Сезона 1986/87 (2/3)

У првом делу овог мини-фељтона сте имали прилике да читате о двомечу са грчким Панатенаикосом. У наставку ће бити речи о даљем походу у КЕШ-у, преслишавању Розенборга, великој победи над Реал Мадридом у Београду и каснијег чудног пораза и испадања из најелитнијег европског такмичења.

Следећи противник је био норвешки првак, Розенборг. „Васовић добио брдо ружа, велики наслов у Новостима после жреба за друго коло, је добра илустрација колики смо били фаворити у овом дуелу. Норвежани су важили за много боље скијаше него фудбалере у то време, и лагани пролазак даље са 3:0 у првој утакмици (Мркела, Цветковић х2), играној 22. октобра ’86 у Трондхајму, односно 4:1 у реваншу (по два поготка Боре и Мркеле), играном 5. новембра на Маракани пред само 20так хиљада гледалаца, је била подразумевана ствар. Бора Цветковић је са укупно шест голова у прва два кола КЕШ-а најавио кандидатуру за најбољег стрелца такмичења те сезоне, и то је Васке – а ко би други – потенцирао све време, док коначно и новинари нису то почели да пишу.

О Розенборгу још само голови из прве утакмице:

Четврто коло КЕШ-а је донело за противника Реал Мадрид, прва утакмица у БГ-у на Звездин 42. рођендан, четвртог марта 1987. Тај дан је био један од најхладнијих мартовских дана које ја памтим. Температура у граду у један сат је била око -10, по вестима са Студија  Б. У пола два сам кренуо на стадион, са екипом се нашао у два, на северу смо били у пола три. Север је био пун око 75% у том тренутку. Утакмица је  почела у 17:30. Три сата по невиђеној хладноћи и цичи зими је прошло некако. Највише од свега је сметао северац, који је пиркао сво време. И поред свега тога, на трибинама се нашло око 85 хиљада гледалаца. Рачунало се да је само од карата наш клуб инкасирао преко 25 милијарди старих динара, јер су по први пут у историји нашег фудбала најскупље карте коштале 500 и 600 хиљада старих динара (па ви рачунајте колико је то). Једна од два хита који су  се певали тог дана је „Четвртога марта, у среду тога дана, ј*емо Бутрагења, Санчеза и Валдана“. О другом хиту малко касније…

Терен је био заштићен до дан пре утакмице, када је тренер Реала, Лео Бенхакер инсистирао да његов тим тренира на главном терену и поред наше понуде да  тренирају на помоћном како би се главни терен заштитио од оштећења. Реал је тренирао на главном терену, и то само  на половини ближој југу. Остатак терена је био покривен, али је било приметно да је залеђени терен више сметао играчима из Шпаније.

Тренер Васовић је извео на мегдан следећи састав: Стојановић, Кривокапић, Радовановић, Брачун, Елснер, Јанковић, Ђуровић, Бошко Ђуровски, Цветковић, Стојковић и Мркела. На клупи је остао један Мусемић, јер је Васкетова замисао била да са брзим и пробојним играчима, односно са Бором и Мркелом, на залеђеном терену покушамо да остваримо предност. Мој отац, званично навијач клуба од 1954., је пренос слушао преко Радио Београда негде далеко,  у сред Сахаре, са пар својих колега, и одушевио се саставом, јер је за њега Мусемић био спор и тром играч који на залеђеном терену није могао много да помогне. Састав Реала не знам, али је на голу био Бујо, затим Салгуеро, Гордиљо, Ћендо, Санчиз, Хуанито, Уго Санчез  (репрезентативац Мексика), Валдано, Бутрагењо, можда и Мичел, нисам сигуран. Валдано је имао пех да је после те утакмице оболео од жутице, али неко из Реала није ни помишљао да то на било који начин доведе у везу са Београдом и нашим клубом. Бутрагењо није играо у Београду јер је био лакше повређен, па га је тренер изоставио и са клупе за резервне играче, и седео  је у ложи са остатком експедиције Реала.

Савет Велибора Васовића и Драгана Џајића пре утакмице је био: „Не јурите, не срљајте, противник је опасан и треба сачекати своје прилике. И један нула можда буде довољно за реванш“. У 17:30 је судија Хекет из Шкотске дао знак за почетак. На трибинама хаос, навијање без престанка… После брзе контре преко леве стране, Цветковић је убацио лопту на петерац, Бујо није исконтролисао лопту, она се од његових руку одбила на око 7-8 метара и Бошко Ђуровски доноси огромну радост. На трибинама хаос, лудило, таласи бришу, нико ни не гледа на терен… а тамо… Реал је брзо кренуо са центра, центаршут са леве стране, Дика је одлетео у празно и остао на неких бар 5-6 метара од гола, лопта је пар пута упућена ка нашем голу док коначно Радовановић  није спасао гол руком. Пенал, само 60 секунди после вођства! Скандирање „Дико мајсторе, Дико мајсторе“ је утихнуло пред звиждуцима, Санчез шутира у доњи десни угао и… Дика брани! Покојни Марко Марковић, коментатор Радио Београда, у екстази виче како тек сад настаје славље и за онај гол и за ово што није искоришћено…  игра се малко смирује, али не задуго… Пикси прихвата лопту на средини терена, упућује дугу лопту у дубину, Ђуровић се искрао и потпуно сам изашао пред гол Реала. Иако су га неки играчи Реала сустигли, он је рутински послао лопту преко немоћног Буја. Минут је дванаести, резултат је 2:0. Наши налети се настављају, а играчи Реала су просто збуњени и једноставно не знају где се налазе. Мркела после корнера са десне стране погађа пречку страховитим ударцем са око 18 метара, а негде у 25. минуту Брачун промашује још једну добру шансу. Пред сам крај полувремена, Пикси избацује Бору Цветковића, који лагано обилази Буја и шаље лопту у празну мрежу. Великих 3:0 је за нас на полувремену, а са звучника се ори песма (други хит): „Три нула је, три нула за нас, ал` ја бих ипак да радим нешто, три нула за нас“, која изазива делиријум на трибинама. Ником није хладно, а сви очекују да се бриљантна игра настави и у другом полувремену.

На полувремену Васке трчи да провери да ли је терен залеђен, па тек онда иде у свлачионицу. Испоставило се да је део терена који је Реал користио за  тренинг дан пре утакмице залеђен као хокејашка плоча. У другом полувремену смо нажалост заиграли слабије, хладно време је очигледнао исцрпело наше играче.  Санчез смањује на 3:1 у, рецимо, 65. минуту, а онда судија, десетак минута пре краја, досуђује пенал за нас, који Јанковић лагано претвара у 4:1. Приликом извођења пенала, лопта је погодила металну конструкцију и одбила се у поље, па је један део навијача помислио да је лопта погодила стативу. Нажалост, два минута пре краја, један неопрезан старт у нашем шеснаестерцу је значио још један пенал за госте. Овог пута Санчез не греши, и то је 4:2. Резултат, на крају, много више од онога што смо очекивали пре утакмице, али, по свему виђеном, остала је жал што један велика прилика да се  Реалу нанесе катастрофа није искоришћена. Получасовни снимак утакмице се може видети на:

а Маракана пре утакмице је изгледала овако:

 

После утакмице, река људи која се сливала са стадиона је направила праву каљугу од „пешачког острва“ у Булевару испод стадиона, у паркићу, итд. Смрзнута земља није издржала, растопила се, а блато до колена, па можда и малко више, је украсило моје панталоне. До куће сам отишао наравно пешице, неспособан да причам, од навијања, а грло се додатно одрало због хладног и сувог ваздуха…

У  реваншу, играном 18. марта ’87, само да кажем да је Реал победио са 2:0 уз неке чудне промашаје наших (Бошка Ђуровског пре свих) и отишао даље. На трибинама је било, по новинарима, око 2 хиљаде наших, Сантјаго Бернабеу је наравно био крцат, дакле око 100 хиљада гледалаца је било на трибинама (ваља напоменути да су тада постојалетрибине за стајање). У тиму Реала је заиграо Бутрагењо, који је постигао први гол, негде око 15. минута, а докусурио нас је Санчез у 65. минуту. Између два гола наши су промашивали и оно што би пионири реализовали, тако да је било неких гласина да је утакмица „продата“. Као део договора, Реал је купио Милана Јанковића за (званично) 400 хиљада долара, што је бар дупло у данашњим  доларима. Занимљиво је и да је једна од ведета Реала, Валдано, после утакмице са нама оболео од жутице, али никоме није падало ни на памет
да каже да је ту инфекцију можда „покупио“ у Београду. Снимак који је постављен је прави раритет, јер представља снимак са почетка култне емисије „Евро гол“ која је емитована четвртком после утакмица у сва три тадашља евро такмичења. Обично је емитована око девет-пола десет увече. У време када није било интернета, само два ТВ канала, са једним преносом (у најбољем случају!) у среду поподне/увече, пропуштање овакве емисије је значило да се мора јурити видео касета ако је неко уопште снимао утакмицу. Овај „Евро гол“ је био, наравно, посвећен нашој утакмици, и уз препознатљиву музичку подлогу, уместо уобичајене шпице је ишла слика са стадиона, где се може видети атмосфера пре утакмице, пиротехника, заставе, шалови, а чини се да је публика много гласнија него данас, и некако се „искреније“ радује головима свог тима. Прави бисер су и изјаве наших играча које су снимљене у авиону приликом повратка у БГ.