РСБ ИНТЕРВЈУ: Миленко Топић

Легендарни играч и тренер Црвене звезде, господин Миленко Топић, био је наш гост на интервјуу у којем смо покушали да сумирамо утиске из минуле сезоне. Наш гост је још једном потврдио да је изузетно скромна и квалитетна особа, која не жели себе да стави испред колектива који је једну, морамо признати, тешку сезону, успео да заврши на позитиван начин освајањем титуле првака државе.

Пре пет година са легендарним Топом разговарали смо у звездашком интервју, којег можете да се подсетите овде пре него што прочитате још један феноменалан интервју са човеком који је остао записан у историји клуба као неко ко је и као играч и као тренер освојио титулу.

Како се догодило да стигнете прошлог лета у свој КК на месту помоћника? Да ли је на то утицао председник Небојша Човић или Душан Алимпијевић?

– На предлог Аце Јованчевића, позив ми је упутио Душан Алимпијевић који је са њим сарађивао. Пре тога се нисмо познавали. Искрен да будем, тај позив ме је изненадио. Разговарали смо о свему, он је био мишљења да сам ја тај који са њим може да изнесе све оно што је потребно у предстојећој сезони. Онда је Душан са својим предлогом отишао код Небојше, који се са тим сложио, и ето тако сам ја поново дошао у Црвену звезду.

Као асистент, на чему сте ви највише радили? Индивидуално са играчима, или можда на неким тактичким замислима?

– Задатак свих нас у стручном штабу је био да помогнемо Алимпијевићу као првом тренеру који је на крају доносио одлуке. Дискутовали смо о свему: .методици тренинга, организацији тренинга, о начину опоравка играча, о свему везано за саме утакмице. Косовић и Љуботина су радили скаутинг, Душан и ја смо гледали утакмице и припремали све оно што је било неопходно, Јованчевић је био задужен за физичку спрему, доста је и радио на опоравку играча. Знате и сами какав је ритам био. Било је пуно посла ове године, заиста. Мислим да смо имали добру колективну сарадњу свих нас у стручном штабу.

Сплетом разних околности, током сезоне, Ви сте постали и први тренер ККЦЗ и постали шампион државе. Оно што, наравно, занима све навијаче је то да ли ћете остати на клупи и наредне сезоне?

– Ја сам недавно негде изјавио да је то био сплет несрећних околности. Да је ушла та једна лопта, вероватно бисмо одбранили титулу у АБА лиги, и ситуација би била тотално другачија. Ја не бих постао први тренер, Алимпијевић би био ту и причали бисмо о успешној сезони. На крају дефинитивно остаје жал за том Евролигом, због које не можемо да кажемо да је сезона била успешна.

Да ли остајете тренер, тј. да ли бисте волели да останете тренер Црвене звезде?

– Да. Не бежим. Видећемо шта ће бити. Примарни циљ мора бити тај да се одреди судбина клуба. Краткорочно и дугорочно. Ја сам свакако увек ту за Звезду, као и до сада.

Како Ви видите Звезду, којим путем она мора ићи?

– Ја мислим да се играчки кадар мора базирати на домаћим играчима. Имамо озбиљну базу, сигурно најбољу у региону. Ту базу само треба надоградити са нечим што недостаје, са чиме смо дефицитарни. Свакако не више од два, три странца у екипи. Тим странцима, као и осталим играчима, мора јасно да се расподели улога – како у самој екипи, тако и на терену.

Тренутно у Звезди има доста младих играча, ту су рецимо Лесор и Јанковић, између осталих. Да ли се слажете и зашто мислите да је њихов напредак ишао другим путем од очекиваног, у смислу њиховог слабијег напретка и сазревања?

Јанковић је другачијег менталитета. Одрастао је у Америци и Канади. Има другачије виђење кошарке и мислим да није до краја схватио шта се од њега очекује. Знате, другачији је тамо систем кошарке. Њему се кошарка до доласка у Звезду сводила на само напад, док је одбрана била занемарена. На све то сам покушао да му укажем у многобројним разговорима које смо водили, да објасним да без одбране нема ни минута у игри. Сада вам је јасно колика је разлика у схватању кошарке, и да период адаптације мора да буде дуг. Он је огроман потенцијал, висином, атлетицизмом и шутем споља. Очекивали смо можда више од овога тренутно, било је ту и неких повреда које су сигурно утицале на нешто слабију форму, али није он без разлога овде. Ја мислим да ће убрзо доћи до нивоа који се од њега очекује. Може он доста. Мора да усаврши неке финесе, неке тактичке замисли.

Можемо рећи и да као млађи играчи и људи тек треба да сазреју…

– Рекао сам и Јанковићу и Лесору да морају да живе за кошарку. Не оно да дођеш и одрадиш тренинг или утакмицу, сат-два. Не, они морају да живе за кошарку. Да буду спортисти. Морају бити свесни својих квалитета. Морају бити одговорнији према клубу. Ја сам то и њима рекао, да су привилеговани и одабрани, јер је њих Звезда желела. Да није Црвене звезде, не би ни они играли Евролигу. Ко може у њиховим годинама и ситуацији да се похвали да игра једно такво такмичење, као што је Евролига?  Морају да буду и одговорнији и захвалнији.

Да ли сте и пре него што су појачања пристигла у клуб имали неку замисао како би Звезда требала да функционише у игри, или је све рађено у кораку, и да кажемо да смо игру прилагођавали оним што смо били у могућности да доведемо?

– Размишљао сам тада да на битним позицијама један и пет морамо имати искусне играче, који су играли Евролигу, били носиоци у својим клубовима, и да око њих правимо тим. Као што су то некада били Јовић и Цирбес, Вилијамс и Боби, касније и Кузмић. Ми смо успели да доведемо Рочестија, а било би много боље да је Омић дошао на почетку сезоне.

Да ли видите неког играча из ФМП-а у Звезди наредне године?

– Има доста занимљивих играча. Оџо, Ненадић, Симанић, Раданов који је већ са нама и волео бих да ту остане, ту је и Лазаревић који се опоравља од повреде. Има ту још момака који свакако заслужују пажњу. То су добри момци, вредно раде и тренирају, и заслужују шансу.

На којој позицији видите Раданова? Наши читаоци и форумаши су мишљења да му није дата права улога или позиција у тиму.

– Мислим да је Раданов бек, крило. Може он одменити плејмејкера у неким ситуацијама, али Раданов је бек. За плејмејкера је потребан далеко бољи преглед игре, боља кординација, идеја у игри, наметање темпа. О Раданову могу рећи заиста само позитивно, дефинитивно заслужује Звездин дрес.

Који од странаца је, по Вашем мишљењу, дао највише Звезди ове сезоне, са којим од њих је стручни штаб остварио најбољу сарадњу?

– Што се мене тиче, то је Рочести пре свих, после њега и Омић, ако њега можемо да подведемо под странца. Начин на који Рочести размишља у игри, како разуме игру, какве кошаркашке потезе прави… Он је прави професионалац.

Да ли можете да повучете паралелу из времена док сте ви били играч и данас? Која је разлика рецимо у тренинзима?

– Огромна је разлика. Пре свега у броју утакмица. Није их било толико раније. Ми смо имали као неке макро и микро циклусе. Свакодневне тренинге. Понедељак и уторак усавршаваш игру један на један, среда је резервисана за игру на два коша, и тако даље. Сада се све то изгубило, данас смо у НБА ритму. Правог тренинга практично и да нема. За екипе попут наше је најбитнија предсезона и та два месеца су од велике важности. Касније, током сезоне, доста времена оде на регенерацију и опоравак. Врло је мало времена током сезоне где се нешто може додати, уиграти или на неки начин променити на тренингу. То је најупечатљивија разлика.

Да ли Вам је недостајала подршка навијача ове сезоне?

– Наравно. Свакако да јесте. Ми нисмо исти тим са њима и без њих. Био је то и својеврстан шок за играче, који су прво видели пуну халу, атмосферу, Евролигу, па на крају пад посете. Навијачи су нам изузетно важни, не можемо без њихове подршке.

Утисак је да до доласка Омића Звезда није имала доминатног центра, није имала ту неку унутрашњу игру, већ смо зависили од шута за три поена. Да ли је било тешко променити физиономију игре,  ако је уопште промењена у току сезоне?

– Када сам постао први тренер, ја сам тежио ка томе да спуштамо лопту доле у рекету. Поред Омића, покушавали смо то и са Давидовцем и Јанковићем. Инсистирао сам на томе, а опет не знам да ли сам у томе успео, и у коликој мери. Ми до шута за три поена морамо доћи из изграђених позиција, а не из неизнуђених ситуација, шутева преко две руке, контра напада, јер онда неке друге ствари трпе, попут офанзивног скока и дефанзивног баланса. Нисам ја против шута за три поена, далеко од тога, само он мора да буде последица изграђеног напада.

Како гледате на будућност европске клупске кошарке? Евролига иде ка затвореном формату и тешко да ће неко са ових простора моћи да рачуна на сигурно место у Евролиги. Где је ту будућност Црвене звезде?

– Нажалост, ствари не изгледају добро у том сегменту. Скоро су Бајерн и Асвел добили вајлд кард. Бајерн је обећао буџет од 22 милиона, Асвел од 20 милиона, са новим халама и садржајима који би привукли публику. И немачко и француско тржиште је велико, са новцем од реклама и ТВ права и јасно је да све иде по НБА моделу, са затвореним системом такмичења. Ми не можемо са њима да се боримо на тај начин. Видимо да ни прошле сезоне држава није стала иза пројекта евролигашке Црвене звезде, а фајнал-фор је био у Београду. Било је могуће да остане играчи и стручни штаб који су заслужни за успехе и да се нападне одлазак на фајнал-фор.

Остаће уписано у историји клуба да сте освојили титулу и као играч и као тренер. Јако мали број људи у историји овог клуба може тиме да се похвали…

– Хвала, али не гледам то тако. Не стављам себе у први план. Најјачи утисак из ове сезоне ми је, ипак, да нисмо успели да изборимо пласман у Евролигу.

Да ли је Звезди важније да задржи председника или да нађе искусног тренера?

– Председник Човић је урадио много за Звезду и мислим да мора да остане по сваку цену. Показао се као велики радник и професионалац и била би велика штета да оде из клуба. Преузео је клуб у најгорем могућем тренутку, са огромним дуговима и скоро без играчког кадра. За кратко време створио је моћну Звезду, која је освојила много титула и имала запажену улогу у Евролиги, са пуно одрицања и много труда и рада. И зато нема дилеме око овог питања.

Постали сте шеф стручног штаба Црвене звезде можда неочекивано, али на одушевљење свих звездаша. Да ли себе после свега видите као радника у кошарци? Шта сте научили кроз ову сезону и која би била ваша основна идеја у игри? И игра које европске екипе вам се свиђа?

– Свиђа ми се овогодишња Басконија са Педром Мартинезом. Наравно и Фенербахче, са Жељком Обрадовићем. Био сам код њега у репрезентацији четири године и његов тренерска идеја, да се кошарка заснива на једноставности, на читању ситуација у одбрани и нападу, ми је веома блиска била као играчу и волео бих да и моја екипа игра на тај начин. Брзо, разноврсно и једноставно, не само на физичке предиспозиције, већ да постоји и виц у игри, са екстра пасом, са препознавањем ситуација у игри, кажњавањем противника минијатуром, а не стриктно шаблонски. Искористити слабости противника и сакрити своје. Такође, јако ми се допао и Жалгирис и њихов стил игре, мислим да су уз Фенер и Басконију они обележили евролигашку сезону.

Дакле, видите и даље себе у кошарци?

– Да, волео бих да и даље радим као тренер. А сада, где и како, видећемо. Имам утисак и да ми је ангажман у Звезди прерано дошао, пошто сам и као играч ишао постепено, од нижих лига па навише. Зацртан тренерски пут би ми био да кренем, рецимо, у Мађарској, па да се пењем у каријери. Хајде и као асистент, али потпуно непланирано је било да постанем први тренер и да се заврши титулом. Понављам, ово је и Алимпијевићева титула, наравно и играча и свих људи у клубу који су дали залагањем и поступцима довели до тога да се сезона, ипак, оконча успешно. Захваљујем им и на подршци коју сам добио, почев од Небојше, који је присуствовао сваком тренингу и тако донео озбиљност. Међутим, ништа није под морањем. Своју славу сам већ доживео као играч, и у клубовима и у репрезентацији, и не осећам ту глад за доказивањем. Желим, али не морам.

 Данас све четворке, а све више и петице, морају да имају шут за три поена. Да ли мислите да бисте данас, као играч, постигли више?

– Искрено, не знам. Важан је шут, али данас је једнако важна и величина. Данас су и четворке све чешће по 210 сантиметара, што нуди више опција. Шут је постао данас опште место, али тражи се и пост игра. Сећам се, рецимо, Смодиша, који је био убитачан шутер, али био је на ниском посту одличан, могао је и у одбрани да преузима бекове. Има већ неколико година уназад да се екипа конципира тако да се ни пик не брани игром 2 на 2, већ преузимањем, чак и у раној фази напада, да четворке могу да одбране бека, да и бекови, попут Јовића и Лазића, могу да неутралишу високог играча док не стигне помоћ. Тако да нисам сигуран колико бих се снашао у томе, био сам више лажна четворка, малтене као неки спољни играч, који је раније, у недостатку високих, гуран и на крилног центра или чак и на центра. За мене би било боље да сам у почетку играо споља, можда као крило.

Када би добио прилику, да ли би имао визију играчког кадра за следећу сезону?

– Има доста играча из Звезде и ФМП-а који су добили позиве за репрезентацију. Темељ би био на њима. Наравно, од играча ФМП-а ту је и Оџо, којег бих сигурно волео да имам у тиму.

Господине Топићу, хвала Вам најлепше на времену које сте издвојили за навијаче Црвене звезде.

– Хвала и вама, и све најбоље.