САВ ТАЈ РОМАНТИЧНИ ФАШИЗАМ

Поводом актуелних дешавања добили смо занимљив текст од цењеног форумаша, и редакција РСБ-а је одлучила да текст објави у целости:

 

Једна од одредница фашизма која га ближе описује јесте расизам. Расизам се дефинише као веровање у карактеристичне разлике између група људских бића, које могу и не морају бити урођене. Те разлике се могу хијерархијски мерити. Расизам се најчешће односи на расу, тачније односи се на веровање да је једна раса важнија и боља од друге.

На концу тих веровања о супериорности једне групе људи, створена је идеја о некаквој “вишој раси“. Неко би рекао да је таква фашистичка идеја ишчилела одавно и да уточиште налази у појединцима одбеглим од разума, али ако се само мало осврнемо око нас, видећемо да је идеја о супериорности једне групе људи присутна и у Србији данас.

Феномен групе људи под називом “Гробарски трeш романтизам” која је свој развојни пут од морбидних и приземних фотомонтажа, промовисања псеудоисторије до опште медијске подршке у пропагирању своје идеје око цртања мурала, заслужила на основу готово мимикријске способности да се представи широј јавности као група урбаних уметника, елите у борби против државе и Звезде.

Но вратимо се на почетак. Београд је на несрећу један од оних градова који имају два доминантна клуба. Кажем на несрећу јер је мало или нимало градова који имају два велика спортска друштва. Природа намеће процесе који су неумитни, где једна врста, у овом случају клуб, мора бити доминантнији. Просто је тако. Јачи једе слабијег.

Такво окружење од друге половине прошлог века ствара повољне услове за развој генерација навијача Партизана које имају своју природну потребу да кажу „Хеј, постојимо и ми“. Вођени чињеницом да су у граду, али и у земљи, клуба са поприлично мањим бројем симпатизера потреба за самоистицањем је бивала све јача. Таква претерана потреба за самоистицањем се назива егзибиционизам, да би следећа фаза у развоју природно била екстремизам.

Ескалација осећаја ниже вредности и немоћи изазива есктремну реакцију. У овом случају је то мржња према свему ономе што тај осећај изазива. Фројд је мржњу дефинисао као стање ега у којем се жели уништити извор своје несрећности, али оно што је заједничко за ту и касније дефиниције јесу чињенице да је то дубоко, трајно и јако осећање. Запамтите трајно.

Тако постављен темељ развитка генерације Партизанових навијача није могао имати ништа друго за последицу сем „уништења извора своје несрећности“. Зато никада треба да вас чуди што је поред низа титула и доминације разних селекција ЈСД Партизан, и даље ултимативни циљ био управо уништење свега онога што изазива несрећу код њих. Уништење Звезде је било уништење узрока осећаја ниже вредности.

То је у пракси доказало тврдњу да је мржња осећај који је пречесто јачи од љубави.

Нацистичка партија Немачке је 1933. године спалила тоне књига онога што су перципирали као противнике њихове идеологије. У Србији 2018. године навијачи Партизана са Купа Радивоја Кораћа насилно скидају плочице са именом КК Црвена звезда, желећи ваљда тако да сакрију од себе да Звезда постоји и да тако униште онај осећај у себи, заувек се ослобађајући унутрашњих стега које носе.

Овде се враћамо на групу људи који себе називају „Гробарски треш романтизам“ , јер је то најеклатантнији и заправо репрезентативни пример горе изнесеног. Да бисмо у потпуности схватили перфидност и подлост ове групе људи потребно је анализирати својеврстан идеолошки и интелектуални вакум оличен кроз кованицу “Смрт фашизму, живео Партизан”. Водећи се философијом да није важно шта пише него ко пише, сецирање лицемерја започињемо баш ту.

Идеолошки вођа ове групе људи је Божо Копривица, човек који је, трезан или не, изјавио како би пре навијао за 11 Хитлера него за Звезду. Схватате, ред мржње ред фашизма.

Један оснивача групе је извесни Иван Ловрић који у свом фејсбук статусу из марта 2012. каже:

“ …временом ми је постало јасно да неко буде нациста, комуниста, хомосексуалац, курва…Мрзим многе ствари и људе, али кад се све те ствари саберу то није ни милионити део онога колико мрзим Звезду и све оно што то ругло представља.“

Статус Ивана Ловрића

Из ове бласфемије можемо да закључимо да је младом уметнику јасно да неко буде нациста између осталог, али му није јасно како неко може да навија за Звезду и „све оно што то ругло представља“. Схватате, ред мржње ред фашизма.

Све оно што ругло (Звезда) представља је заправо потврда тезе о расизму са почетка и веровању да је одређена група људи важнија и боља од других. Како каже Бранко Росић у својој колумни у Недељнику „Партизан је урбан, господски клуб“ . С тим да господин Росић није потпуно искрено завршио своју мисао, већ је сходно ГТР мимикрији, извео еуфемистичко поређење, искрено верујући да насупрот њих стоји сељачка, крезуба Звезда. Такође господин Росић, сходно идеологији која му је блиска, изводи закључак да је готово нестало обележје црвено белих навијача, да за Звезду навијају интелектуалци.

Управо је то догматска философија овог покрета. Они себе карактеришу као све оно добро у овом друштву, а Звезду тј.звездаше као све оно што не ваља. Звучи познато зар не?

Део колумне Бранка Росића у Недељнику

Ако вам ипак не звучи толико познато обратите пажњу на крилатицу овог покрета „Сој, а не број“ или песму групе ЈНА која је, рекао бих њихова музичка секција „Одабрани сој“. Један брка би збиља био поносан. Ипак постоји разлика, а то је да група не наступа агитаторски и просто нема жељу да привуче већи број људи, већ интровертно баштини своју мржњу према како они кажу крезавој Србији и Звездашима.

Да додам да је згодно и то што се навијачи Звезде називају Циганима. Кратка цртица из историје. Већина навијача Партизана не зна зашто Звездаши себе називају Циганима, мада неофашистичка реторика им иде у прилог. Одговор им лежи ту пред носом, али се никада нису запитали зашто чак и њима у суседној нам земљи скандирају „Цигани, цигани“. Додуше код комшија та реторика не носи префикс нео.

Текст у Недељнику

Ово је важно да бисмо схватили како се мржња прелива по систему спојених судова. Што више времена пролази, екстремизам јача, хранећи се лажима, а што је група јача самим тим је утицај и на јавност већа. Зато не треба да чуди када оваква група људи прави дресове за клубове у оквиру спортског друштва или када репрезентативци Србије држе пароле овакве садржине.

Димитрије Ристичевић и Немања Вицо

Рани радови групе, суочени са немогућношћу самоистицања у форми која је цивилизацијски прихватљива и не толиког фокуса јавности, су изнедрили њихове примарне емоције и нагоне, који се огледају кроз морбидне фотомонтаже, наравно упаковане у вео уметности и различитости.

ГТР фотомонтажа – спаљивање Баба Јеле

ГТР фотомонжа – Сахрањени играчи Црвене звезде

Ако медији у Србији подржавају групу која прави фотомонтаже где су на гробовима слике играча и функционера Звезде, где се спаљује Баба Јела (Јела Сладаковић) или где се приказује „час анатомије“ над телом Небојше Човића, онда нешто дебело није у реду са тим медијима. Не могу, а да се не запитам, како то да у земљи која је апсолутно против Партизана у свим сферама друштва и институција, медији буду апсолутно на страни групе која ставља Звезду у гроб?

Једина аргументација господе из медија је да они не подржавају ово, али да не подржавају ни уништавање мурала. Селективни морал је као и селективна правда, гори од неправде. Мада то од људи који су тај еснаф довели на најниже гране и не чуди, махом јер већина новинара, макар по спортским редакцијама подржава групу ГТР. И не само да подржавају већ у лику и делу Владана Тегелтије и Жељка Пантића имају промотере мржње на недељном нивоу.

Иван Ловрић са Милошем Шарановићем и Владимиром Ђорђевићем на ГТР скупу

Наравно, све ово је обрнуто у очима идеолошких вођа оваквог једног покрета, па тако бивши тренер Партизана Душко Вујошевић нацистичку мантру „Један народ, једно царство, један вођа“ коригује и импутира Црвеној звезди и свим њеним навијачима „Један народ, један клуб, један вођа“.

Посебан осврт у сецирању подмуклости и лицемерја ове групе људи ће бити на мржњу према човеку којег је скоро немогуће мрзети. Ту мислим на Новака Ђоковића. Тако група људи која себе назива антинародним елементом, која себе доживљава као одбачене од државе и институција, на кошаркашкој утакмици Новаку Ђоковићу скандира „Плати порез“ вероватно дубоко забринути за фискалну политику земље која их уствари не воли или воли или… Схватате, спирала ирационалних закључака и нелогичности, само да би се нахранио нуклеус мржње према Црвеној звезди. Јер ако престану да мрзе Звезду, мораће да се суоче са самим собом, а то би била ружна спознаја. Лакше је бежати од проблема.

 

Наравно да никакав порез и никакве моралне норме нису разлог мржње Новака Ђоковића од стране ГТР-а, већ је као и што аутор наводи у тексту „Лупање лопте у празном базену, илити зашто мрзим Новака Ђоковића“ најјачи аргумент „Зато што је говно циганско!“.

Тако у 21. веку у Београду, стасава нова генерација навијача Партизана, који су се накалемили на постојећу философију. Довољно интелигентни, а опет још екстремнији, прихватају своје недостатке и пефидно пласирају дон кихотовску борбу елите овог друштва против система и Звезде. И даље постојање Звезде перципирају као маћехински однос државе према њима, самим тим добијају наклоност и симпатије јавности. Та наклоност се најочигледније могла видети када су уништени њихови мурали на Дорћолу.

Вођени философијом није важно шта пише него ко пише, а поучени искуством, Београђани немојте се изненадити ако на фасади или излогу уместо Јуде буде писало Циганин.

Јавне личности које подржавају Звезду у гробу, Баба Јелу на ломачи, мржњу према Новаку Ђоковићу и сл. : Владан Тегелтија (СОС, Блиц), Милош Шарановић (Б92), Владимир Ђорђевић (Курир), Александар Јоксић (Моцарт спорт), Предраг Вујић, Владимир Сукдолак (Мондо), Владимир Лојаница, Милојко Божовић (Блиц), Лука Јевтовић (РТС), Бранко Росић (Недељник), Душан Чавић, редитељ Горчин Стојановић, глумци Бојан Перић, Драган Бјелогрлић, Владимир Тешовић, Михаило Лаптошевић и многи други.

Све друго би било лицемерно!