РСБ интервју, Миленко Топић: Да сам могао, остао бих у Звезди цео живот

Прошло је 14 година од последње Звездине Евролиге и титуле, а тада је носилац игре био Миленко Топић. И после скоро читаве деценије и по, нимало се није променио. Какав је био на терену у дресу, одмерен, миран и повучен, такав је и сада кад неупадљиво долази на трибине Пионира, и прати нову црвено-белу генерацију, бодрећи је како би достигла оно што је и он.

У складу са карактером, није било лако ни убедити га га на разговор, а онда смо га подсетили какав је идол навијачима Звезде био, и заказано је ћаскање пред Панатинаикос, са којим се некад и он борио. Нажалост, није имао прилику да у дресу Звезде и настави да води битке на терену, растурена је шампионска генерација, а Звезда је ушла у вртлог из ког је тек недавно почела да излази – лутања и стихијског јурења за инстант успехом. О играчким почецима, данима у Звезди и како су они завршени, успесима са клубом и репрезентацијом, неоствареним сновима и новим данима, мирним гласом, али уз много емоција, Топић је говорио у интервјуу за Redstarbelgrade.info.

Чиме се Миленко Топић данас бави и да ли је у кошарци на неки начин?

Само као гледалац, нисам, али било је неке приче око Звезде раније, када је Опачић био ту, али нису нам се поклопиле концепције. Ја сам имао план да кренемо новим путем са младима, тад је Партизан имао уговор са Евролигом на три године, и да смо освојили титулу, ништа нам не би значило. Ту су били Недовић, Цветковић, Ђорђевић, Радосављевић у младом тиму, па бисмо њима придодали играче који су остали у Звезди тада. И за пар година, када Партизан напусте поједини играчи, а они стасају, доведемо још два искусна кошаркаша, странца, и онда нападнемо титулу. Опачић није био тих размишљања, „ми као Звезда морамо на титулу одмах, навијачи то очекују, морамо одмах имати велики буџет“. Било је приче и за Вршац, драги су ми као клуб, тим, град, тамо сам провео доста времена, али говорило се једно, радило се друго.

Да ли бисте могли да опишете своје играчке почетке у Профиколору?

Ја сам почео у Полету, како се већ звао мој матични клуб, код Тодора Лазића, признатог старог тренера који је водио Барселону. Њему приписују заслуге за Епифанија и Сибилија, да их је открио и промовисао, тренирао и довео до зенита. Имао сам среће да радим са њим, доста тога сам покупио од њега и било је најважније што ми је усадио љубав према кошарци.

Ви сте из Беочина дошли у репрезентацију у којој су биле „велике зверке“, како је било доћи из мање средине у друштво већ афирмисаних асова?

Десило се једноставно, иако је Беочин мала средина, људи су видели успех клуба, играли смо у финалу сјајно, после смо отишли сви у велике клубове, а незаслужено смо изгубили требало је да освојимо титулу. Људи су то знали да цене, нас неколико је позвано на шири списак. Све је ишло својим током, ја сам преживљавао код Жељка сва скраћивања, отказе, остао сам до краја. И мени са ове дистанце делује незамисливо, али нисам губио веру у себе, давао сам максимум.

Остаје у сећању да је било можда већих звезда од Вас, али и да сте ви имали невероватно поштовање и симпатије свих.

То се заслужује на терену, ја сам се понашао нормално, ако на терену дајеш све од себе, нема проблема.

Како бисте упоредили тадашњу лигу, када је Беочин дошао надомак титуле, и садашњу са јазом између Звезде, Партизана и осталих?

Можда ћу бити субјективан, али мислим да је била много јача лига, није било све централизовано, било је кошаркашких центара који су и у старој Југославији нешто значили, Суботица, Зрењанин, Краљево, Чачак, Лесковац… више се и улагало у спорт, доста наших добрих тренера је радило тад. Сад нема улагања и сви гледају да побегну одавде. Било је доста добрих екипа, а данас…

Ви, Кузмановић и Топаловић сте као уигран трио дошли у Звезду…

Тако се поклопило, дошли смо ми, Болић, Бенчић и они који су били ту имали су исту филозофију као и ми. Нисмо могли да поднесемо да изгубимо, ни на тренингу, па наши тренинзи су некад били јачи него неке утакмице. Толико се на загревању и у игри радило жестоко, јер се направио такав склоп играча. И кад се то пренесе на меч, нама тренер као да није ни био потребан, ми смо знали шта треба да радимо, где смо јаки, где слаби, шта покривати. Сви су давали тон игри, и нас тројица као уиграни од пре смо уз остале имали баланс и дисали смо као један.

Да ли сте игде имали утисак о таквој компактности екипа, освојили сте титулу упркос сменама тренера, чак четворица су водила тим?

Да, имали смо то, и јако је тешко привикавати се на новог тренера, филозофију, а времена нема. Тада су и помоћници водили тим док се не нађе решење. У финалу против Железника имали смо предност домаћег терена, прву смо добили, другу изгубили, и онда је дошао нови тренер. Шок. То је било превише.

Taд се играла чувена утакмица са Цибоном. Фасцинантно је како су играчи побегли у тунел после коначног звука сирене, а само сте ви ноншалантно са једног краја терена одшетали на други.

Није било договор, нити смо причали на ту тему, то је била спонтана њихова реакција, а и моја. Зашто да бежим, нема разлога за то, ништа није могло да ми се деси. Ја сам супер прошао, они што су бежали, добили су понешто, ја кад сам наилазио, није било муниције више (смех). Било је вруће, тензија се дизала, Звезда први пут гостовала у Загребу, чак су и мале девојчице које су играле псовале, викале, било је и старијих жена које су махале кишобранима и псовале, опште лудило. Победили смо у том лудилу у продужетку, а требало је и пре да славимо.

Сами смо испустили победу, чак су они имали шансу, добили су два бацања незаслужено. Њихов центар је био еуфоричан, цела хала, викали, певали, он је трчао, као даћу два коша. Промаши први, креће фрка, он промаши друго и креће хватање за главу (смех). Онда смо их добили. Била је и густа загребачка магла кад смо изашли из хале, на путу до аеродрома разбили су нам стакло на аутобусу. Кад смо слетели и дошли на Маракану, дочекали су нас навијачи који су знали да цене тријумф и успех, било је лепо и незаборавно.

Памти се и утакмица са Жалгирисом.

Мени је та утакмица можда и најдража. Писало се и пре те утакмице доста о њој, лок-аут је трајао у НБА лиги, питали су се сви да ли ће доћи Дивац, Сабонис је требало да игра за њих, нагађало се… Кад је Владе дошао, одржана је импозантна конференција, а Сабонис није могао да игра јер ваљда нису платили обештећење. Био је Божић… 7. јануар и навијачи су славили 10 година постојања. Играла се Евролига на велики празник, дошао је и Дивац, а амбијент је био предиван.

И ваша чувена блокада на тројци.

И то због глупости. Имали смо напад, требало је да додам, само сам видео плаву косу и мислио да је Поповић. Кад оно Штромбергас, и као да играмо заједно, ја му додам (смех). И креће контра, ја стижем, срамота ме, мислим да је шутирао Масиулис. Ја га стижем, лопта иде у аут, бацам се и завршавам на реклами, а Дивац у покушају да стигне лопту, такође завршава на реклами, а у хали настаје делиријум. Баш је била добра утакмица, да смо добили њих, било би свашта… а они су касније и освојили европску титулу у тој сезони.

Од бивших играча у Звезди, са ким се често виђате и чујете, са Љубом Видачићем сте често на утакмицама?

Да, са Љубом сам најчешће у контакту, кумови смо. Он је сад је у Сарајеву и тренира Босну. Чујем се са многима, ту су Бенчић, Кузмановић, цела екипа…

Заслужни играчи могу да прате мечеве и из првог реда, због чега Ви више волите да одете на трибину?

Због навике, увек идем срцем, а од 2008. године редовно купујем сезонску за фудбал и кошарку, у то је мој допринос клубу. Само не желим да мењам навику и зато се нећкам, иако ме зову стари саиграчи, али на трибини сам увек био са старим друштвом.

Такви сте били и као играч, ненаметљиви…

Можда би било боље и за моју каријеру да сам био другачији… али не могу против себе. Пријатније ми је овако.

Видели смо Вас и на Локомотиви како сте у публици и навијате…

Ја волим клуб и не очекујем за узврат ништа. Долазим ту зато што волим кошарку и Звезду, немам никакву потребу ни за чим осим тога да сам ту.

Који саиграч из Звезде Вам је био најдражи, односно, са ким сте најбоље сарађивали?

Са свима сам добро сарађивао, али са центрима највише у складу са својом позицијом. Ето, Топаловић на пример. Један другог надопуњујемо, покривамо леђа један другом, „осуђени“ смо један на другог. А кад је игра тимска, онда имате веће шансе за победу, нисам никад волео егоисте. „Дај само мени лопту, да дам 20, резултат није битан.“ Ти људи су ме иритирали.

Ког играча је било најтеже чувати? 

Ух, било је много играча, али Гасол у млађим данима је био незгодан. Не знам да ли је био бржи, скочнији, или окретнији. Мислиш да си ту, имаш га, а он изведе ролинг или нешто друго и прође. Тако је било и у нападу против њега, мислиш да си га обишао, а он је ту са леђа. Баш је био доминантан иако је био млад, са том висином и грађом на тој позицији био је чудо.

На некој од мањих утакмица када смо водили са 15 разлике, изнервирале су вас одлуке судије и добили сте две техничке. То није било уобичајено за вас, чак су и наслови сутрадан били „Топић искључен“, што је било сензационално?

Мислим да је судија Војиновић био, водили смо, било је небитно за резултат. Нисам се уносио у лице, нити гестикулирао, најнормалније сам рекао: Погрешио си, а он је мене опсовао. Ја сам ту био жестоко изиритиран, што ме је опсовао. Пришао сам лепо, културно, а његов его је био такав да ме је опсовао, на то сам ја изгубио контролу. Онда сам ја кренуо “шта си рекао“ и почео да му се уносим, а он да се повлачи, и као техничка. Уместо да призна као шмекер да је погрешио.

Који тренер Вам је био најдражи?

Сви имају своје одлике, већина је била напета, због менталитета, жеље за победом и страха од пораза, изгубиће, неће изгубити… радио сам са добрим тренерима и у клубу и у репрезентацији, имао сам срећу да је тако било и да сам од сваког доста тога научио.

Према Вама је начињена неправда кад сте отишли из Звезде, управа је испала некоректна, чак су били објављивани кампањски текстови у Ревији…

Било је тако, ја да сам се питао, остао бих у Звезди цео живот. Како сам причао, тако сам се понашао. Токол лета 1999. године, тражили су ме клубовим али рекао сам да нема шансе, ја сам капитен Звезде, љубимац навијача, заиста ми се није ишло и нисам имао разлога да одем. Нуђени су ми и бољи услови од оних које сам тада имао у Звезди, говорио сам: Људи, ја сам капитен Звезде, не могу тек тако да одем, имам обавезу према Воји Стојаковићу. Одбио сам их, све у циљу да останем овде.

Била је прича “Ти си наше дете, ти ћеш остати“, а нико ништа да ми понуди. Дошло је до неспоразума и неразумевања, и дошао је последњи дан. Ја сам једини играч који је звао Воју, чули смо се у пола 10 ујутру, и било је „чујемо се мало касније“. Једно 20 пута сам га окренуо, и све што сам могао да чујем је да је искључен телефон. Одбио сам већ пре тога Улкер, Будућност, а то су биле одличне понуде, много веће него што ћу добити од Звезде. Те вечери нисам знао шта ћу, звонио је телефон, и јавио се Мирослав Николић. Није ми веровао да нисам потписао нови уговор, и за пет минута ме је звао и њихов директор клуба. Рекао ми да је у Београду, и тако сам ја отишао у Будућност, последњег дана прелазног рока, а баш ми се није ишло.

Потом сам отишао да се видимо, сликао се и потписао уговор. Нисам знао ни на које време, ни за које паре, баш ништа. Ето, тако сам отишао из Звезде. Критиковали су ме и пљували многи да сам оставио и издао Звезду, а то није истина, чекао сам је много дуго. Да сам се питао никад не бих отишао, мене ништа није занимало, колико год да ми дају ја бих био задовољан, ето, волео сам све то. Шта сад ја да радим, где да идем, у Црну Гору, Турску? После Турске тај тренер који ме је дуго хтео је био у Сијени, и касније ми је рекао како је мислио да ја имам нешто против њега лично, с обзиром да ме је неколико година звао да дођем, али нисам хтео. Шта ћу тамо? Не бих се осећао лепо. Били смо у Турској, играли неке мечеве, није ме то занимало никад.

После тога практично вам је растурена цела та генерација, и Кузма и Топаловић су отишли као и ви.

Цела генерација је растурена, после те прве године Воја Стојаковић ми је рекао као: “Направићемо нови тим, могу да доведем кога год хоћу“. Рекао је да нам се нуди Томашевић, и ја сам сматрао да треба да га доведе. Предлагао сам Шћепановића из Будућности, надао сам се само како ће се сачувати овај тим, и да ће се довести играчи на три дефицитарне позиције, није нам требало много. Предложио сам и Сашу Обрадовића, Томашевића који се сам нудио јер је хтео да оде из Партизана који тада није играо Евролигу, хтео је да игра ту, и поново Шћепановића. То је после Мута одрадио: узмеш играча из једне екипе и практично је елиминишеш.

Тада је Томашевић доносио превагу, и био би одлично појачање. Да смо тад паметно одрадили посао, не би се ствари после развијале на овај начин, то гарантујем, био би другачији ток новије историје клуба и однос са Партизаном. После је успео да направи лошији тим, играли смо Евролигу са слабијом екипом него претходне сезоне кад смо играли са Мешом. Довели смо Јестру, Цвелета, ту је Радман мали кренуо, уместо да је вратио Сашу као стабилног играча, Томашевића на петицу, Јово Станојевић и ја смо могли да покријемо позицију четири, имали смо Кузму, Болића, ту додамо Шћепу и направимо одличан тим. После је Партизан одиграо те прве две године Евролиге и прича је кренула у другачијем току. У Звезди сваке године буде по неких пет, шест нових играча, два или три тренера, и кренула је зла коб мењања, која не приличи клубу као што је Црвена звезда.

Да ли је вама жао због Меша? Кузма је рекао да је у повратку из Италије већ цело руководство наздрављало, славећи унапред, да ли је тај притисак постојао јер се сматрало да је посао већ одрађен до краја?

Тада се већ размишљало само о томе где ће да стоји пехар, где ће да се слави. Нико није много размишљао о реваншу. Ја се лично нисам занео, можда неко од млађих играча јесте. Али опет, мислим да сам ја ту мало лошије одиграо у смислу великог притиска, тражило се славље. Ми смо почели лоше, стално гледам на семафор, никако да се одлепимо, преломимо, нисмо у ритму. Крећем у неко лудило, помажем где не треба, Делвекија нам је дао три, четири тројке, а у Верони је био без поена. Он им је био ослонац екипе, на њега су добијали. Почнем да помажем на центру, удвајам где не треба, нико да ми каже „шта радиш“, нико да тражи тајм-аут да се нешто промени. Много ми је криво због свега тога јер бисмо практично били први спортски, клупски колектив који је после дефинитивног распада СФРЈ узео неки међународни трофеј.

Освајали сте медаље у низу у репрезентацији, који успех Вам је најдражи, која медаља?

Она титула 1998. на Светском првенству. Цела прва петорка није ишла, одустајали су из оправданихразлога. Ђорђевић је био повређен, кренуо је са два тренинга тамо. Ни наша ни светска јавност нам није давала шансе. Биле су паклене припреме, било је свега али успели смо да освојимо. Пред 20.000 њихових навијача добили смо домаћине два пута. И они су циљали највиши пласман, а победили смо пред 20.000 Грка. Имали смо среће да Американци нису дошли у најјачем саставу, био је локаут па су дошли са играчима који су били у Европи.

Зашто “Топић химну није певао“?

Шта да кажем, ја сам југословенско дете да тако кажем, тако сам васпитаван. Једино ми није јасно што бисмо ми, кад је све пукло, певали “Хеј Словени“, то ме је болело. Сви пљују по томе, зашто ми морамо да певамо? Тако сам капирао, можда је била грешка, али нисам осећао химну. То је био мој бунт, што ми немамо своју химну, назив наше државе. Али то се навијачима свидело, и они су вероватно исто осетили, и то су потенцирали, али нисам то радио да бих се икоме додворио, то је само бунт. Сви су то одбацили, прво Словенци, па Хрвати… и ми морамо да певамо. Кад би рекли што си играо за ту земљу, па играо сам за људе.

Дисали сте као један на терену, после ваше генерације, било је и падова на шта се одразила и атмосфера у тиму.

Појавили су се и други проблеми, многима су постале битније неке друге ствари. Ми смо сви живели за дочек и медаље, једноставно смо волели да играмо и побеђујемо, и да се после попнемо на балкон и прославимо са народом. Све несугласице су се остављале по страни.

Како Вам се чини актуелни тим Звезде?

Треба нам један шутер, један кошгетер, мучимо се мало, немамо лаких поена, слаб нам је позициони напад, и кад лопта иде са ниске на спољну позицију, слаба нам је реализација. Ту су Симоновић, Лазић, Нелсон, Џенкинс, да не набрајам… али нико није константан. Против Локомотиве су показали колико могу, али још мало фали.

Звали смо Златка Болића пред овај меч, рекао да екипа може да се носи са Панатинаикосом, као и ваша генерација, што се и обистинило.

Нас је тад практично једна лопта делила од победе. И још једна ствар, са Макабијем и Панатинаикосом губили смо са једним или три поена разлике, а да смо имали једну или две победе више, ми бисмо ишли даље. Макаби је отишао у другу фазу са четири победе, ми смо имали две. Ето и Цибону смо добили тамо, да смо добили овде, могли смо много… Сада је екипа парирала, али треба имати у виду неискуство. Да гро играча први пут учествује у Евролиги, укључујући и тренера. То је можда и узрок несрећних пораза од Локомотиве и Панатинаикоса, али кад се сви уиграју, биће боље.

Играли сте са Радоњићем, какав је он био у том времену на паркету по темпераменту? Да ли је то слична ситуација као и сада у тренерском послу? Поклапа ли се оно што ради сада са оним кад је имао лопту у рукама?

Па слично је, увек је био прзница (смех), био је дрчан, компјутерски програмиран. Увек је тачно знао шта жели и на тај начин је покривао одређене недостатке у игри. Као што је висина, лоше покривање бржих плејмејкера, и сличне финесе. Компјутерски је зато био прецизан, имао је перцепцију. Увек је знао на кога треба одиграти, кога разиграти. Одличан тимски играч, и сада је исти. Жели да извуче максимум из онога што има и баш фанатично ради. Такав је био, имао је свој став и стајао је иза својих одлука на терену. Чак и ако је сматрао да треба урадити нешто мимо тренерових одлука, преузимао је одговорност за то.

Да ли мислите да ће му то помоћи у каријери тренера? Данас видимо да многи тренери потенцирају чврсту и прецизно уиграну одбрану, а он дефинитивно на томе инсистира.

Лично нисам присталица само дефанзивне или офанзивне игре. Ту се тренер мора прилагодити тиму који има. Не може се са 12 нападача играти дефанзивно. То је кошаркашко самоубиство. Не одступаш од своје филозофије, али се прилагођаваш. Најбољи тренери су управо они који се прилагођавају и често знају да од лимитираних тимова направе нешто добро. Пронађе се сегмент у којем су добри, то се уиграва, увежбава и прави се добар резултат.

Да ли бисмо могли да упоредимо рад сада на клупском нивоу и прелазак у репрезентативни табор, немамо комплетне играче који играју у оба правца…

Тако је, кад је у питању репрезентација, ту селектираш, бираш најбоље од најбољег. Није логично да неко игра само у једном правцу, нажалост тако је.

Да ли је најкобнија борба за инстант успех?

Нажалост, Звезда је Партизану дозволила да одскочи раније. ФМП и Хемофарм нису могли ништа. Једино је Звезда могла да парира њима, али смо показали слабост и интерес неких људи је био битнији од клуба. Они су то искористили и гурали… Само да је Звезда вратила Томашевића, довела Обрадовића рецимо, уз младе играче који су надолазили.. То је био проблем у Звезди, никад нисмо сви стали изнад једног циља, да се ујединимо. На другој страни се тачно зна ко шта ради. Доводили су шта су хтели причом, ми смо Партизан, ми смо академија, играћеш Евролигу, одавде идеш тамо… Мораш овде да крвариш, да се докажеш… А Вујошевићу је све дозвољено, има максималну подршку људи у клубу и ради шта хоће, проверава играче…

У тој трци за резултатом постоји проблем формирања играча?

Тако је испало и кад се ради са младим играчима, нама и Цвеле игра четврту сениорску сезону, а није потпуно стасао, то је мени непојмљиво. Верујем у његов таленат, пратио сам га дуго од још млађих дана. Не знам шта је проблем са нашим младим спољним играчима генерално. Гледам Кенана у Фенеру, ’95 је годиште, а ми не можемо да прогурамо, не знам да ли је проблем у третману или таленту. Таленат постоји, како тренира не знам, да ли је проблем у начину тренирања. Треба да се формира у оба правца, у свим сегментима игре. Могуће је да и третман има улогу, сваке године се прича „ове ћеш“ и доведу се два играча, странца. Психа пада, играч тоне…

Недовић је већ у НБА, да ли мислите да је прерано отишао?

Сигурно, и кад је Миличић отишао говорио сам да је прерано. По таленту он заслужује да игра тамо, али сматрам да је боље да играч сазри. Учини нешто у Европи, освоји, па као формиран играч оде. Он није узео неки трофеј, био вођа екипе и створио репутацију.

Како оцењујете данашњи рад са играчима, од шута до других аспеката, физичке спреме?

Атлетски тренери су убацили више теретане и филозофију да играч треба да изгледа робусно и горостасно да ми могао да игра јако, у два правца, и ту се можда занемарује технички рад са играчима, занемарују се машта, шут, дриблинг. Можда и ми играче прерано дижемо у небеса, проглашавамо за таленте и доминантне а да они то не заслужују. Има и тога да не добијају адекватну шансу, третман. Али покажи да вредиш, ако се доказујеш у јуниорском, пренеси то на сениорски тим.

Било је бивших играча који су отворено рекли да је фудбалски тип менаџерисања прешао у кошаркашке воде, што спутава играче.

Данас имате уговоре, морам да играм пет, морам да играм десет минута, то су небулозе. Вредиш или не, терен је једино мерило, бар је био.

РСБ Форум!