Сезона 1983/84 – Звездино пролеће

1984. Али није Орвелова. Сезона новог почетка, великих очекивања, сезона која је дошла после године коју су појели скакавци у којој се завршила ера Пижона и Дулета. Коначно прва сезона које се јасно сећам, иако реминисценције сежу преко Феркаутерена, Мурара и Хенеса све до Благојевог гола у Јени.

Џаја је одрадио прелазни рок из бајке, покуповао је све вредно са тада богатог југо-тржишта. Као највећу бомбу довео је свог пројектованог наследника на левом крилу, најсјајнији таленат нашег фудбала, најмлађег репрезентативца СФРЈ, Офкову „црну стрелу“, Митра Мркелу. На голу је времешног Дику заменио контроверзни голман загребачког Динама, Тома Ивковић, који је због сукоба са управом модрих дошао заправо из винковачког имењака. Голман који је, кад има дан бранио и немогуће, а кад му уђе вода у уши, правио несхватљиве грешке. Уосталом север је те сезоне скандирао приликом сваког слободњака за противника, па био он и са центра, „Не дај се, Томо“. Из пакла друге српске лиге, из тадашњег Светозарева, тихо и неприметно дошао је радник Фабрике каблова, дугоноги везиста Јовица Јоца Николић, да би касније израстао у једног од кључних људи у екипи. Можда и најзначајније појачање је било у лику Олимпијиног аса, поузданог, елегантног, технички беспрекорног, а мени омиљеног Марка Елснера. Коначно из, показаће се наредних година, наше филијале Вардара стигао је „балкански касапин“ Зоран Банковић Бане како би донео преко потребну арматуру Звездиној свиленој одбрани.

После неуспелог експеримента са тријумвиратом на клупи Остојић-Ђорић(да, да, бата Ђора)-Шекуларац, устоличен је Гојко Зец, овенчан убедљиво освојеном титулом из 1977. (касније узео још две), тренер који је са играчима био на „Ви“ у буквалном смислу, тренер кога, из мени непознатих разлога, Звездина публика никада није волела. Неомиљен, али трофејан. Ладно ал’ стандард.

Елем, склопљен је, веровало се, моћан тим од новајлија, староседелаца предвођених луцидним капитеном Шестићем, браћом ЂуровскиЈањанином, и најбољих изданака омладинске школе – Жарета Ђуровића и Милојевића, који је гарантовао повратак титуле под сводове Маракане. Кад ће већ једном да почне.И почело је баш… траљаво. Два ремија и пораз, без датог гола, али аларми још нису упаљени. Жребање за УЕФА куп, донело Верону, просечног италијанског прволигаша. Први меч у Јулијином граду, опрезна тактика, мучна утакмица и гол ћелавог Фане са пенала. Пред реванш и даље без панике, Маракана је задржала харизму иако су је начели Андерлехт, Марадона и Шустер, два пута смо водили у копродукцији браће Ђуровски и онда… Галдеризи. Још једно име које се заувек урезује у мали мозак, два еврогола за потпуни крах, 2:3.

Треба бити фер и истаћи улогу Мирослава Шугара, штопера придошлог са ријечке Кантриде, који је остварио редак подвиг да направи невероватне киксеве код сва три гола. Од тада је постао персона нон грата у навијачким срцима. Мало је рећи да сам био шокиран, био сам клинац, мој детињи мозак није могао да обради информацију да Звезда губи од неке тамо Вероне, ипак пет дана касније ћале, стриц и ја, запад, улаз 2 тамо ближе југу, против тамо неког Жељезничара. 1:3. Две недеље касније исто место, овог пута Приштина, и резултат исти 1:3. Чврсто сам убеђен да узрок моје ране ћелавости лежи негде у тих мрачних 20-ак дана. До краја јесени смо се некако дотетурали до 12.-13. места, једва прошли фамозну Приштину у купу после преокрета 3:2, у дербију ишчупали нулу. Време за анализе, све је покрио снег, већи од овог данашњег, Зека је преживео ваљда само захваљујући чињеници да Звезда не мења тренера у току сезоне. Одрађене припреме, вратили се опорављени Милетовић и Јанковић с њима и мирноћа и искуство, одстрањен Бане који је своју улогу схватио превише буквално. Некад је било мучно гледати како је крљао оне несрећнике из противничких табора. Мркела маргинализован. Нико није ништа очекивао. А тада је најслађе.

Не могу да тврдим, али рекао бих да термин Звездино пролеће потиче из тих времена. Фуриозно је блага реч. Винковчанима спаковано 7, разнима по 4, једини пораз у практично неосвојивом Мостару. Меч на Грбавици против Жеље је преломио трку, добили смо 3:1 (Јанковић и Шеле 2), реванширали се за бруку на Маракани и обриси шампионског пехара су почели све јасније да се указују. Гробље нам се провукло, опет 0:0. Куп смо изгубили у финалу од генерације Хајдука која је била најгора ноћна мора за Звезду икад. Гудељ, браћа Вујовић и Слишковић, четири победе на Маракани у неколико година, то се не памти.

У последње коло смо ушли са бодом предности у односу на драге нам комшије. Тада је установљена лепа традиција да о титулума одлучујемо са Сарајевом на Кошеву (културно смо их поделили у 3 сезоне за редом, ми 2 они 1 и нама Мусемић). Гробље није издржало притисак, Никола Никић им пресудио на ЈНА, нама доста реми за славље (2:2, Шестић и Николић, 10 глова у сезони са позиције везног играча и што је битније дебитанта у првој лиги). Цветам поред транзистора, осећај неописив… уосталом. знате и сами.

За крај један детаљ. На изненађење свих, први стрелац лиге постао је 18-огодишњи клинац из Вардара, практично дебитант. Дао је 19 голова, а причало се по Скопљу да је у 16 смртоносан као кобра… звао се… имате право да погађате само једном.