Север је цео црвено-бео, Радовић Аца њега је део!

На данашњи дан, пре 18 година, убијен је Александар Аца Радовић, навијач Црвене звезде, кога је на 113. вечитом дербију на стадиону ЈНА погодила сигнална ракета испаљена са југа.

Присетићемо се још једном текста Ациног доброг друга из Прве београдске гимназије:

„Вече пред 113. дерби, неки од нас из Прве београдске гимназије остали су дуже у поподневној смени због различитих активности. Међу њима и Аца и ја.

Крећемо заједно кући. „Докле идеш?“, упитах га. “До 29-ог, па до Дунав станице, па тек онда кући. Знаш, ја сам из Опова, треба ми мало више времена“, са осмехом је одговорио Аца. „Знам“, рекох, “али то не значи да не можемо заједно до угла 29. новембра и Џорџа Вашингтона, па свако на своју страну“. И тако кренусмо не сумњајући ни мало да ће нам то бити последња шетња до места где смо се растали.

„Шта радиш сутра?“, питао ме док смо ходали заједно. „Па, дерби је, мора да се иде, дерби не сме да се пропусти“, одговорих. „Ја не знам шта да радим, имам сутра неких породичних обавеза, међутим мораћу некако да се извучем“, одговорио је са осмехом. „Као што кажеш, не сме да се пропусти, а мислим да знам како ћу се извући“, насмејао се безбрижно, „добијамо Партизан сигурно“.

Ја као за инат добијем температуру 39.5 ујутро и закован у кревету остадох кући да пратим резултат. Док сам слушао преко радија шта се догађа, ухвати ме нека језа. Ма трипујем се, све ће бити у реду. Онако у кревету, чујем на вестима иницијале момка који је погинуо – А.Р. Ма немогуће, немогуће, није он. Узимам телефон и окрећем друга који је ишао у разред са њим, нико ми се не јавља. Након 15 минута окрећем број телефона опет, јавља ми се његова мама и каже ми : „Е… није ту, отишао је, знаш, код Аце да ода пошту, Аце више нема“, проговори она онако тихо кроз сузе. „Не могу да верујем“, одговорих ја. „Шта да радиш, сине, свима је жао“, заврши видно потресена мама. Ту се и заврши могућност да ће Аца у понедељак сести у своју клупу. Уместо њега, стајала је његова слика.

Сахрана је била одржана у његовом Опову. Испред школе су стигли аутобуси који су возили све ђаке који су хтели да одају последњу почаст. Из његовог одељења сви су кренули, из осталих они који су га познавали.

На сахрани су се појавили и првотимци Црвене Звезде на челу са тадашњим тренером Муслином, али и Џаја и цела управа. Гробље се црвенило од наших омиљених боја, али овог пута са призвуком велике туге која је цело Опово завила у црно. Посебно је био потресан говор његовог друга из разреда који се на тај начин последњи пут опростио од Аце кога је много волео. Нико није веровао, нити је желео да верује да Аца више никад неће крочити у школу, разред, учионицу.

На следећој утакмици, мислим да је био Куп, његови другови из одељења су у договору са навијачима транспарентом одали пошту свом настрадалом другу, подигавши транспарент у минуту кад је Аца погинуо. Дан-данас сећање на Ацу и даље живи у Првој београдској гимназији. Те године је установљен меморијални турнир у фудбалу, у оквирима школе, који носи Ацино име, на коме се одељења од првог до четвртог разреда боре за трофеј који носи име овог момка. Момка чије ће име заувек остати у срцима свих који су га познавали, а и као део Севера. Почивај у миру и нека ти је вечна слава.“

Радовић Аца, заувек с нама!