САНКЦИЈЕ (1992-1995)

Фудбалски свеци са београдске “Маракане” зацело ће увек бити украс Црвене звезде, јер их завршница великог спортског дела на стадиону “Свети Никола” у Барију чини бесмртнима. Тако ће бити и када их (и ако их, боже дај) нека нова Звездина генерација фудбалских играча достигне у будућности. Јесу се све околнисти промениле, И то у толикој мери да су подсећања на праву Звезду све ређа. И баш зато што су све ређа, једно сведочанство, помало искривљено тиња у име величине клуба. Догоди се као када на “Маракану” у најновије време стигне један Јанг  Бојс, на пример, да се трази “карта више”. Па се догоди да у време државног невремена, или неког туробног  међувремена јер историја је саткана и од таквих епоха, висе од 120.000 дечака и девојчица удружи своју машту са Црвеном звездом у импресивној акцији “И ја сам Звездаш”. Све то чини један другачији Бари наших радости, уз сентиментално сећање старијих на Звездину величину и чежњу младих и од младих млађих Звездаша да и они имају свој Бари и Токио.

Одлазак Црвене звезде из Барија у Токио парадним кораком новог европског шампиона био је специјалан, украсни корак Звездине историје, правичан и заслужен. Чилеански Коло Коло бачен је на обе плећке, а Звезда је ривалитет европских и јузноамеричких шампиона преиначила у корист фудбалских великана са нашег континента. На Олимпијском стадиону у Токију 3:0, ко је такав клупски сан и смео сањати.

У смирај посебног дана за Црвену звезду у Токију, у центру радости због апсолутног фудбалског тријумфа, из Европе је стигао наговештај истините вести: нашој држави су наметнуте санкције, неће бити Звезде у Београду, а нови циклус такмичења у Купу европских шампиона креће. Тако је Црвена звезда протерана са своје “Маракане”. Прва је осетила горчину санкција.

Шампионски тим је још био на окупу. Сегедин, Будимпешта, Софија. Пошто су прескочени велики ривали, Андерлехт и Панатинаикос, пред Звездином публиком прво у Будимпешти, па у Софији, претпоследњу препреку на путу ка новом трофеју црвено-бели су имали у Сампдорији, коју је предводио Вујадин Бошков, као велики италијански тим тог времена. Италијанска страна је била вешта у свом плану.

Емисари Сампдорије подрили су београдски тим тајним преговорима са Синишом Михајловићем, Владимиром Југовићем и Миодрагом Белодедићем о преласку Звездиних бисера у њихов клуб. Интерови и Панатинаикосови људи дошли су у Софију сличним послом. Сада већ свесна туробног времена које је почело Звездина страна није ни могла имати моћ одбрамбеног механизма.
Миловани пре меча милионима долара, Звездини играчи су били решени да одиграју још један велики меч, да избаце и Сампдорију на свом новом и могућном шампионском путу, али психолошка страна ствари је учинила своје. Сампдорија је зауставила Црвену звезду, не као бољи него као знатно срећнији тим. У насталим мукама због комадања државе и фудбалске лиге , због распламсалог грађанског рата на просторима земље која је брзо нестала, по природи ствари брзо је нестао и шампионски тим Црвене звезде.

СВЕДОК ЕПОХЕ: ВЛАДИМИР ЦВЕТКОВИЋ

– Остаће без одговора питање за сва времена: зашто је УЕФА прва похитала да зада ударац свом шампиону – Црвеној звезди? Звезда није стигла да, што је иначе обичај, пронесе славу свог шампионства.
Није успела да на уобичајеној европској и свтској турнеји одигра више егзибиционих утакмица, да стекне замашну материјалну базу и да самим тим задржи на окупу своје велике играче. Ето, никада се и никоме није догодио прогон из своје државе И са свог стадиона као што се догодило Црвеној звезди. Остало нам је сећање на слабу утеху да су партнери које смо дочекивали као домаћини по другим земљама, изражавали своје жаљење због тога. Ипак, таква недаћа је на свој начин јачала Звездин увређени амбијент, амбијент са стотинама хиљада присталица широм наше земље и целог света. На крају, дугујемо захвалност пријатељима из грчког Олимпијакоса, чији је тим “пробио” санкције и први гостовао на “Маракани“.

ПОДЕЛИ
Претходна вестКА ВРХУ (1990-1992)
Следећа вестФЕНИКС (1995-1999)