Сезона 1986/87 (3/3)

У претходна два текста о сезони 1986/87 бавили смо се Купом шампиона и утакмицама против Панатенаикоса, Розенборга и Реал Мадрида. Ретроспективу ове сезоне завршавамо сећањем  на сјајну игру и победу у 80. дербију.

Следећа утакмица вредна помена из те сезоне је дерби са комшијама, игран на Васкрс, 19. априла 1987. године. Mало увертире, наравно, није на одмет. Вероватно сте сви чули за Славка Шајбера, јединог човека који је стиснуо зубе, да не кажем нешто друго, и поништио последње коло у сезони 1985/1986 које је одлучивало о титули између нас и комшија. Наредио је поновно одигравање тог фамозног последњег кола, а доста тимова је кажњено и почело сезону 1986/1987 са минусом од шест бодова. Између осталих, кажњен је и наш клуб. То нас је све доста оптеретило, па смо у сезони 86/87 посртали и кроз трње се пробили до Купа УЕФА. На крају је Суд удруженог рада поништио одлуке Славка Шајбера, по тужби ФК Партизан, и њима је званично припала титула, а нама треће место у сезони 1986/1987.

Но, да се вратимо овом дербију, осамдесетом по реду. Пре утакмице је Васке дао изјаву типа „нећу се играти демагогије, ако изгубимо ову утакмицу, борићемо се за опстанак“. На табели на којој нам је било одузето шест бодова смо били и том тренутку, ако се не варам, негде око 11-12. места. На нашем стадиону се  окупило око 55-60 хиљада навијача, по изузетно лепом и сунчаном дану, било је право пролећно време са температуром од око 25 степени. Наш тим је истрчао у саставу: Давидовић, Милојевић, Маровић, Радовановић, Елснер, Кривокапић, Б. Цветковић, Ђуровић, Мусемић, Пикси Стојковић, Мркела. Рецимо да је, за разлику од утакмице са Реалом, у почетном саставу био и Мусемић.

Пре почетка утакмице је север добрано умирио противничку страну, прво балонима (ја мислим да је то први пут да смо користили балоне на дербију), а затим и шеталицом:

Са друге стране трибина – мук. А како смо почели, они су целу утакмицу прећутали. Тај почетак је био као из снова и већ у 20. минуту је било 3:0 за нас, уз поготке Мусемића, два гола Боре Цветковића и још један (оправдано) поништен гол због офсајда. Какво је лудило завладало на трибинама можете само мислити… „Још, још, још-још-још“ се орило већ после другог гола. А онда је негде након пола сата игре Пикси добио лопту од Мусемића, протрчао једног играча, обишао и голмана Омеровића, и затресао мрежу. У тренутку када је примао лопту, можда се пар саиграча  се налазило у пасивном офсајду, али лопта није ишла према њима. Гол чист као суза, али га је судија поништио. После још пар грешака око контрафаулова, Васке је полудео, скочио са клупе, ушао у терен, изашао, скинуо капут и треснуо га о земљу, уз дискусију, вероватно „сочну“, са судијом који га је искључио.

Васке излази, север у трансу скандира „Васке, Васке“, али је од тог тренутка игра нагло попустила. У другом полувремену смо имали само једну добру прилику, Маровић је распалио са двадесетак метара, али је голман одбио у корнер, уз још пар волеја Мркеле који, нажалост, нису ишли у оквир гола. Тек након седамдесетак минута тишине је југ кренуо да навија, и са „еври го“ дочекао крај утакмице. Нажалост, у 90. минуту Милко Ђуровски је поново ујео за срце наше навијаче поставивши коначних 3:1. Снимак, уз коментар покојног Владанка Стојаковића, је поставио легенда тјуба, Црни Гуја, на:

Ако немате времеа за све снимке, обавезно погледајте овај снимак, право је уживање гледати једну брзу игру, са пуно трчања, са Пиксијем који је знао да прими лопту на месту десног бека и онда као муња да је пренесе на противничку половину. Од ове утакмице кренула је серија преслишавања у дербијима у другој половини осамдесетих, и ја сам готово увек са стадиона одлазио делимично задовољан,  јер су се комшије „провлачиле“ са минималним поразима од гол или два разлике, или би, неким чудом, успели да остваре нерешен резултат, а за њих је тада бод био „велик као кућа“.