј позицији, и да имају добре екипе, навијам да се то оствари, најискреније верујем да могу.

Пре неколико дана си добио и лопту од саиграча. Такође смо чули да си колекционар фудбалских дресова?

– Да, то сам почео под утицајем мог великог пријатеља из Хемофарма, Николе Оташевића, од њега сам то видео и веома ми се свидело. Само што у односу на њега имам баш малу колекцију, скоро сам почео да скупљам па за сада имам само дресове ЦСКА из Москве, Галатасараја и Челсија. Дрес Челсија сам заправо добио грешком, јер сам велики фан Арсенала, тражио сам њихов али грешком добио Плавце (смех). Обожавам Арсенал, и Звезду наравно, и поготово сада, када имам мало више слободног времена често гледам Премијер лигу.

Да ли пратиш кошарку ван наше лиге, НБА посебно?

– Више пратим европску кошарку него НБА. Због временске разлике тешко ми је да испратим утакмице, погледам евентуално резултате, прегледе и најбоље потезе.

Чули смо да си љубитељ игрице „Фудбал менаџер“?

– Почео сам да играм пре 9 година. Најбољи друг из Новог Сада и ја играмо, нисмо пропустили ниједан. Та љубав према фудбалу и занимација, спојили смо и играмо. Почнем, и одиграм по 15 сезона, до 2020 и неке, док не изађе нови Менаџер. Увек смо тражили неке младе игаче, багове. Доведеш их са 16 и за три године они дају малтене три гола по мечу. То су били Кума Бубакар, Јаја Саного који је дошао сад у Арсенал, неки Финци, мислим да је био Мика Аритало и тако сад пратимо, па кад он види да је неко од њих дао гол шаље ми поруку “Види ко је дао гол, ови наши“ (смех). Знам да се понекад изнервирам због те игрице. Прошли лаптоп сам разлупао због Менаџера (смех). Доста дуго сам играо са Њукаслом и са Наполијем.

А Звезда?

– Наравно, чим инсталирам по традицији прво играм са Звездом. Мада не могу да им провалим тактику, па брзо баталим (смех)…

Имаш неку своју тактику?

– Па прилагођавам, али углавном као Арсенал. Најчешће 4-2-3-1, некад два задња везна, некад централна.

А ПЕС?

– Пес играм са Арсеналом. Када сам играо са Цвелетом ја сам Арсенал или Јувентус, а он игра са Наполијем. Прошле године је играо са Наполијем па нисам могао да га добијем, онда сам провалио Јувентус и кренуо да добијам па је он мењао и узео Челзи. Иначе играмо онај 2013, јер је 2014. доста слабији. Само смо ажурирали трансфере, убацили играче у нове тимове и играмо.

Била је прича да му дугујеш вечере због ПЕС-а?

– Увек су биле неке опкладе. Мада те вечере нису биле због ПЕС-а, већ смо се такмичили у шутирању на кош. ПЕС играмо често, па би био велики трошак да се кладимо (смех).

Лука је своје умеће у овој игрици доказао пред сам крај интервјуа, када је нашег репортера у крајње неизвесној утакмици између Арсенала и Манчестер Јунајтеда победио 4:0. Желимо му брз опоравак и пуно среће и трофеја у 2014. години!

РСБ Форум!.