Сезона 1986/87(1/3)

У наредној причи из „ветеранског угла“ ћете читати о сезони 1986/87 – резултатима у Купу шампиона, покојном Велибору Васовићу и о 80. вечитом дербију. За почетак, текст са пропратним снимцима о двомечу са Панатинаикосом, који је био прва европска препрека те сезоне.

У лето 1986. је започело озбиљно реновирање нашег тима. Свака част другим играчима, али прва виолина прелазног рока и наше највеће појачање је био Пикси. Велики таленат, помало пргав, фудбалски интелигентан, потписао је  уговор у последњим тренуцима прелазног рока. Велики број навијача је лично пропратио то потписивање, и славио његов долазак до дубоко у ноћ.

Друго појачање, можда и кључно за све успехе који су следили, је покojни Велибор Васовић. Свака част другим (великим) тренерима који су водили наш тим, али ја сам Васкета обожавао. До његовог доласка смо били значајни у европским оквирима, са њим је почео успон ка врху и мислим да добар део заслуга за титулу из ’91 иде припада и њему.  Ми смо увек имали солидне тимове, али смо углавном  испадали у дуелима са екипама представницима „индустријског фудбала“. Добијали бисмо похвале за лепршаву игру, али бисмо испадали као по правилу. Дугогодишњи боравак и играње у Холандији под тренерском палицом Ринуса Михелса, легенде холандског фудбала, је оставио дубок траг у приступу и организацији посла код Васкета. Прво је са собом донео мало ароганције коју је вероватно покупио док је играо  за Ајакс (дакле, учио је од најбољих што се ароганције тиче). Једна од првих ствари које је изјавио је да је Пикси најбољи  (дакле, не један од најбољих) играч у Европи на својој позицији, а онда је улио ту дозу ароганције и самопоуздања и играчима на терену. Са Васкетом ми ниједну велику утакмицу нисмо одиграли лоше. изузев, и то можда, Брижа у гостима. Играли смо као допинговани све велике утакмице – и дербије и наступе у Европи. Његове изјаве су биле помало филозофске, био је директан. Тешко ми је да издвојим неку изјаву, али нека то буде одговор на питање: „Који резултат прижељкујете у првој утакмици, тј. који резултат би гарантовао миран одлазак на реванш?“. Одговор је био „да би то било, рецимо, 35 према нула (!), али да је то практично немогуће“. Овакве изјаве је вероватно покупио од свог учитеља, Михелса.

Још један догађај је обележио прелазни рок пред сезону 86/87, а то је прелазак Милка Ђуровског из нашег клуба код комшија.  О том преласку би се могла написати једна прича од неколико страница. Овако, само најважније.
По Милковом преласку је нова фасада ЈДП (Југодрп, Југословенско драмско позориште) украшена графитом „Милко је педер“, што је и објављено у дневним новинама, наравно уз натпис да су навијачке страсти једно, а уништавање (друштвене!) имовине друго. Милко је потписао првог дана прелазног рока, а петком је на Студију Б ишла емисија „Ритам срца“ (од 13 до 14 часова), која је била претеча Омладинског радија, Трећег канала (ОК канал), Б92 и ко зна чега све још не. Елем, на почетку емисије, коју сам слушао лежећи у кревету, док је ишао џингл, водитељ рече „Милко Ђуровски се предомислио и вратио у Звезду“. Ја скочим из креветa, узвикнем то, и нестрпљиво очекујем наставак… иде џингл, онда једна музичка нумера, и док је иста трајала, чује се глас водитеља „ннннннннне, Милко се није вратио у Звезду, немојте да нас зовете, телефон нам је практично блокиран“. Једном речју, моша.

У походу на Европу, прва утакмица је играна са Панатенаикосом, грчким шампоионм. Прва утакмица је играна 16. септембра 1986. на Маракани. Било је присутно око 75-80 хиљада гледалаца. Било би их вероватно и мало више, али је готово пола јужне трибине припало грчким навијачима. По мом сећању, вероватно најмасовније гостовање било којих навијача у БГ-у у европским куповима.  И то не грчким студентима, којих је у Бгу у то време сигурно било 2-3 хиљаде, већ баш припадницима „Гејт 13“, који су дошли бусевима на утакмицу у Београд. У то време је Грчка по степену развоја била иза наше земље, и сигурно им није било јефтино да дођу у БГ. Цео дан су били врло уочљиви по граду, направили су кортео од Славије до стадиона и донели су пар новина што се тиче навијања. Рецимо, скандирање са раширеним рукама од стране целе трибине је нешто што смо први пут видели на Маракни од њих. Респект према „народној милицији“ био врло велики у то време, и није било ретко да један полицајац (са „кратким“ пендреком) растури групу од пар десетина навијача када се затрчи у њих. Међутим, поставити две групе од око 10-15  хиљада људи на исту трибину је било играње са ватром. Иако је била постављена двострука „ограда“ на пола трибине, то није било довољно, па се у једном тренутку „бројна“ (за ондашње услове) полицијска групација спустила са врха трибине, и направила тампон између навијача.

О овоме се данима/недељама причало на ТВ-у, репортаже, извештаји, а можете да видите/чујете и коментар Милојка Пантића…  Све ово се догађало на једно сат, сат и по пре утакмице, на стадиону који је већ био добрано пун. Пре почетка утакмице наши навијачи су изнели  на стазу и поносно обишли круг око стадиона са портретима играча, које су носили на две летве. Од занимљивости треба истаћи да је пре утакмице стазом прошетала и делегација Међународног олимпијског комитета, јер је Београд био један од кандидата за летње ОИ 1992. године. Гласање је било негде у октобру 1986., а Београд је у трци шест кандидата ушао у последњи круг гласања, заједно са Барселоном и још једним градом. Припадници МОК-а су дочекани аплаузом, а када су прошли испод севера, дочекала их је оригинална верзија песме „Све што желим у овом тренутку, иди, иди, из живота мога…“ у то време врло популарне серије „Сиви дом“. Песму послушајте овде:

У једној узаврелој атмосфери почела је утакмица у којој је наш тим заиграо у саставу Давидовић, Крџевић, Маровић, Ћуровић, Елснер, Јанковић, Бора Цветковић, Бошко Ђуровски, Мусемић, Стојковић, Мркела.

Доста младих и брзих играча, жељних доказивања (Стојковић, Мркела, Бора), са једним класичним центарфором разбијачем (Мусемић), је против себе имала екипу у којој су главне звезде биле Владимир Зајец (који је прешао из Динама ЗГ и постао легенда у Атини), затим Саравакос, Бацинилас и други… доста нервозе на трибинама, наш тим је био помало стегнут у почетку, али вреди истаћи једну фер и спортску борбу на терену. Како је време одмицало, то је темпо полако опадао, а томе је вероватно допринело и опијајуће време, прави септембарски топао, али не и врео, дан. Наши су имали пар полушанси, а онда у последњем минуту првог полувремена, један од карактеристичних бегова Мркеле по левом крилу, центаршут као на тренингу, и Мусемић се баца кроз ваздух и удара лопту главом јаче него што би многи ударили ногом. Што је рекао један мој ортак гробар из краја после утакмице, „као да виљушком боде парче меса на тањиру“. Експлозија на трибинама, сви су се раздрмали и са великим оптимизмом  су очекивали друго полувреме. Показало се да су били у праву, у другом полувремену је вероватно спао и тај „психички“ терет са леђа наших играча,  и постижемо још два гола. Прво Бора, а онда Бошко, су растурили Грке, а гол Бошка Ђуровског неодољиво подсећа на гол који је Панчев постигнао против Глазгова у походу на европски врх 1990., на нашој Маракани. Нажалост, судија је свирао крај утакмице пре него што се наш последњи напад  завршио, тако да се наш четврти гол није рачунао. Получасовни снимак утакмице, уз коментар пок. Владанка Стојаковића, доајена нашег новинарства, можете погледати на:

Реванш у Атини је требало да буде формалност, тако су сви мислили. Утакмица је одиграна првог октобра 1986. на Олимпијском стадиону у Атини пред око 60 хиљада гледалаца. Стадион није био крцат, али поприлично (помало изненађујуће) попуњен. Изјаве наших пре утакмице су говориле о потреби да се издржи првих петнаестак минута без примљеног гола, да се не подлегне атмосфери и слично.  Такође, сви су причали о томе да је довољан и један гол за дефинитиван пролазак даље.  Нажалост, Саравакос у осмом, а онда и Димитропулос на истеку пола сата, доводе Грке до вођства од 2:0, а ја почињем да размишљам о томе шта ће бити ако се понови ’71 и испадање из полуфинала КЕШ-а од истог противника после 4:1 у БГ-у, под околностима које ни до данас нису разјашњене.  Наша игра није била толико лоша, имали смо много шанси, али је једна општа деконцентрисаност допринела великом броју промашених прилика, пре свих Боре, Мусемића, Шуровића и Бошка. Оба гола смо примили после убацивања са стране, у ситуацијама где је наш голман Давидовић био најслабији. Јако храбар и снажан, Давидовић је знао у ситуацијама 1 на 1 и буквално да скочи у ноге  противнику, али очајан на центаршутеве, често је пливао по шеснаестерцу. То се само потврдило у Атини и атмосфера је достигла усијање. Грци, жељни освете за  Београд и „батине“ које су добили од полиције, праве хаос на трибинама. У другом полувремену на терену иста слика – наши и даље креирају шансе које, нажалост, нису реализоване, а два пута су противници избијали готово сами пред Дачу, који је показао своје квалитете. Како се ближи крај утакмице, појачава се напад противника, што слаби њихову одбрану, и из једне контре 3 на 1, Бора Цветковић отклања све дилеме у последњем минуту. Коначно смо сви одахнули, а неких 500 наших навијача у Атини је могло да почне да слави.