Сезона 1984/85 (ВИДЕО)

Варљиво лето осамдесчетврто. Репрезентативно. Прво фијаско на ЕП у Француској на које смо се ушуњали легендарним голом Радановића. Доказ колико један тренутак може бити судбоносан, јер да дотични није натрчао на тај Златков центаршут, остао би упамћен колико и РојевићКаличанин или Колб. Касније на Олимпијади у „граду анђела“, бронза и највећи успех још од чика Рајковог времена.

Но, вратимо се битнијим стварима, репстација је увек и служила да се убије време док не заигра Звезда. Шампионски тим је био формиран и практично неокрњен, па су пристигли само неафирмисани Крџевић из ужичке Слободе и Бандовић из Никшића, који су, будимо реални, то и остали. Крмпотић се вратио, да л’ из војске, да л’ после повреде или са неког курса код Борџија, више се не сећам, и заузео своје место крај десне аут линије. Ипак, да не буде сувише монотоно, Џаја је довео бомбардера винковачког Динама, краља стрелаца од пре две сезоне, брзоногог, спретног Сулејмана Халиловића. Човек је био већ у годинама и дошао је да заради ино-ангажман, и зарадио га је поштено: 24 гола, махом важних, одлучујућих. Прикључена су и два клинца из подмлатка, један о коме су причали бајке и један о коме нису причали ништа. Први је био Ђурић Константин, а други Стошић Влада.

Припреме прошле у знаку турнира велике четворке. Тукли смо и „биле“ и „модре“, а црно-бели су дошли на Маракану у предвечерје шампионата, једне топле августовске вечери. Рефлектори, зелена трава дома мог и егзибиција на истој. БанковићХалиловић, па јопет Банковић и за крај Јањанин из слободњака у рашље. Уф, уф… Куп шампиона… што да не?

На старту, дежа ви, 3 пораза, 2 ремија и само једна победа противу Сутјеске, чију је игру креирао позајмљени Жарко Ђуровић. Аман, заман!

Ни жреб за КЕШ нас није мазио. Бенфика, португалски гигант састављен од све самих репрезентативаца који су играли полуфинале поменутог европског првенства. ШаланаКарлош МануелШеуДијамантино и у врху напада потомак данских викинга, корпулентни плавокоси Маник. Прва у Београду, почело ни тамо ни ’вамо, на истеку пола сата Елснер несрећно уклизао на један центаршут, преварио Ивковића и 0:1. Животна неправда је да су каријеру једног изузетног аса ипак обележили тај и киксеви против Енглеза у дресу Југославије. А доле на трави следи оно што се најбоље описује стандардним поштапалицама-вода у ушима, кола-низбрдо-а нема оног са ручном… још кад је Дијамантино затег’о бомбу са 30 метара ван домашаја депримираног Томе, људи почели да напуштају стадион а још је прво полувреме. О, како сам желео да видим лица тих неверника само сат касније. У паузи, Зец очајнички повукао последњу карту из рукава. Ал’ не кеца него џокера. Само 22 минута је било довољно за два Халиловићева бега у казненом који су заустављени фауловима, за два сигурно реализована пенала и још једно рутинско поентирање са 10-ак метара. За хет-трик. За 3:2. За поклич са севера: “Звезда има свога сина, свога Рајка Јањанина!“.

У реваншу је нада тињала читавих 80 минута, да би ишчилела негде у густим брковима Карлоша Мануела. 0:2. Заслужено.

Ход по мукама се наставио поразима у 3 узастопна дербија, Динамо 1:2, Хајдук на Маракани 1:3, и коначно Партизан 1:2 за последње место на табели! Зец опстао, ваљда се веровало у његове магијске моћи.

Звезда се мучила, док је њен капитен играо опроштајну сезону у дресу у коме је 271 пут истрчао на терен и дао 62 гола од којих неки спадају у ред антологијских. А те сезоне, у којој је проглашен за најбољег играча у земљи, је плесао по трави као да је желео да га они који тај дрес носе у срцима никада не забораве. Два детаља су ми пред очима и дан-данас, први када мученог Давидовића три пута шаље по бурек пре него што ће лопту лансирати под пречку, и други… онај када, једног октобарског, недељног поподнева против Жељезничара узима лопту на рогљу нашег шеснаестерца, а ти устанеш, јер знаш, знаш да ће се десити Нешто и крене уз аут линију, ону испод запада, и гледаш белу седмицу како се удаљава у пуном трку, и неке људе у плавом како безуспешно покушавају да га зауставе, бела седмица која постаје све мања, која стиже до корнера и скреће према голу, обилази и неког човека у жутом и лагано пласира лопту у мрежу из мртвог угла као да је то најједноставнија ствар на свету, и скачеш, и твој отац који егзалтирано, њему тако несвојствено, аплаудира и дере ти се на уво: „Запамти ово, никад то више нећеш видети!!!“. Скоро да је био у праву, поновио је нешто слично Пикси коју годину касније против Радничког, али ипак мало мање ефектно, и…и…нико више. Чекам још увек овог малог из Барселоне, он обећава. Марадону не рачунам, он је радио на пајдо. И онда је отишао међу децу Пиреја, да би се вратио да затвори круг, да освоји титулу у судбински предодређеном црвено-белом дресу, нажалост, Војводине. И зато, ако вас неко некад, изнебуха пита:“ Је ли, ко је за тебе Звездина легенда?“, а ви реците Милош Шестић. Нећете погрешити.

Пролеће је опет, било Звездино, али је заостатак био превелики, па смо на крају били „само“ четврти, а тиула је завршила на Кошеву. Куп нам ипак није могао измаћи, остаје у сећању лепа победа у четвртфиналу против мањег београдског клуба на мањем београдском стадиону 2:0, головима Халиловића главом, и оног чије се име не помиње, као и финалне утакмице са Пургерима, победа у Загребу и довољан реми на Маракани уз још два гола, погађате, Халиловића.

Да закључим, сезона резултатски, спрам очекивања, неуспешна, али сезона која ће се памтити вечно. Због Капитена, због беле седмице.